Бескућник с љубављу
Прилази ми бескућник док у својој старој Тојоти чекам зелено светло на раскрсници Атлантик булевара и 27 улице, гестикулирајући да хоће нешто важно да каже. Ма нећу његове новине које као лечени наркоман или ‘алкос’ добија бесплатно од државе и продаје да преживи. Не желим чак ни да га гледам онако необријаног, избораног, испеченог на флоридском сунцу а можда опасног. Не отвара ми се прозор, јер знам ако нећу новине, иду друга жицкарошка подпитања:
-Дај ми долар бар или одбаци ме до ћошка, а ја журим бре, да ли разумеш српски да се сретнем са кумашином Боћом који ме нестрпљиво чека како би започели са заменом комплет кухиње.
Ипак отворим. Можда због његових небо плавих очију које ме молећиво гледају и које ми шаљу сасвим мирољубиве сигнале. Једва сам разумео његов напукао, кркљав глас да је преко улице на истом задатку његова колегиница, а можда љубав, да је њој данас рођендан, па једино што тражи очајни, прљави бескућник је да затрубим док пролазим поред ње. Само то!
То је његов поклон њој и нежна пажња за тај радосни дан.
Ништа ме не кошта, па тако учиним. Видим њену подигнуту руку са “Сан Сентинелом” , њен блистав од задовољства осмех и нескривену радост. Одлазећи са тог места чујем да и други возачи спорадично трубе. Весело је јутрос у Помпано Бичу.
Заборавио сам на ту епизоду.
Враћајући се после неколико сати истом трасом чуо сам, а и видео исти ритуал са надолазећим аутомобилима. Затрубио сам поново, сад јаче, хоћу рећи дуже и сретоше нам се намах насмејани погледи за трен у чудном троуглу она, он и ја. У вртлогу живота човек је изгубио стан, посао,
посао, здравље, углед, али је сачувао душу.
И какве везе има све ово са поучно дирљивим причама пита се ревносни читалац? Па можда и има пошто је бескућник био у пругастом фудбалском дресу Монтереја из Мексика, па мора да је и он пикао фуцу као клиња, као што је и њему мајка као малом засигурно тепала, чедо моје.
По трећи пут за крај.
Ако вам случајно данас није рођендан, затрубићу ипак још једном за ваш леп дан и мали осмех.
