ЈАНУАР ЈЕ МОГАО БИТИ НАШ
Нисам ти рекла, уз топао чај,
досањала сам те тамо где небо има три лица.
Уз изгореле шибице поред узглавља на ком су прсти
откривали суштину паљења станишта.
Душе смо оставили под прагом, нахранили се
бегом јата кроз разбијено огледало.
Замисли да смо пчеле,
саткали бисмо саће у које се можемо ушушатки
после тињања причести на уснама.
Нисам ти рекла, јануар је могао бити наш.
У данима када су вратне жиле исписивале пут до изгужване песме.
КркАртДизајн
СТАНИШТЕ
У 23. години заволела сам возове,
Више него матични код који ми плете бору посред чела.
Изнад свог станишта сам ја.
Унутар њега само оплакана постељица из које сам
бачена под оштрицу света.
Изашла са повезом преко очију.
Да ништа не видим и не чујем,
да све осетим и прећуткујем.
Понедељком одлазим на бувљак.
Пазарим од старица које продају осмех ваздуху.
Испод кишобрана скривена матица плача.
Водим борбу са пламеним језичцима унутар себе.
Резовима унутар речи.
Небеска ребра су потиснула земљу, наквасила крвљу својом.
И сви лешеви ћуте, полумртви ходају, чезну да постану живи.
Вратите ми ход по жици, моје пете имају крила.
Тамо могу подићи омаж искиданој бити пре пада.
КркАртДизајн
СКАЛА
Мој деда има три степеника за три нерођена унук
над којима прелећу свитци, решавају замршене
холограме протекле из лобање.
И мене унуку, жар коприву коју запљускују
милисекунде на томболама добијене.
Толико мало имам, толико тога могу да дам.
Три стуба држе светиљке над мојим разапетим именом,
над кукама на које нижем кључеве продирања
у дубине кровова очишћене хидрогеном и јодом.
Цере се дубине, резбаре у мождину пандан учаурености после ког
обедујем везаних рукава, у календаре бележим
малокрвно зрно од ког се загрцнем,
пупавањем израста у кост у грлу.
Заиграм ''не љути се човече'' а добро знам да касам кроз васиону,
кроз хладнокрвну гудуру без жива које пулсирају
Неке гудуре никад не преплачу брујање концентричних кругова,
дељење између осликаних сочива гладних,
буђавих душека на којима снивају за непце залепљену премостивост
кроз акорд другог света.
Мирише на свеже, а истински је труло.
Све је одавно обешчаћено, а изгледало је невино.
Спремите се да оживите, мене жар коприву,
уље доливено на ватру.
Мироносницу и Богом дату да љуби одеротине на аванс.
Под своје стаклено звоно,
стављам последњу кап да се размножи благословом
И нека буде нас много више, а много мање оних што лижу жртвенике.
Овом срцу не вреде инфузије, стисак је сувише зрео.
Неке гудуре ипак се никада се не прежале.
И, зато спремна сам за још један прасак и још једно хлађење
Ја, пион тражим реванш на скалма између кванти испод пути и степена
из ког крв прераста у блато и обрнуто.
КркАртДизајн
