детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОВАПЛОЋЕЊЕ ИРАЦИОНАЛНОГ И РАЦИОНАЛНОГ  У КЊИЖЕВНОЈ И ПОЛИТИЧКОЈ  СФЕРИ

(Зоран Аврамовић,  Добрица Ћосић између политике и  књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2019)

 

Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Књига др Зорана Аврамовића о једној од најкрупнијих личности двадесетог века у српској историји и литератури,  књижевника и политичара, Добрице Ћосића, где  се политика у наслову стaвља испред књижевности, драгоцена је студија у којој се компаративним увидима у обиље материјала исписаног руком  овог, надасве, плодног човека, сагледава и оцењује улога политике у његовом животу и делу.

Као искусан прoучавалац  релације политика – књижевност (писао је и о Црњанском), др Аврамовић теоријски образлаже ове две потпуно различите сфере Ћосићевог деловања и интенције које се њима остварују. У том смислу он констатује да је Добрица Ћосић свој јавни рад започео као политички активиста да би се, потом, огласио и као писац. Потанком анализом стила Ћосићевом руком исписаних некњижевних текстова, књига, дневника, говора, интервјуа, есеја, аутор јасно указује на: разлике у књижевним и некњижевним текстовима у првој фази његовог живота, преплитања и паралеле у познијем животном добу, доминацију литерарног у нелитерарним тестовима и садејство његових политичких циљева са аутопоетичким  који су  недвосмислено  били у служби хуманитета (Подвукла, М. Ј. Л).

Оно што је у његовим књижевним текстовима у сфери идејног и интенционалног, у политичком деловању и текстовима кроз које се обзнањује, често је израз борбе за остварење идеје добра и борбе против зла. Намере да се живот српског народа учини бољим и праведнијим.

Указујући на сувопарност и бирокрaтски језик у првом периоду комунистичке,  југословенске борбе за социјализам у његовим  текстовима,  а  потом, у каснијем периоду, уплива слободнијег и индивидуализованијег речника, Аврамовић показује и извесну промену становишта код Ћосића који више не робује партијским спутавајућим оквирима.

Апострофирајући његов развој од партијског активисте до независног интелектуалца, од југословенског патриоте до српског националисте (у позитивном смислу), аутор скреће пажњу на развој једне личности која је спознала сопствене заблуде и одбацила партијски идеализам. Можда би било занимљиво истражити колико је то што се Добрица Ћосић развијао као уметник, допринело разумевању околности у којима се нашао и колико је потреба за индивидуалном стваралачком слободом, учинила да дубље појми неслободе којима су се свесно потчињавали партијски следбеници једног тоталитарног режима.

 У тринаест поглавља и закључном, Аврамовић истиче да је драгоцена Ћосићева рана критика злоупотребе културе, чак указује и на  његово извесно пророчко разумевање долазећег глобализма који ће културу обезвредити и свести је на конзумерство, а уметничка дела на пуке продукте и  њихов практични смисао, дакле, даће доћи  до  изједначавања уметничких дела са робом чија вредност се мери у складу са моћи продаје.

Сходно томе, Добрица Ћосић се посматра као учесник политичких и културних догађаја, њихов аниматор и творац, њихов тумач и критичар.

У том смислу Аврамовић под лупу ставља све што је Ћосић као човек огромне стваралачке, мисаоне и практичне енергије бележио, а он је то чинио систематски, будући у правом смислу те речи сведок историје која је, уосталом, и била главна тема његове литературе. И надасве, оцртавши га као живу личност од крви и меса, која оставља запис о доживљају сопствене личности, времена, света, својих сабораца, колега, пријатеља. И, што нам се посебно чини занимљивим, закључује да ћемо тог живог Ћосића пре наћи у његовим некњижевним текстовима него у књижевном делу. Као да га је свест о трајности и значају његове књижевне уметности држала под контролом, и да је, на известан начин, мада то може звучати парадоксално, са више рационалности приступао имагинирању него што се тога држао  у озбиљним текстовима практичне намене. У  онима у којима је тежио постизању одређеног политичког циља. У излагању идеја којима је желео да то оствари

водили су  га страст,  осећање заноса или гнева, поврђеност или острашћеност за неке идеје или борба против њих.

