ПРИЈАТЕЉИ СТАРИ
Пријатељи стари, ових дана гдје сте
У затвору, гробљу или у лудници
Можда у беспућу, негдје покрај цесте,
Ил' вас у утроби разлажу рудници
Пријатељи стари, у каквом сте стању
Прости скуп костију или прах што носи
Вода хладна у свом вјечном протицању
Или... вјетар мрси у нечијој коси
Пријатељи стари, нигдје вас сад нема –
Да само осјетим присуство вам духа
Ја поднио сву бих жалост без проблема
Пријатељи стари, нико нема слуха
За ту моју жељу да знам нешто више
Што вријеме сваки о нама траг брише
МРГУДА
Мргуда јеца сама у глувој ноћи:
„Страдања моја нико не схвата
Само Мика ал' – хоће ли доћи
Вирнути ноћас кроз вајатска врата
Причају се о мени ружне приче
Мјесто своје брига се туђа води
Уз Мику ме ништа не дотиче
Уз њега као да се опет родим
Пред свима правим се важна
Тобож Мику одбијам од себе
А у мени букти љубав снажна
Срце туче стрепи ми и зебе
Свијет је наш тако злобан зао
Ко се усправи оде му глава
Како им није младости жао
Руже што се тек расцвјетава
Мика ме чува брани и пази
Нек сам копиле и још сто пута
И нек ме свака сподоба гази
Свака што јој икад одћутах
Таквога ме времена срамота
У ком нико неће да се мијења
И зашто љубав – темељ живота
Трпи овакве боли и понижења
Колико још дјевојака има
У којима иста осјећања бију
А морају под туђимзаконима
Своју љубав и радост да крију
Докле крвништво и војске стране
И мој ће Мика на војну сутра
Душа заболи – срце би да стане
Док се ближи одсјај горког јутра
Боже хоће ли Мика ми доћи
Како приличи да се опростимо...
...Потрај тешка крајишка ноћи
Макар у сну да се загрлимо...“
КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ
Невјешто циједим стихове
Са похабаног папира
Ваљају се ријечи
Хладне као камен
Камера као да сам
На полицијском испитивању
Микрофон који
Једва ради
Публика уснула
Преда мном...
...И моја немоћ
Да пренесем поруку
ДРВО
Бранко Миљковић се сигурно није убио те ноћи.
Томе је свједочило једно мало дрво.
Свједок је ускоро ликвидиран. Без трагова.
