Бескућница са осмехом сунца
Скоро код сваког семафора близу мостова и надвожњака у сваком граду у Америци врзмају се запуштени бескућници са својим малим картонима на којима показују својеручно исписану поруку не били испросили неки долар. Труде се да буду оригинални и привуку пажњу тако да су сумњиве ратно ветеранске натписе типа ‘год блес Америkа’ и срцепарајуће ‘гладан сам’, потиснули искрени а притом шаљиви као: ‘треба ми долар за пиво’. Скептични возачи са правом сумњају да они тако прибављају новац за дрогирање па махом избегавају њихов уморан поглед и искусно пипну папучу гаса када им се неко од њих опасно приближи, жељно очекујући зелено светло на семафору. Тако је и на Wест Атлантик булевару пре скретања за ‘хајвеј’ свима добро познату ‘деведесет петицу’ која се протеже од Мајамија на југу Флориде скроз чак до Њујорка на северу.
Та бескућница је била необична најпре због својих вероватно тек пунолетних година, светло неодређене слободне и до рамена пуштене косе, која је некад сигурно била плава али ју је сунце и остаци претходне фарбе позлатило и њених као небо плавих очију. Лепа или боље речено прелепа за ситуацију која ју је снашла. Посматрам је док је на безбедној дистанци и док је шофери у другим возилима игноришу избегавајући њен поглед. Вероватно бих је и ја по аутоматизму заобишао да ми у прозорском џепу не стоји и не нервира ме већ недељу дана превише новчића који звече док возим улицама "Браwорд каунти" на Флориди. Она је на свом рекламном картону црним фломастером уредним рукописом истакла пожељан, скроман и преполовљен захтев за помоћ од само 50 центи уз кратко ‘тенкс’! Симпатично. Пошто нико испред мене не реагује и не гледа у њеном правцу а да бих избегао могући осећај кривице ипак се одлучим, отварам прозор спретно, захватим ситнину не гледајући у хрпу али пазећи да ми остане довољно за једно усисавање нагомилане прашине, песка и труња у старој Тоyоти корола, па пре детаљнијег чишћења желим да економично испразним и тај за ситнице предвиђени простор. Она је свакако приметила, за њу обећавајући покрет. и ето је у два спретна продужена корака са бистрим погледом код мог прозора. Пружам руку гледајући је знатижељно и за трен изнова пробуђене плаве очи. Пружа и она одмерено своју руку ка мени:
-Бог те благословио, (God bless you),
рече са младалачким осмехом девојка златне косе када су ми се одлепили и последњи новчићи из ознојеног длана и пали у њену шаку док јој сићушно сунце игра у зеницама. Само плаве очи могу верно да дочарају ведрину и сјај Флоридског сунца које се на хоризонту приближава океану. Огледам се у том одблеску. Шака је остала мало дуже у једном месту и наши су се прсти случајно дотакли. Она је топла као тај врели дан, она је стварно младо биће и није утвара или покретна слика које се треба клонути. Она уопште не би требала да је ту на улици јер својим здравим изгледом ту не припада, очигледно добро ухрањена ни мало не личи на усахлу наркоманку као огромна већина бескућника који бесциљно тумарају около. Одмеравам је онако мушки. Довољно женствених облина се назире преко уских излизаних на пар места бушних фармерки које јој стоје као срасле за јаке бутине и наслућује кроз скоро до грла закопчане чисте али не баш најновије шарене кошуље дугачких рукава на којој преовлађује боја брескве, очигледно складно усклађене са њеном природно шатираном косом. Боље је грађена од већине продавачица љубави у улици ‘црвених фењера’ и лепша без мрве шминке али ипак није тамо! Која ли је зла судбина натерала на очајнички покушај да за преживљавање, спас потражи прошењем? Шта јој је то кврцнуло у глави да се преда? Ко ће знати где су јој и да ли уопште има родитеље и шта их је снашло у животу? Трагедије се свакодневно догађају зар не? И ја бих да кажем нешто, боље рећи да је питам по ‘нашки’:
- шта ћеш ту црно дете?
Па да добијем неки охрабрујући одговор да је то само привремено стање…да је чека школовање…да се пријавила у војску али још три дана нема где и нема шта…да је све у ствари скривена камера а она неустрашива репортерка на задатку…да ми каже било шта што ће ми отерати црне слутње, како ли ће изгледати наша ‘Сунчица’ за коју годину ако остане на ветрометини асфалта и врелог сунца у једносмерној улици која води у пакао. На семафору се пали жуто светло али Тесла, Едисон и друго научно проналазачко друштво нису изумели сјај које носе захвалне за мало пажње људске очи које ме држе приковане за њих.
Отишао сам својим путем и ту би требало да буде крај ове кратке приче. Ма какви, не иде то у животу тако једноставно. Отварам врата кола и махинално гледам где стајем ногом. На прљавом асфалту бензинске пумпе поред мог заустављеног возила које данима вапи за чишћењем нешто сија. Сија изгажено сломљено срце од жућкастог метала. Да ли је то загубљено срце златокосе девојке са сунцем у очима?