 Добрицу Ћосића су многи волели због литературе коју је стварао или мрзели због политике коју је водио, те су сходно томе и његово литерарно дело ишчитавали у политичком кључу или са становишта предрасуда и анимозитета због његовог политичког ангажмана. Неки су чак омаловажавали његове књижевне вредности а да нису ни читали његова дела. Како видимо из књиге Добрица Ћосић између политике и  књижевности, чини се да је он по налогу бића морао да ради и једно и друго. Његова меланхолична и контемплативна природа вукла га је ка литерарном испољавању бића,  а његова непресушна енергија и извесно бунтовништво, које му је, такође, било својствено,  нагонили су га да се баца у свакодневну друштвено-политчку бујицу и хвата у коштац са животним и политичким изазовима у илузији да се свет може променити на боље, те ће једном приликом након толико борбе и искустава записати,  да се свет мења а човек не јер му је зло иманентно. И да за своју слабост сматра то робовање демону страсти за политиком и владањем како би могао мењати постојећу реалност јер је у основи био револуционар. Његово бављење политиком, како видимо из цитираних  аутореференцијалних исказа,  имало је искључиво ту сврху а не богаћење као код многих других, поготово савремених политичара.

Ипак, онако како га је Аврамовић осликао реконструишући његову и политичку и књижевну оставштину, видимо да је Ћосић био и остао хуманиста,  самосвестан и одговоран човек који је грешио али и био спреман да се покаје и призна сопствене заблуде.

Идеју поделе Косова, због које су му многи замерили,  заступао је пре свих знајући да се проблем са Албанцима мора разрешити сходно правима на простор и Срба и Албанаца. А, нек буде записано, надаље ће бити све мање живих који су знали и за његово заузимање да помогне и такозваном обичном човеку, да је помагао и неке сиромашне албанске породице као и многе српске, да није примао председничку плату, да се сам побринуо за сопствену сахрану иако је по функцијама које је имао и значају његовог дела то могла бити  ствар институција којима је дао велики допринос.

У широком луку истражујући везе између књижевних и некњижевних (политичких) текстова Добрице Ћосића, Аврамовић анализира и однос значења у њима, запажајући да су у књижевним текстовима  значења обликована имагинацијски и интуитивно, а у другима  искуствено или се она базирају на чињеницама или на његовој имагинацији историје. Позивајући се на став из цитата о Ћосићевом односу према животу, уочава битну разлику у једнима и другима:  «Ћосићева имагинација је елементаран, дубок, првородан страх од постојања, и то је тамно извориште Ћосићеве  уметничке имагинације. (Радуловић, 2007, 90). У том случају, његова политичка мисао је нешто, по природи ствари супротно: борба да се постојање усклади с праведним и слободним друштвом».

Истражујући однос према сазнањима, аутор уочава разлику и да се у појединим романима користе различита знања из историје, (XIX  век, Први и  Други светски рат, бољшевизам, титоизам)... док се у политичким  текстовима користе чињенице и појмови из многих сфера друштвеног живота, науке, политике и да се излажу на дискурзиван  начин. С тим у складу, аутор истражује и Ћосићеве стваралачке поступке, његов доживљај света изложен и у једној и другој врсти текстова, истичући његову борбу за истину и правду,  а у уметничким, потребу за доминацијом лепоте. Сходно томе, он се с разлогом пита: Да ли је Ћосић „срећно мирио“ књижевност и политику? И да ли су његови романи илустрација његове политичке активности и да ли постоји разлика између прагматичног деловања и уметничког значења његовог дела. У  том смислу он наводи тврдње неких од критичара Ћосићевих романа у којима се истиче ауторска интенција да његови романи буду глас народа, али и да су израз ауторског бунта против комунистичке идеологије, култа Титове личности,  да изражавају четничку трагедију, покушај разрачунавања са комунистичком идеологијом југословенских и српских политичара... Заправо, Аврамовићеви закључци иду у смеру да је Ћосић у једним текстовима ишао за разумом, тежио просвећености а у другима је предност давао машти и интуицији. И у једном и другом, тежња је на истини, естетским циљевима и хуманитету, жељи за унапређивањем егзистенције, с тим што се између уметничке и животне истине никад не може ставити знак једнакости.

