НИКАД, ЗАУВЕК И ИЗВИНИ
Треба добро пазити које речи изговарамо. Свака реч има своју тежину, на пример: никад или заувек. Никад је тешка као огромна стена. Ако је приликом изговарања кажемо тако да падне на срце под одређеним тоном, може га у стотом делићу секунде разбити на парампарчад... На том месту после остане рупа која опонаша оно срце, али њега више нема, одзвонило је заједно са једном речју: НИКАД. Заувек, пак, има једну зачкољицу, сличну као удица на оном уврнутом ''В'', па када се то в закачи за неки трептај нечијег уздаха, остане тако да трепери кроз све вечности које постоје.
Тако ако постоји неко коме се неко заклео на нешто, користећи при том реч ЗАУВЕК, па ако му после змија под срцем украде заклетву, бива проклет на вечно лутање из смрти у живот и све изнова; у сваком новом животу тражећи и проналазећи онога коме је једном дату заклетву погазио, у вечном кругу понављајући опет све исто, све док се једном неким чудом не досети да му је једини излаз из тог вечног круга пакла да задато испуни. Али најтеже је можда са једном малом речју од три слога: ИЗВИНИ.
Она је као језичак на теразијама. За њу мораш да имаш нарочити дар. Ако је користиш пречесто, а заиста не разумеш њену посебну драгоценост, она се излиже и испада са језика тек тако, па те с временом више нико не доживљава озбиљно и престану да те поштују. Ако је стиснеш негде између грла и срца, па скоро никада никако не можеш да је изговориш, онда од ње почне да расте неки невидљиви зид који те временом потпуно одвоји од људи и света. Нико не може да воли некога толико ускогрудог ко ни једно ИЗВИНИ преко језика не може да превали. Али најопаснија је ако је носиш као оков, као крст, као кривицу. Има таквих случајева, чак и нису толико ретки, да неко стално говори, осећа и константно мисли једно ИЗВИНИ. Роди се, одрасте мимо очекивања, не уклопи се у већ постојеће шаблоне... нечујно каже ИЗВИНИ. Лута, страда, пати, гради, тражи себи сличне, поверује да је нашао, али не, није... опет једно нечујно ИЗВИНИ. Онда то ИЗВИНИ нађе најслабије место у његовом телу, прими се и почне да расте.
Домаћин једног таквог наопаког ИЗВИНИ, сада већ у озбиљнијем добу добије отказ у фирми: ИЗВИНИ. Банка му уредно одузме некретнину коју је купио од кредита (па добио је отказ, ало!). Ништа фамилија, пријатељи, неспособан, није се снашао, а он опет свима једно ИЗВИНИ. За сваки пораз једно ИЗВИНИ... А оно све више буја. Када се једном тај свима крив случајно онесвести на улици, нађе га, врло вероватно, такав сличан њему (јер су га сви други прескочили), па га одведе лекару и не оставља све док се не информише о том наопаком ЧОВЕКУ, (за којег он, руку на срце, и не зна да је такав). Стрпљиво сачека дијагнозу... ЦАНЦЕР. Али оно што је свима збуњујуће јесте извештај патолога, у коме пише да се у једрима мутираних ћелија проналази нешто што личи на мала слова која творе једну једину реч од три слога: ИЗВИНИ, а која се невероватном брзином реплицирају на све преостале здраве ћелије.
