Јабуково стабло

 

Ово је прича о дјевојчици Еми и њезину јабукову стаблу.

Емин отац наслиједио је воћњак. С  временом је засадио и млада стабла. Знао је како једнога дана старе воћке више неће моћи давати сочне и црвене плодове. Тада ће их, уморне од рађања, замијенити младе. Оне ће му доносити здраве плодове које ће његова дјевојчица Ема усласт јести.

И Ема се дивила љепоти очева воћњака. Посебно је пратила раст јабукова стабла које је било засађено у близини њихове куће. Зими, док је Ема боравила у топлој соби, бринула је о својој јабуци. Кроз прозор је гледала њезине голе гране како се под тежином снијега савијају. У прољеће, када би јабука одјенула раскошну зелену хаљину, Ема је озарена лица проматрала лишће како се рађа и на киши расте. С доласком јесени била је тужна гледајући како лишће жути.

Мислила је:

–        Мора да је мојој јабуци тешко када јој и посљедњи пожутјели лист опадне…

Још од рођења Ема је често била болесна. Када је напунила пет година, осјетила је како је на ногама све слабија. Трпјела је болове и ходала с великим напором. Слабашна тијела, блиједа у лицу и уз помоћ колица, доста је времена проводила у својој соби. Избјегавала је дружити се с другом дјецом. Мислила је како је због болести другачија од њих.

Емин отац је, видјевши своју дјевојчицу како тужно гледа у правцу воћњака, проширио стазу до стабла њој најдраже јабуке. Када је стигла јесен, Ема се, у братовој пратњи, нашла испод крошње јабуке. Од среће је поскакивала у колицима. У том часу, однекуд се појавио пас. Емин брат се престрашио и трком побјегао. Оставио ју је саму. И Ема се силно уплашила. Дрхтећи од страха, почела је плакати. Када је стабло угледало дјевојчицу у колицима, смјеста ју је заштитнички обгрлило својим гранама. Осјетивши топлину загрљаја, дјевојчица се смирила.

Потом је запухао јак вјетар. Емина колица почела су се кретати без контроле. Увидјевши опасност по дјевојчицу, стабло је, испред Еминих колица, бацило једну своју већу суху грану, како би се зауставила. Брат је схватио да је погријешио и дотрчао натраг до Еме молећи је за опрост.

Од тога дана Ема је још и више вољела јабуку која јој је помогла у невољи. Брату је, као млађа сестра, све опростила.

Ема је пошла у школу. Пуно времена је проводила у учењу, али је повремено обилазила своју јабуку. Једнога дана је позвала брата те пријатељицу Елвиру да им се придружи:

–        Што ако се мој брат опет препадне пса и побјегне?! – помислила је.

За свој рођендан Ема је позвала пријатеље и пријатељице из школе. Мајка им је испод јабукова стабла припремила пун стол сендвича, слаткиша и сокова. Дјеца су се гостила, збијала шале и углас смијала. Емина јабука је била сретна чувши дјечји смијех. Њезина дјевојчица сада се доимала здрава и румена у лицу. Слушајући и гледајући веселу скупину дјеце, присјетила се дјевојчице која је једном сједила беспомоћна у колицима. Након дуго времена, јабука је пустила капљице суза радосница низ лишће.

А онда је стигла јесен. Јабуково стабло јој се први пут радовало.

– Нека ми лишће жути, нека и опадне. Нисам сама ја, а ни моја дјевојчица Ема која ме већ дуго времена воли – помислило је јабуково стабло.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: