РАДИЈСКИ ПОЗДРАВИ, ЧЕСТИТКЕ И ЖЕЉЕ
Има ли шта универзалније од људских емоција, жеља, поверења, надања, искрености? Свака љубав се брани, храни и штити као ватра на огњишту; дотиче небо, роји звезде, доноси радост. Па ипак, љубав, срећу и жеље не треба изливати преко онога што се сматра нормалним, посебно у традиционалном друштву. Додуше, не спорим да јастук понајбоље чува сваку нашу скривену емоцију, да зна откопчати душу и срце, завирити у дубоко потиснуте патње, сурове истине, генијалне идеје, сумануте намере. Јастуци су застрашујуће дискретни, поверљиви, ћутљиви, одани, отмени, па није ни чудо што имамо такав однос са њима.
Седамдесетих година прошлог века код нас се јавља јединствен облик социокултурног активизма, интегративне функције, који спонтаном сугестивношћу руши исхабани свет, наговештавајући да се друштвена стварност може доживљавати у потпунијој димензији, као нови поредак ствари, као оригиналнија идеја и смисао игре. Радијска емисија – поздрави, честитке и жеље, као феномен сасвим посебне појавности, постаје најслушанија, најомиљенија и најдуговечнија забава одраслих. У времену свеопште провидности, родио се један нови тип арогантне интимности, која је господарила атмосфером. Био је то културни ритуал ситуиран у најбаналнијој верзији свакодневног живота, који је функционисао као механизам формализованих фокусираних емоција и пажње, на темељима обликоване реалности, солидарности и симбола групне припадности.
Појавом локалног радија, пракса поздрављања и честитања постала је нови обичај и посебна конвенција, која је слушаоцима из корена променила живот, како у урбаним срединама, тако и на селу. Можда је то понајвише био дар за руралну популацију жељну високог тона новокомпоноване музике, благовремених информација, слављеничког карактера, што се уклапа у карактерологију нашег човека да воли и да буде вољен. Уосталом, захтев новог времена није да се радио слуша дискретно и са мером, већ са појачаним тоном и у свако време. У измењеним околностима нове технолошке ере, традиционални обичаји добијају нови садржај и смисао за свој нови живот и дуже трајање. Емисија је била посебна сензација коју није лако одредити ни као заједничку радост, ни као славље, још мање као релевантно штиво за академски ниво.
Од свог постанка Радио Београд је био најутицајнији и најпрестижнији електронски медиј на нашим просторима. Препознатљив по свом садржајном и квалитетном програму, негде шездесетих година прошлог века стидљиво започиње са емитовањем поздрава својих слушалаца расутих по свету. Тада се појавила идеја о увођењу емисије поздрава и честитки. Некако истовремено, оснивају се радио-станице широм региона. Недуго затим, појавио се 1965. године и Радио Шабац, који почиње да реализује емисију Поздрави, честитке и жеље слушалаца и постаје најслушанији радио на територији Југославије. Проналазећи пут до дубине људских душа, ова радио-станица деценијама, захваљујући овој емисији, постаје синоним и метафора трендовске тривијалности и друштвене травестије вредности. Временом и друге радио-станице широм Југославије преузимају овај рецепт, уводећи у своје садржаје исти програмски модел.
Радио је медиј који готово цело столеће прати животе и судбине људи на овим нашим просторима. Као масовни медиј ушао је у све сфере живота, суделујући у моделирању целокупног друштвеног амбијента. Својим иновативним садржајима слушаоцима је нудио могућност да креирају програмску шему, уз прилагођавање новонасталим ситуацијама, којих је кроз историју било много. Дакако, сваки радио има своју програмску физиономију и циљну групу слушалаца. За разлику од непрофитног радија, који је независан и изолован, али и усредсређен на област јавног и цивилног сектора, профитне локалне станице праве програм на економској основи, где се свако оглашавање плаћа, водећи рачуна о квалитету програма који ће бити саобразан са културним, спортским и забавним дешавањима, како на локалном тако и на ширем простору.
Разложно и прихватљиво, функционално и осмишљено, понекад постаје несхватљиво и неочекивано. У наопакој дијагностици стварности постоје и ретки мајстори досетљивости, који кроз индукцију емоционалне реакције слушалаца проналазе начин како да најлакше дођу до профита. Оглашавање је обећавало трајан и редован извор прихода, а емисија са поздравима показала се као најпрофитнији радијски сегмент. Убрзо су у скоро сваком селу власници радио-станица имали своје поверенике који су скупљали огласе и честитке. Било је то време снажне комерцијализације програмских садржаја, без адекватне контроле и државног надзора. У поређењу са штампом и телевизијом, радио на локалном нивоу имао је примат у свему. Те радио-станице постају парадигма постмодернистичке разрушености свих правила, образаца и система медијског оглашавања.
Без привилегија данашње технолошке комоције, посебно у дугим зимским месецима удаљених села, ова емисија, са пуном тржишном оријентацијом, имала је свој информативни смисао и оправдање. Слушаоци су се обавештавали о свим радосним догађајима, посебно у фамилијама својих ближњих. Драгоцено је било сазнати за рођење детета, склапање брака, за одлазак у војску или у пензију, за дипломирање, за породичну славу или усељење у нову кућу. У таквој нашој обичајности овај програмски феномен имао је снажно упориште у реалном поретку живота нашег човека, будући да је у амбијенту наше традиционалне обичајности свака информација била повод за међусобна дружења, за честитке и славља. Када људи уђу у оно што зовемо животна зона квалитетног живота, тада однос према себи и према другима постаје важна категорија, а за све то потребна је благовремена информација. У породичним, братственичким и пријатељским односима, показујући свој пријатељски став, видимо човека као што смо ми и зато другоме желимо исто што и себи. Ови ритуализовани животни сегменти, друштвено укорењене димензије, имају своју вишедимензионалну функцију и значај јер је културно конструисан и традиционално санкционисан. У нашој социјалној организацији и динамици, сваки формализовани поздрав и честитка веома су сврховити, смислени и важни за опстанак у друштвеној заједници. Била је то обострана афирмација како слављеника тако и честитара.
На самом почетку емитовања ова медијска појава била је конципирана по правилима правог обрасца, са мером, достојанством, укусом и обзиром, од текста који се чита до избора музичке нумере која покрива поздрав. Временом све то губи своју физиономију и форму, прелазећи у просторе који не приличе радију. Од емисије која је на почетку трајала пола сата, или нешто дуже, постаје игра без престанка, која се временом изродила у своју супротност тиме што су се прикупљени поздрави читали и по двадест четири сата, и дуже. Чега све није било у овој спонтаној импровизацији и разиграној представи! За многе било је то олакшање егзистенцијалне тегобе, са превише слободе и мањком пристојности.
Познато је да се емоције на Балкану испољавају на посебан начин. Народ се истински открива преко природе својих игара и својих задовољстава. Људи имају потребу да се огледају у другима, да себе и свој живот упоређују, како би на тај начин о себи стекли неки суд. Сви актери на симултаној траци желе да чују све. Незадовољни сазнањем о томе да не познају ни себе саме, мењају места и улоге у покушају да пронађу свој склад и уравнотеженост коју никада неће достићи. Живећи у времену које слави свако уживање, актери ове емисије приказују другима аутентично и веродостојно значење своје социјалне ситуације. Био је то начин да се анониман човек увуче у ту магичну радијску и звучну кутију, питајући се: зашто би се преко радија оглашавали само спикери, водитељи, певачи, глумци, политичари, а не и ми? Посебну драж добија свака прослава тек када спикер, уз подужи списак свих честитара, прочита честитку слављенику, регруту или младожењи.
Готово све локалне радио-станице и поприличан број пиратских потпуно се фокусирају на овај програмски сегмент, који чини деведесет одсто емитованог садржаја. Као по неком сценарију, ова емисија сваким даном постаје богатија за по један блок поздрава и честитки које искачу из оквира пристојности и домаћег васпитања. Почиње да се честита све и свашта, а поздрави долазе из задимљене механе, са њива, из спаваћих соба, са стола, из рудника и учионица, из аутомобила и аутобуса. Пространо царство баналности почиње да господари селима и варошима. Кроз отворене прозоре куља приземни фолк, изгнана интима, романтика, приватност. Као да је сав живот искочио из радио-апарата, док су истовремено и сунцокрети на њивама окретали главу од музике и људске баналности. Настаје колективно пражњење потиснутих социопатских садржаја. Стварносне појаве, преко социјалне хипертензије и егоистичне тривијалности, претварају се у потпуни бесмисао.
Посредством овог медија сродници, пријатељи, комшије и познаници размењују међусобне поздраве и честитке и са њима многобројне жеље. Поред оних обзирно коректних, смислених, са достојанством и мером, све више је и шаљивих, љубавних, злобних, бизарних, пакосних, лицемерних. Почињу и телефонске честитке из иностранства од наших радника на привременом раду, директним укључењем у програм. Нема догађаја који се на овај начин није прослављао. Појава постаје масовна, а подстичу је и власници радио-станица, који додатним песмама чашћавају наручиоце честитки, уз обавезну напомену да се честиткама придружује власник и екипа која реализује програм. Без икаквог кодекса, у свеопштој карневализацији до гротеске, указује се сва насилна природност и сирова неусиљеност, као на кулисама трауматизованог позоришта. Свако је живео неку своју личну причу, која је својим наративом прекривала смисао појаве. У таквом амбијенту људи су имитирали живот уместо да га живе. Претварајући се у својеврсну издају мисије радија, овај феномен се отео да би преживео и креирао забаву без смисла, без значаја, једноставно да би живео за себе уместо за част професије и друштвене улоге.
Два сегмента ове емисије била су посебно занимљива: текст честитки и музичке нумере које су бирали слушаоци уз своје поздраве. Несклад између честитке и избора музичке нумере био је у складу са неподношљивом лакоћом подразумевања. С намером да занимљивим, духовитим и шаљивим текстом привуку пажњу слушалаца, поруке које су читали спикери биле су неписмене, дуге, неразумљиве, недоречене, у стиховима, са много имена па чак и функција и занимања. У кратком тексту била је честика за једне, поздрав за друге и жеља за треће особе. Избор песама које су пратиле честитке била је игра поремећених димензија и одливак менталитета. Полазећи од неке своје нарације, биране су погрешне интерпретације које не доликују чину славља и честитке, а новокомпонована фолк музика одувек је била средство да се изразе замршени сензибилитети и скривени аспект бића.
У времену појачаног звука и тона, без вредносног критеријума, где се није знало шта је горе – порука или песма, музика је била најбитнији сегмет сваке честитке, кроз које се кристалисала суштина баналности. Свакодневица свеопштег лицемерја и хипокризије препуна наменских хитова прилагођених овој појави: Остаћемо заједно, душманима из ината; Не жури, животе, не одлази, реко, одавно сам сањала да ме воли неко; Заборави што сам сама; Ко у нашу љубав дира, тражи ђавола; Комшиницу гледам док се купам. Малограђански менталитет се није обазирао на текст већ на музички ритам и на његове тонове, па тако честитке за венчање прате песме о проституцији, преварама и слично. Много је таквих бисера који су остали у сећању слушалаца. Гласан свет, лоша музика, површност неподношљива, дубина двоструко сумњива. У већини аутобуса, на дужим међуградским линијама, ова емисија је била најслушанија.
Честиткама је праћен сваки одлазак регрута у ЈНА уз само неколико наменских песама за ту прилику. Данима су спикери читали поздраве без предаха, уз огромне редове за њихов пријем. Дешавало се да спикер чита по неколико стотина поздрава уз једну песму. Да би то избегли, многи су уплаћивали такозване „специјалне честитке”, које се емитују по посебној процедури и које су биле знатно скупље. Поздрави који се читају више пута у току музичке нумере имали су своју тарифу. Желећи да имају успомену, родитељи су тражили и снимак целе емисије, што је такође био добар приход. Слично је било и код честитки за склапање брака, за рођендане, славе, нове године, Божић, Бајрам. Биле су то респектабилне своте новца у кешу, без финансијског надзора и контроле надлежних институција да се стање у медијској сфери поправи и стави у легалне токове. Није ни чудо што су власници радио-станица, углавном без дозвола, били земљорадници, домаћице, фотографи, гастарбајтери, улични продавци касета.
У последњој и завршној фази егзистенције ове феноменолошке пошасти, која траје до појаве мобилних телефона, крајности су добиле друго значење. Мала места знају бити непријатна, нетрпељива и пуна предрасуда, са много пакости и злурадости према другима и другачијима, квалитетнима и успешнијима. У таквим срединама еуфоричне глупости постају вредносни критеријуми и обрасци. С тим у вези, честитало се буквално све и свашта, наздрављало се и поздрављало из свакојаких средина и простора, са порукама које су биле на граници скандала, егзибиционизма и хистеричне глупости, што је био узрок многих проблема, брачних размирица, комшијских несугласица, рођачких свађа, пријатељских и другарских разлаза. Испод танке опне пристојности избијао је устајали задах љубоморе и нетрпељивости. „Можда смо изашли из племена, али племе није изашло из нас”, ускликнуо би на све ово писац Светислав Басара. У какве су се све чворове сплитали истина о животу појединачних егзистенција, љубави, судбине и лажи. Неки су из свега излазили омађијани, други завађени, да би на крају и сами власници радија били мета напада, грдњи па чак и физичких насртаја. Запослени су добијали озбиљне претње и критике, због чега је уведена пракса да се честитке предају уз личну карту, што није много помогло. Многи поздрави су били шифриране поруке са унапред договореним измишљеним именима и песмама, које је разумела само циљна група.
