МИДАРОВ ИСПРАЋАЈ

 

 

Освануо је девети дан откако је Мидар уз све сеоске почасти испраћен на вјечни починак у присуству сељана. Није дошао онај ко баш није могао због неке болештине устати на своје ноге. Дошло је и старо и младо.  Дјеца су се нагуравала у прве редове да би испратила свог Мидара, који је увијек с њима тјерао комендију. Срески биљежник, који је био баш из Јагорице, одржао је говор, поп није долазио јер је Мидар сам на себе дигао руку и није сахрањен у гробљу већ под трешњом на самом улазу у гробље са лијеве стране. 

Рекох, девети дан, јесте, баш у тај дан гледао сам сунце, изјутра, таман кад се издизало над гору, бљештало ми је и поигравало у очима, али нисам одустајао, предосјећао сам да ће тог дана бити неких занимљивих догађаја. Док су ми мисли упијале свјетлост, чуо сам кораке који су пристизали мени са лијеве стране, али на њих нисам обраћао пажњу нити одвраћао поглед од сунца. Преча ми је та јутарња свјетлост него случајни пролазник који је забасао однекуд баш на ову страну. Чух уморан али гласан поздрав: Помаже Бог! Отпоздравих: Бог ти помогао! и лагано се окренух према дошљаку. Жена! Непозната, средовјечна, омалена, ватрених очију, без осмијеха. Рекао бих да је први пут видим. Подбрађена марамом, видно збуњена, али са чврстом намјером да ме нешто приупита.

–  Којим добром, сестро драга? – упитах док сам још жмиркао осунчаним очима и руком покушавао да их мало засјеним да би се што прије навикле на уобичајену дневну свјетлост.  

–  Не памтим да сам овуда пролазила. Не познам добро крај и људе. Упутили су ме неки из пријека да прођем овуда доље у село, у потрази за сином. Добила сам црн глас да се јадан шундрао!

–  А ко ти је син? – упитах нестрпљиво.

–  Кукавна сам му ја мајка кад сам га пустила од немила до недрага, али није вриједило држати га ни поред себе. Чим је осјетио да се може сам бринути о себи, отишао је од мене, напустио ме заувијек. Никад га више нисам ни чула ни видјела. Од других људи би ријетко некад нешто начула о њему, као што сам и сад чула да је уистину отишао заувијек, душу Богу предао. Мидар је било његово име. Мој мајушни Мидар који никад није добио љубав која му је била намијењена, а могла бих рећи да у животу мрава није згазио. Јесте ли чули што о њему, да ли сте знали мог Мидара?  – скрушеним погледом ме молећиво питала за своје дијете. 

Све сам јој рекао, није у село ни одлазила. Отишла је до гробља да исплаче душу и вратила се тамо откуд је дошла. Мидар јесте на правди пред Богом, али његово недостајање као да је пореметило природни ток, као да су овуда протутњали коњаници односећи старо знање разапето на врховима својих копаља. Прогутала их је даљина, а ја сам само чекао ноћ да на вратима сна сретнем Мидара! Рекао је да ће и мртав умјети да нас воли. Није то тек тако он поручио, Мидар је имао план, био сам сигуран у то. Нисам могао ни наслутити шта он смјера!

 

 

ТРН

 

 

Тог јутра сам се невољан вратио у пећину. Нисам ни примијетио да пред улазом нема вука, нити сам чуо кликтај орла. Змију нисам ни очекивао, она није излазила све док се сунце не би подигло готово до половине неба. Све чеке и замке бијаху празне. Претходне ноћи живуљке су се слабо кретале или су биле опрезније него обично. Млад је мјесец! Сав орошен и задихан од брзог хода, свалих се на поњаву крај огњишта са којег је још исијавала топлина. Ребра су ме бољела и осећао сам трн у стопалу, баш у пети, као да ме дира до саме кости. Кажу, кад је трн у нози да слути на оштру зиму. Нисам стријепио, пећина је била велика и још неистражена. Могао сам три зиме провести у њој. Зими бих се повлачио дубље, до триста стопа, и спуштао бих се једним ходником у дубину за шездесет стопа. Ту сам имао велику собу, пространу и добро опремљену. У њој је увијек било једнако топло и љети и зими, а однекуд је и свијетлило. Највише сам волио кад нахватам свице па их ставим у осушен јеленов мјехур. Триста свитаца би знало свијетлити од мијене до прве четврти. Змија, орао и вук никада нису улазили у ту собу. Нисам ни ја претјерано боравио у њој, јер сам без својих животиња био усамљен. 

Нешто ме пренуло крај топлог огњишта и као да прелети један читав свијет преко очију и нестаде негдје иза чела, као да и ја сав одох са тим свијетом. Упадох у бјелину, провидну, свиленкасту, трепераву, сав бијел, као брашно, и брада бијела, дуга готово до земље. На мени огртач бијел као и околина, као да га ни немам. Негдје сам далеко, негдје где никога не видим и мислим да и мене нико не види. Осјећам да имам руке и прсте на њима, али их не видим. Осјећам да видим, али очију као да ни немам. Ходам, али као да није земља пода мном. Где сам то ја? Нема ни сунца, ни мјесечине, ни трага од пећине. Нема ништа од онога свијета којем припадам. Помислих да нисам умро. Не иде ни то тако лако. И то је процес.  Не, не може све да постане пустиња. Није ни пустиња празна. Колико је пијеска у њој који је затрпао силне изворе, ријеке, језера. Колико живота буја под тим пијеском испод којег само понекад понешто извири да обрадује нас слуге вјетрова и свјетлости, који се туда провлачимо. Не личи ни на пустињу. Овдје се неко скрива кога не видим. Не видим ни небо, а камоли одговор, али видим да постоји свијет без игдје ичега. Свијет без неба, земље, воде, сунца, људи. Шта ћу ја овдје? Куда да продрем да бих се вратио у своју пећину? Нисам птица, али одувијек сам маштао да летим, као мој орао, и желио да видим шта је иза оних брда на којима нисам никад био. 

– Ух! 

Чух властити уздах. Одједном, као да сва та бјелина око мене лети са мном и износи ме у ведрину, као у промрзлу ноћ коју само мјесечина грије пред цик зоре и купа јутро у сребрнини рађања свјетлости. Сад сам готов, помислих. У том часу зачух завијање вука, кликтај орла и псик змије. Полетјех још брже. Све се заустави. Бол ме тргну. Као да ме неко ватрено ошамари и викну: „Натраг!” Отворио сам очи. Трн, тај црни црв, добро се угнијездио у подножју моје душе и није ми дао да одлетим. На мјесту где се увукао, отворила се рана. Црвени се и боли. Ако! И ране су наше! Онима који их праве другима, нема мјеста тамо гдје воде небески путеви. Трну који ми је нанио рану и налазио се у њој, није дозвољено да прође капију раја, па нас вратише у сиве предјеле свијести да се ослобађамо и чисти спремамо за вјечност. Испред мене је била ријека коју је требало пријећи. Насупрот тој жељи, очекивала ме бујица чијој се матици морало препустити! Избора није било. 

Чудило ме да се нигдје не дотакох Мидара, а осјећао сам да њега има у свему овоме. 

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: