МЕСЕЧЕВА ДУША

 

Пун месец. Помрачење. Магијско време. Бременити тренутак.

Њена месечева душа је снажно осећала промене на небу. Опседале су је ирационалне мисли, емоције су се изливале, ноћу су је мучиле море, дању се губила у сањарењима. Свакодневица је деловала болнија и неподношљивија него иначе, те се повукла у измаштани свет у којем су се људи понашали у складу с њеним жељама и очекивањима, као племенита и великодушна бића каква нису била, марионете без сопствене воље у стварности вођене себичним и деструктивним побудама. Клонула од исцрпљености, савладана узалудношћу својих напора и жудећи за благотворним миром, донела је коначну одлуку да те ноћи Богињи Мајци поклони своје снове.

Богиња је саслушала младу жену с тугом у срцу и благошћу у оку, у нади да ће се предомислити. 

-              Да ли си сасвим сигурна?

-              Јесам.

Чврстина у њеном гласу и погледу убедила је Богињу да је одлука неопозива, не и да девојка заиста зна шта чини. Невољно је примила понуђени дар склонивши га у страну уместо да га одмах убаци у велику ризницу снова који су се ковитлали као вихори у чаши.

-              Чекаће те до следећег пуног месеца. Тада ћеш моћи да их поново узмеш, уколико се предомислиш.  

-              Нећу.

Након те ноћи је започела нови живот. Откад се одрекла снова није замишљала свет у којем владају љубав, повезаност и солидарност, нити се бавила људском патњом и болом, лажима и скривањем, бесом и агресијом који су ометали остварење тог сна. Људи су били само оно што јесу и иако се нису променили, њихово присуство није било мучно као некада. Коначно ослобођена нереалних очекивања, туге и разочарања због протраћеног потенцијала и неостварених могућности, није живела у будућности нити у својој глави пројектовала алтернативе за сваки догађај, понашање и ситуацију. Напокон растерећена и слободна, нашла је начин да живи у миру и складу са својим окружењем које више није изазивало никаква осећања у њеном срцу.

Прошле су недеље док се није тргнула из тог стања. Ближио се крај „пробног рока“ и изненада је постала свесна осећања изгубљености без тихог гласа Богиње који шапуће у сновима. Мисли су постале сиве и досадне, пуне обавеза и планова, без луцкастих идеја, боја и креативности. Кад их је сагледала у њиховој неподношљивој једноличности, није могла да се суочи с њима. Бежала је од себе уронивши у посао, лутајући по граду и проводећи време с разним људима, но нигде није могла да пронађе уточиште. Није уживала у природи, јер није била повезана с њом као некада. Није се одушевљавала уметношћу зато што је није осећала. Друштво деце и животиња није доносило радост, будући да их више није разумела, као ни они њу. Иако стално будна умом и духом, срце и душа су уснули, свет је постао празно и суморно место којим се кретала као живи мртвац.

Обузета очајем нашла се у безизлазној ситуацији: није била срећна са сновима нити без њих. Није могла да утврди које је зло мање и како да себи олакша муке. Није имала одговоре зато што је одвојена од света снова њена интуиција потпуно утихнула. 

Вођена сећањима на живот пре одрицања упутила се ка мору и посматрала скоро пун месец на небу и његов одсјај у води. Куцнуо је час одлуке. Дуго је непомично стајала на стени, затим са сузама у очима раширила руке и полетела: Предајем ти своје снове и своју душу, Мајко!

Сутрадан су у плићаку пронашли њено изломљено тело. На лицу јој је лебдео тајанствени осмех и блажени израз који нико није умео да одгонетне. Једино је Богиња знала: месечева душа је најзад пронашла мир. 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: