ТАЈНА
Делила је са мном со, корицу хлеба, окрајак дуге којом смо застирали цветну постељу, све док из кљуна моје птице селице-поверенице, сасвим случајно, није испао кључ од шкриње у којој је брижно похрањена једна моја давнашња ТАЈНА.
ТАЈНУ је и могла да ми опрости, али то што сам је од ње сакрио, у њеној уредно намештеној соби искрености ни у једном кутку није могло да буде одложено, а да не поремети ону хармоничну мелодију која је произилазила из беспрекорне, самопрегорне уређености. Зато је морала да под ноге простре пут који ју је одвео далеко од мене. Преостало ми је само да идем за њеним траговима, на три уздаха удаљености, на један шапат од њеног срца, са надом која је живела од моје бремените туге, да ће ме бар њена сенка, крадом од ње, помиловати, опростити ми и учинити да је заборавим.
Гледао сам је како босонога замиче иза обриса мојих снова. Скупљао сам уздахе дубоко покопане испод хладних стена, које су оивичавале пут којим је замицала њена бледа сена, и бацао их насумично у крошње дрвећа која су рађала неке плодове, да бих их тако равномерно разделио на што већи број људи. Пребрајао сам с великом брижношћу у корење дрвећа уплетене погледе, толико отежале од туге да су јој очи виделе само оно дубоко, негде закопано, у легенде сакривено. Надао сам се да ће се једном уморити, застати таман толико да премостим она три уздаха и онај један шапат од срца.
krkArt
