БИОГРАФИЈА
На рођењу су ми пришили име.
Па га тако носим свуда као модни детаљ.
Тако ћу и у ваше очи да уђем, као Јован Станишић.
Рођен 08 Августа, 92’ године, у Београду.
Живим, радим и пишем у Старој Пазови,
Писањем се бавим од своје 18-е године.
Прву написану песму сам посветио мајци.
Учествовао на књижевним вечерима,
као и на изложби сликарке Милице Николчић,
где смо успоставили везу између слика и песама.
Објављиване су ми песме у локалним часописима.
Тренутно бројим до 700 написаних, али необјављених песама,
којима желим у будућности да украсим збирке.
KrkArt
ЈЕДНОМ ЋУ ПОСТАТИ ТВОЈА ТИШИНА
Открићу ти тајну.
Требало ми је са неким да ћутим.
Требало ми је парче нечије тишине.
Речи су просте за нас.
Превише јасне за нас.
Требало нам је нешто неотпаковано.
Једном ћеш ме описати ћутањем.
Једном ћес ме заволети ћутањем.
Једном ћу постати твоја тишина.
Открићу ти нешто:
У сваком почетку
тиња жар предходног краја.
На сваком крају
горе ватре истог поцетка.
Једино та борба крајева и
почетака нема крај.
Једине истинске фотографије живота,
усликале су наше очи.
Једини истински рамови
били су прозори.
KrkArt
ЋАЛЕТОВА
Не брини паче моје,
не брини, немој бити тужан.
Па то је само старост.
И ове боре које сам згужвао
током овог живота,
мислим да су више
од намргодјености
на непотребне ствари,
него од умора.
Баш тако,
као што се и ти мрштиш.
Па се за неке ствари
неколико пута крстиш.
И не верујеш.
Не верујеш никоме.
Љутиш се, па се дуриш.
Па не причас са мном.
Сав од нервозе цуриш.
А и шта сам ја то па радио.
Нисам копао башту.
Нисам зидао кућу,
као мој стари.
Само сам чепркао око пар ствари.
Писао сам песме,
за твоју маму.
За тебе.
И много сањао.
Надам се да и то негде стоји.
Чисто да се каже
да је нешто и од мене остало.
Од мене,
коме коса пршти од пепела.
Од мене оваквог,
просутог по вама.
По теби, мргуде.
Ти за такав живот ниси,
да тумараш улицом бедном.
Ту, где прсти смрде на цигаре.
Где разум трне од алкохола.
Покушај да полетиш,
ал' не заборави
онај осећај тла под ногама.
Знај да треба после и да слетиш.
Не брини, није срамота,
го се до доброте скини,
ал' пази, твојим сокаком ко гази.
Немој да те брину моји рођендани.
Кад си матор,
све мање њих долази под тај шатор.
Какав би ти син био,
кад не би на по који заборавио.
Радознало снио.
Све несташлуке скрио.
Па по нешто растурио и покварио.
Ако те икад казним,
неким лудоријама разним.
Знај, то те само лошег празним.
Ти ћеш да се љутиш,
да ми нешто мутиш.
Ал немој бити тужан,
и немој бити бесан,
ти си сав од љубави клесан.
KrkArt