 У том смислу полемише се са текстовима неких истраживача који су у Ћосићевом делу видели идеју служења идеологији, насупрот томе, Аврамовић закључује да је Ћосић постигао баш супротно, да је заштитио своје уметничко дело од  утицаја дневне политике и да се у његовим некњижевним текстовима више осећала рука уметника, него рука политичара у његовим уметничким творевинама,  да  није  мирио те две стране својих активности, те  да није користио књижевност за остваривање својих политичких циљева. Стога Аврамовић оспорава тврдње Косте Николића о томе да Ћосић ствара историјску свест Срба (јер се она већ формирала  кроз векове), да поетизује историју и ради на уједињавању Срба XIX и XX века појашњавајући суштину уметничког дела у којем се друштвена свест исказује преко многих структурних елемената и да је ствар сасвим супротна, да је Ћосић јасно и недвосмислено у својим некњижевним текстовима говорио о страдању Срба и последицама друшвено-политичког и историјског развоја, иако је истовремено то тема и његових романа реализована уметничким обликовним поступцима. Међутим, у њима до изражаја долази његово уметничко биће са свим осцилацијама доживљаја света, сопства и логике самог уметничког текста који резултира том свеукупношћу иза које стоји мисаоно, емотивно, духовно биће из чијих дубина и  настаје уметничко дело. У том с мислу, у уметничким текстовима истиче се тежња за оригиналношћу, у политичким  тежња за влашћу и променама друштва, критика постојеће стварности. Но, некњижевни текстови које је Аврамовић сажео у скраћеницу ЛИЈД, лична историја једног доба, показују јединство Ћосићевог бића које је готово у истој мери било окупирано и  уметношћу и политиком и да је истовремено о томе остављао записе: «У средишту  историјских збивања и као протагонист нове националне политике, проживљавам  трагизам својих књижевних јунака. У осећању моћи, права и одговорности да учествујем у одлучивању  о судбини народа, ја, писац, сада се поистовећујем са својим књижевним јунацима из Времена смрти и Времена зла, протагонистима историјских збивања» (април 1993), што Аврамовићу даје за право да закључи: Да нема  бољег доказа  о могућностима мешања реалног и фикционалног  у политичкој делатности. Да је повремено Ћосић и сам признавао неодвојивост политике и литературе говори и његов исказ о томе да је његово књижевно дело ипак имало и политички учинак јер је нудило сазнања о положају српског народа у оквиру југословенске заједнице сведочећи  о његовом трагичном положају у  XIX и  XX веку.  Упркос оптужбама да је подстицао српски национализам и позивао на рат деведесетих година, Аврамовић наглашава да је истина да је он само подизао  самосвест и свест о српском достојанству и тражењу права у оквиру југословенске заједнице, да је он, заправо, само сведочио историју и  био задовољан што је рушио мит о Титу, чиме истиче да је књижевност, заправо, повремено нужно у служби критике друштва.

Аврамовић такође указује и на интимне сумње у смисао свог дела код Ћосића, али и на антиципирање лошег положаја књиге и одсуство интересовања код читалаца.

Аутор, такође, говори и о значају политике за разумевање времена, те и потраге за књигама као облицима спознаје, али и за одсуство ауторитативних приступа уметничком делу које  подлеже и политичком читању сходно становишту читалаца, односу према писцу и његовом ванкњижевном ангажману, променама околности у којима се дело  вреднује, што се  већ десило Андрићу, Црњанском, Његошу  и, свакако, Ћосићу.

Остаје на крају да се озбиљно замислимо  колика је моћ политике у друштвеној сфери кад је очигледно да је извесно  нашкодила писцу (није имао ту привилегију да отвори сајам књига упркос томе што је био најтиражнији писац),  ако већ  његов неспорно велики књижевни углед, у земљи и свету, није помогао да  политички углед буде другачији, о чему исцрпно и аргументовано сведочи ова драгоцена студија проф. др Зорана Аврамовића. И, зашто не,  колико је политика условила баш такав профил његовог књижевног дела!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: