детаљ слике: КРК Арт дизајн

 Песма мајци

Као малом, прва мелодија која ми је ушла у уши и ту остала заувек била је некаква мексиканска песмица у домаћој обради о мајци и даљини која је раздваја сина и њу. О некаквом старом храсту, цвећу и свашта понешто. Звала се “Песма мајци”. Вртела се често та мелодична арија на радију, који је тих 60-их био једна од ретких забава. Свиђале су ми се речи песме, а да нисам заправо знао зашто. Прихватао сам тугу која је она у мени изазивала као своју личну судбину. Изречену и отпевану љубав сам тајно присвајао, полако учећи текст певушио је онако сам за себе, а да песма ни мало није била дечја.

Сад мислим о мајци. Сад ми недостаје и желео бих да будем пажљив и нежан син и да је обрадујем. Сад кад је стара  и болесна ја бих да јој покажем колико је волим. Да загрлим и пољубим Љубицу. Ал' далеко је. Чак преко океана. Кад је чујем телефоном и док њен божански глас ваја мајчину фигуру испред мене, упорно понављам да не секу тамо неки орах испред кућице на плацу. Она тако воли да проводи време чепркајући по башти  и певуши заборављене песме. Не зна мајка зашто? Чуди се јер то дрво баш смета кући и путу, а тек лишће које прави неред окућници. Па још комшије које је непрестано наговарају.

Која је то тајна сила која је знала за сету, која ме је непогрешиво и верно чекала све ове године? Осећам да је иста као онда 60-их, док сам слушајући затворених очију замишљао даљину и раздвојеност. Орах се не сече.  Постоји и даље, као у песми онај стари храст.

Доброчинство

Већ 15 година живим у Помпано Бичу на Флориди а свако јутро журим на заједничку терасу грађевине под бројем 40 у Палм ерији. Хитам да усправно подигнем новине уза зид за комшиницу мис Ди и да до њих стигнем пре ње. То је Јеврејка од својих 80 и кусур година и са муком хода. После саобраћајке које је имала још се теже креће, а о сагињању да не причамо. Приметио сам то приликом њеног уобичајеног подизања дневне штампе, после несрећног случаја који је имала са својом тојотом. Тих тридесетак сантиметара мање сагињања њој доста олакшава и без проблема долази до Флорида Сун сентинел-а. Ја успут истегнем задњу ложу зарђалих спортских мишића, усправим се и вежбајући сам себе бацим пар боксерских диреката у ваздух. Онда погледом проверим небо. Оно је некад затамњено, некад светло у зависности у које доба године обављам рутинску радњу.

Има јутара када новина нема испред њених врата. Тада сам разочаран што је била вреднија од мене, јер сам се, ето врага, успавао. Волим кад ми дан почне малим добрим гестом. Сигуран сам да је и њој драго кад узима већ усправљене новине и што види да неко мисли на њу и да је учинио мали физички напор и уважио је као персону. Мора да се посебно изненади кад се то деси у сам цик зоре кад понекад отпратим супругу на посао. Дечко који разноси новине по обичају их само побаца по ходнику у својој журби да обави посао на време. Она је Американка, а њена деца обузета много важним, добро плаћеним пословима, живе далеко у Калифорнији. Сврате једном у пет година на три дана, одседну у  оближњем хотелу и тако се друже док ручавају и шетају заједно. Америчка шема без много узнемиравања.

Ја се мислим, има Бога. И мојој ће усамљеној, болесној мајци тамо далеко у Београду неко придржати врата, понети тешку торбу и помоћи да обави најпотребније. Она ће се на кратко обрадовати, осмехнути и захвалити ненаданом доброчинству. И њој ће неко улепшати дан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: