ЧАРОБНО ДЕБЛО

Карла ће памтити посљедње љето по великом пожару који је похарао шуму и маслинике у близини њезине куће. Родитељи су је одмах одвезли баки у сусједно мјесто гдје није било пожара. Они су остали бранити кућу од великих црвених пламених језика који су се, ношени јаким вјетром, дизали високо у небо, пријетећи оставити пустош иза себе.

А када је, уз велике напоре ватрогасаца, пожар угашен, Карла се вратила кући. Убрзо су дошли неки људи с бучним пилама. Сазнала је како се они зову – дрвосјече. Сјекли су стабла и правили путељке кроз шуму како би могли, ако поновно избије пожар, угасити га с мање напора.

По њихову одласку,  Карла је прошетала ливадом која се налазила у близини њезине куће, у правцу шуме. Био јој је потребан одмор од напорног учења. Затекла је доста посјечених грана и једно веће дебло како лежи на земљи. Осјећала је мирис паљевине и пепела што их је пожар, у својој необузданости, оставио за собом.

Пришла је деблу и одмах примијетила како је оно по нечему посебно. Успела се на њ и, пазећи на равнотежу, ходала по њему: горе – доље, горе – доље. Осјећала се полетно и радосно док је скакутала по деблу прекривеном маховином. Сав умор од учења наједном је нестао.

А дебло, одсјечено од свога коријења и бујне крошње с гранама и лишћем које је понекад с теретом носило, у дјевојчици је нашло нови смисао свога постојања. И умјесто да тугује над својом судбином, цијело је вријеме ишчекивало долазак дјевојчице и мислило:

–        Ако сам одрезано, нисам још мртво. Још у мени има снаге и животног сока. Подијелит ћу га с дјевојчицом, нека по мени радосно скакуће.

Једнога дана Карла се није могла сјетити лекције из математике коју је добила за задаћу. Узалуд је неко вријеме разбијала главу, мислила и мислила, али се није могла сјетити. А онда је потрчала до дебла. Ходала је по њему као и обично: горе – доље, и – гле чуда! Наједном се сјетила!

 У знак захвалности, Карла се сагнула и руком помиловала храпаву кору дебла, када га већ није могла с љубављу обгрлити својим ручицама. У њезиним плавим увојцима који су додиривали његову кору остао је мирис бора који је дјевојчица дуго осјећала.

 Потом је радосно отрчала кући. Још с улаза непрекидно је понављала:

–        Мајко, мајко! Сјетила сам се! Дебло ми је помогло, помогло!

–        Које дебло? – питала је мајка, не знајући о чему то њезина дјевојчица говори.

Тада је Карла мајци испричала све о деблу којему је често трчала у сусрет; када год је била тужна, уморна или имала неки проблем. Провела би кратко вријеме у игри с њим, прескачући га и скакућући по њему, потом би се радосна враћала кући.

Прошло је љето. Стигла је златна јесен. Дјевојчица је и даље обилазила своје дебло. Видјевши га сада већ готово суха, кући се враћала тужна. Схватила је да оно, одсјечено од свога коријења, не може дуго живјети.

А онда је стигла и зима. Било је јако хладно. Требало је доста дрва за огрјев, али Карла није допуштала својим родитељима њезино дебло исјећи и наложити.

На њега је нападао висок снијег. Карла је чекала прољеће да га сунце отопи. Једнога дана упутила се према своме деблу. Док му се приближавала, срце јој је лупало од узбуђења. А онда  је угледала чаролију.

Уз дебло су, свом његовом дужином, изницале висибабе, као снијег бијелих латица. Помислила је:

–        Моје дебло је процвјетало! Једнога дана, када одрастем, радо ћу се сјећати свога процвјеталог – чаробног дебла.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: