КАТУНИ између двије планине

(уранити зору преварити, запјевати бригу отјерати)

Слика говори хиљаду ријечи али ако слици удахнеш слова тад ријечи оживе, замиришу, загрле и запјевају.

Кад Бог дарује човјеку гору, дарује и гори воду, дарује и води пјесму, да путника намјерника гора водом задоји, извор пјесмом напоји, да никад нико у лози од најстаријег до оног који долази не заборави на то да стамена, а мека душа није из памука него из планине, да ген оштроумних, срце храбрих заштитника сестара и мајки, рода, дома вијековима растао баш око и изнад 900м.н.висине. Ту росопад у подножју, при колибама ако расте на осунчаној страни, цвјета бујно и ако млијеком из стабла израслину на прстима залијеш неће је бити и неће се поновити, тако је и са осталим што планина не подноси.

Гора пјесмом ромори к'о киша о Светој Петки, од љепоте се и не збори, само очима говори.

Ако гору забораве и не походе она подивља и утихне, а ако јој долазе па се с њом договоре нису се само легенде са вилама китиле, ова планина вијековима има своје виле.

"Нећу ти горо однијети воде, ни голет ни шуме, ни небо ни птице само ме спаси од вјетра  и кише од магле и случајне звијери луталице"

Како Проф. Новак Мандић Студо каже у својој књизи " Земља звана Гацко", Волујак је највисочија планина Гацка, чији се масив протеже у облику дугог гребена правцем југоисток-сјеверозапад, дужином око 12 км, с просјечном висином око 2200 ми, на коме је највећи врх Власуља 2332 м.

Пространство Волујака припада општина: Гацко, Плужине, Фоча.

Ту између двије планине у непосредној близини Јагодиног језера од кад памте најстарији и они који недају забораву породичне историје постоје и катуни.

После Берлинског конгреса 1878.године Књаз Никола је дао на кориштење земљу  Шћепану Папићу команданту Билећко-рудинског батаљона који је бројао 900 војника као и њима братској породици Перућица.

Породична имања Папића су одавно била ту, рејон гдје је направљен планинарски домзове се  "Волујак" на Папин долу, ту земљу су људи дали планинарима на кориштење баш у сврху обиласка природе, планинског дома, а и шта има љепше од тога да се помиње и даље породична презимена по добру.

Ту гдје се сраста небо са висовима Кука, гдје је некад нека Јагода оставила име да се помиње по језеру, ту гдје планински орлови крилима заустављају дах малим планинарима, гдје бистра вода извора Сутјеске хлади и одмара пјешака, ту су катуни.

По први пут ове године на катунима испод Волујака су Грчићи из Гацка, Даца и Младен, њихова дјеца, четири сина и Младенов брат Растко. Жив доказ хармоније, топлине, љубави, рада и реда. Скоро да фали слова да се пренесе доживљај посјете овим људима. Како каже Младен после одлуке да изађу са стоком на катуне и припреме, транспорта, навикавања на нови терен све је доста лакше. Ови вриједни људи имају двадесет крава и стадо оваца, коње, доста кокошки и свако од породице има своје задужење. Док краве не треба надгледати, саме оду и дођу, неко чува овце, неко пази коке, Даца прави кајмак и сир, кисело млијеко, хљеб, храну за породицу али веома често и за посјетиоце, туристе, кампере на планинарском дому "Папин до".

Добар глас далеко се чује па тако и за Дацин кајмак и сир који су овдје фантастични, како каже скупљени на начин као некад давно, у колиби која на поду има земљу и огњиште са веригама па млијеко разливено у дрвене шкипе даје добар кајмак који се чува да се оциједи и одстоји у дрвеној каци. Мало је дана кад не дође неко да купи производе ове вриједне жене, а њихов кајмак ко је пробао на Тјентишту у ресторану Комлен није му био проблем да потражи Дацу на катунима. Даца и Младен су се увјерили да се радом  и организацијом може зарадити и бити здрав, ови људи не раде у јавним предузећима, сами себи су и газда и радник и сретни, насмијани и задовољни.

Како кажу, испаша стоке је доста лака, квалитет траве и воде доста бољи у односу на друге планине, а и у односу на село гдје живе прије и после катуна. Синови помажу, одмјењују, подстичу да ова породица прави планове за сљедећу годину, а то је како кажу само Боже здравља, да направе неколико бунгалова гдје ће намјерни и случајни шетачи, планинари, авантуристи, који их не заобилазе моћ и да остану по неколико дана, гдје би имали и Дацину кухињу која поред кајмака и сира прави и цицвару и Младена који подмладак обучава у спремању котлића и феноменалне цигарице коју смо између осталог и ми пробали.

Невјероватна је снага људи да угосте, дочекају, услуже госта у Херцеговини. Ови људи су примјер чисте љубави и то се види, осјећа и не може сакрити, кад дођеш рукујеш се, а кад пођеш мораш да загрлиш. Док је оваквих Херцеговина ће живјети, а планина пјевати.

До неке нове приче добри моји радујте се и ходајте, са Чемерна полако до Грчића може и аутом али ходање је живот.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: