КОРЕНИ
Загледана у стабло ишибано олујама, рањавано громовима, откинутих грана, дубоко укорењено у свом неуништивом постојању.....питам се која сам ја жилица која се уплиће у корење мојих предака?
Јесам ли нежна гранчица која се обавија око постојаног стабла, чврсто приљубљена, загрљена, закриљена, заштићена, пркосна, поносна...?
ИЗГЛЕДА ЈЕСАМ !
Јесам ли пастирица што из беле кудеље испреда беле нити за сватовске кошуље ? Јесам ли ткаља што у раскоши ћилим тка девојачку чежњу, снове, надања, стрепњу, ишчекивање суђеног тренутка?
ИЗГЛЕДА ЈЕСАМ !
Јесам ли изданчић оне осмехнуте невесте што преко прага мојих предака уноси семе за нова цветања и радовања ?
Откуда у мојој души снопови златног жита, сазрели од стихова и укроћеног сунца ?
Ко ми је завештао дух родољубља и човекољубља ?
И срце које изнова страда, пати, нада се и воли....?
Моји преци !!!
Јанковићи, Терзићи, Павловићи, Цвијовићи, Савићи....уплетени у дубоко корење мога породичног стабла. Између њих као танана стабљика, стремим ка небу, сунцу, развигору...!
Ја, ЊИХОВА ПОНОСНА ПОТОМКИЊА!
Фото: Милева Лела Алексић