У том имагинаријуму лудила и поред упозорења да редакција има право да суспендује и одбије непримерене поздраве, свако је настојао да уз неке своје марифетлуке агресивно емитује себе. Ред уступа место баналностима, а врлина наказности. Путем СМС-а, телефона и имејла, наручивала се једна иста песма по неколико сати, а посебно су биле иритантне честитке упућене удатим женама, зарученим девојкама, људима који су били у срећном браку. Оваква појава прекорачења досаде свакодневља водила је у провалију, избацујући срећне и заљубљене из мира равнодушности и хармоничног брака. Честитао се одлазак у затвор, понављање разреда, куповина хармонике, увођење телефона, пријатно испијање поподневне кафе. Такав маниризам тривијалног био је охрабрење да и други поступе идентично и тако унедоглед, стварајући утисак да су овакве честитке пожељне и прихватљиве.
Углађени стил и финоћа који су се показали на почетку емитовања ове, у то време култне емисије, уступили су место ономе што се испод стила крије. Људи имају право да прикривају своје одлике, да управљају интимом, да подносе живот у мери издржљивости, али немају право да јавно вређају, да приватни живот других приказују на јавној сцени. Након емитовање неке скаредне честитке, правдати се пред чаршијом за учињено дело исто је што и чинити залудне покрете у живом блату. Таква огољена баналност која се емитовала на скоро свим локалним радио-станицама у региону доведена је до апсурда. „Не сме човек све што може”, записао је негде Марко Миљанов. Све је то загадило стварност и само се чекао моменат за њену деконтаминацију.
У периоду од четрдесетак година, колико је ова медијска појава егзистирала у малим срединама, дуго је носила значај репрезентативности будући да је у својој намери и идеји имала аутентичан облик, садржај и смисао. Магија ове емисије опчињавала је огроман број слушалаца локалних емитера, иако су ретки указивали на сав апсурд такве појавности. Како је време одмицало и емисија добила право „грађанства”, почиње да шурује са малограђанским менталитетом и схватањем које у свом бићу има потенцијал да продукује пожељне фантазије о самом себи и интуитивну перцепцију своје стварности, као рањену и урушену сопственим мислима и емоцијама. На то би Чарлс Буковски рекао: „Данас свако мора да буде неко.” Било је то неко издвојено стање које је помогло многима да демистификују мане, врлине, карактер и вредност друштвене свести човека у том времену. Била је то искуствена конвенција у којој су се људи са калупима свог примитивизма показали онаквим какви јесу, будући да у свим временима егзистира догма да је већина мерило свих вредности.
Пишем о времену прошлом, о појави кад је поткултура надјачала културу, а сведоци смо нечег још баналнијег и скареднијег. У социокултурној амнезији и експресији друштвене стварности у којој се налазимо, телевизијски програми су нам пуни разних социопатских ријалити садржаја, са насиљем и невиђеним примитивизмом. Наша култура је застала у пукотини морфологије претварања мештанина села у грађанина. Све су то обрасци балканског лудила, једне генерације, једног времена, скоро сваке наше средине: Балкан назадан, оријенталан, тесан и полуруралан, груб али и забаван и интиман. Тај простор покрива толико друштвених слојева, толико сложених менталитета, толико јавних и скривених правила, толико имагинарне стварности, толико прошлости у толикој садашњости. Уважени професор Ратко Божовић на све ово би само изустио: „Стварност делује као да је поломила сопствено огледало.” Ма како тумачили ову нашу стварност, она почива иза застора општих места социјално-психолошке патологије и заслужује стручнију социолошку, социјалну, антрополошку и психолошку елаборацију и анализу, кроз призму моралне и духовне егзистенције човека.
Повремено понеки обичај или појава остану заглављени у неком времену, у некој причи у сећању, због чега није увек једноставно неке феномене сагледавати из визуре садашњости, формираној под велом патријархалног наслеђа и схватања савести. Појава радијских поздрава и честитки многима може изгледати симпатично, па ипак, нек ова реконструкција једне егзистенције коју је време урушило буде и њена завршница и дефинитивни некролог. Свако од нас има посебан однос с традицијом, која је вишеслојна и компликована. Некад нам је досадна, некад нас увесељава. Она је део нас и нашег живота, а прошлост ће трајати и после нашег нестанка. Нисмо рођени да радикално преправљамо свет у коме нам је дато да живимо.
