Лице у разбијеном огледалу
Болничка соба. Број 113, град неки, нека болница и ... Једна жена, тупо зури у зидове, повремено усмери поглед у сунце и још брже га склони. Тишина, тишина и тишина.
Лепа је..., била је лепа. Још увек је лепа, сачуваних трагова лепоте у бекству. Бежала је, од града до града вукући терет себе, терет створен у одбојности и презиру чина. Терет? Једва видљиви облик није терет, он је део ње иако би најрадије да се не сећа. Бежи, нестаје, скривено ја, мења се од магле до магле, од путева који се укрштају у нестајању. Бежи и бежи и... од сопствених демона, слике искеженог лица. Сакрива . Лице говори да сувише наталожене и прећутане истине постоји.
Ко је? У тупом зурењу пита зид, светлост, себе, пита јер нема куда, наслућује крај и ...Несрећна девојка, из несрећних времена, ексклузивна курва, анђео или...
Постојао је циљ, лаж која је бачена у понор. Није се могла сетити свих облика који су пролазили крај ње, додиривали је, улазили и одлазили из ње и од ње. Слике, као авети, лебде слике, филм се понавља, да ли слути смрт и крај, да ли подсећа или опомиње...
Иако млада, стара је и трула и одбачена. Ни најмање“ задовољство“
није у стању да пружи.
Плаче, сања да постоји срећа. Иза сунчевих зрака далеко... Касно је, само је остало још мало неизбројаних дана и сећање на последње бекство. Остао је урезани страх, лажи и лице...
