детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАТ И ПРИЧА У КЊИЗИ ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ СТАНИСЛАВА КРАКОВА, трећи део

Проф. др Горан Максимовић

Међутим, поред свих тих епизода, ипак је у Краковљевим сјећањима из прве половине 1917. године средишње мјесто заузео један крупан историјски догађај. Хапшење пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, под оптужбом да је припремао „атентат на регента“, а затим и суђење познато под именом „Солунског процеса“. Апис је тада са неколико својих најближих сарадника „црнорукаца“, мајором Вуловићем и наводним атентатором Малобабићем, осуђен на смрт и стријељан у јуну 1917. године. То је оставило веома ружан укупан утисак на читаву српску војску, а поготово на велику већину официра и подофицира, јер су отворено сумњали у истинитост те оптужбе, а искрено су вољели овог храброг човјека и побуњеника. Краков нас извјештава да је сазнао од свог ујака Милана Недића да је био одређен са судију у „Солунском процесу“, али да је одбио да учествује у томе, послије чега је одмах из команде у Солуну послат на фронт. Можемо казати да се у овим сегментима Краковљева аутобиографско-мемоарска запамћења приближавају историографској студији. Присутна су и сјећања на пожар у коме је изгорео највећи дио самог центра Солуна, гдје су се налазиле све оне уличице и квартови „љубави и греха“, а потом описује и своје еротске авантуре са оном чувеном оријенталном плесачицом Лолотом из мјузикл-хола „Одеон“ код гласовите „Бејаз-куле“.

Читаво 14. поглавље запамћења, под називом „Паскал на рововској коси“, Краков је посветио портретисању необичне личности, свога блиског рођака по мајци и пријатеља, Димитрија Љотића. Можемо рећи да се ради о правој малој психолошкој студији. У породици су га сматрали „чудаком“, јер је једно вријеме био „религиозни толстојевски анархиста“, потом је 1913. године отишао у Париз да као питомац и стипендиста краља Петра, интимног пријатеља неговог оца и деде, студира на Агрономском институту. Поново су се изненада сусрели на „Солунском фронту“ крајем јануара 1918. године, када је Краков прекомандован у нови пук формиран од српских добровољаца из САД и Канаде, који су дошли да помогну свом народу у предстојећим коначним операцијама за ослобођење. Тада је Љотић већ био напустио Толстојево хришћанство, а његови нови „релиогиозни саветници“, истиче то Краков са дозом примјетне ироније, били су Свети Августин, Свети Фрања Салски и Блез Паскал. Овдје на фронту, Љотић је у џепу носио једну „малу икону на дрвету“, а био се одрекао и негдашњег свог вегетаријанског начина исхране. Никада није хтио да говори о женама, а једном приликом је говорио да је намјеравао да се закалуђери након повратка из Париза, те да га је у томе спријечио почетак рата. Све ово Краков наводи са намјером да покаже колико је била нестална личност његовог рођака и колико је био подложан различим врстама утицаја и учења, а да при томе није имао имао изграђен сопствени поглед на свијет.

Краков описује и једну необичну епизоду на фронту када је увесељавао своје другове казивањима о младој француској играчици Денизет коју је упознао у Солуну. Сви су се веселили тим ласцивним сликама, а само је Љотић захтијевао да прекине са причањем и још му је руком покушао да запуши уста. Краков га је тада у афекту снажно ударио песницом у вилицу и готово нокаутирао. Љотић му то није узео за зло, пољубио га је и након тога су постали „најбољи пријатељи“. Заједно су захваљујући самом чуду или некој вишој промисли избјегли и сигурну смрт у рову, јер су непосредно прије пада једне бугарске гранате на њихову земуницу били напустили то мјесто и тако се спасили. У каснијем пробоју „Солунског фронта“, Љотић је показао неустрашивост и примјерну храброст, а тешко је био рањен у руку у борбама за ослобођење Велеса.   

У поглављу „Последњи јуриш“ Краков приказује судбоносне септембарске дане 1918. године, када је напокон започела велика савезничка операција пробоја „Солунског фронта“ и коначног ослобођења Србије. Посебно је то било драматично за младе српске добровољце из САД и Канаде, јер им је то било ватрено крштење, а за Кракова и његове старе саборце велико узбуђење је произлазило због нестрпљења да коначно започне и тај одлучујући дан, као и због потпуне свијести о томе да учествују у јединственом историјском догађају.

Краков наглашава да је ратна активност његовог новог 5. пешадијског пука, започела 16. септембра 1918. године на Градешничкој коси, а све даље је била „славна епопеја“, јер је тада Краков непосредно са својом јединицом освојио ту важну стратешку коту. Заробљено је више од 800 бугарских војника и тиме је практично започет дефинитивни слом „бугарског фронта“. Краков признаје да је то био „најлепши моменат“ у његовом „седмогодишњем ратовању“. У даљим наступањима Краковљева јединица је као претходница пробијала бугарске линије одбране и незадрживо напредовала кроз Пелагонију и читаву Македонију. При томе, описује и неке невјероватне детаље, када је био на граници смрти, као приликом грешке његовог поднаредника Љубомира који је случајно активирао бомбу која му је била у џепу, а онда се „одузео од страха“ и није знао да је одбаци од себе. Невјероватном присебношћу Краков је у посљедњем тренутку узео ту бомбу и бацио је тако да је експлодирала на свега неколико метара од њих двојице. Захваљујући томе преживјели су и остали непровријеђени.

Краков са поносом наглашава да је лично предводио групу војника која је продрла у Велес и ослободила овај важни стратешки град на Вардару, напомиње да су стално стизале похвале од команданта, пуковника Љубе Максимовића, кога су војници из поштовања називали Љуба „Бог“, али не заборавља да помене и бројне храбре младиће који су погинули у тим борбама. У том сегменту запамћења створене су праве мале прозне минијатуре и приче о њима, што је у складу са Краковљевим циљем да од заборава сачува те бројне анонимне јунаке и страдалнике. Један од њих је био и младић из Далмације, Борота, за кога Краков наглашава да је био најбољи његов добровољац, а погинуо је у једном јуришу када је бугарски метак погодио и активирао бомбу окачену на његовом појасу. Описана је и судбина младића Тодора, такође добровољца поријеклом из Далмације, који је на једном ноћишту у Топлици доживио психички слом због свега кроз шта је био прошао у претходним данима. Краков са неизмјерним поносом записује и податак да је тада пред камером шефа кинематографске секције фанцуске армије дао изјаву као српски војник који је први ушао у ослобођени Велес. Тај запис је остао у трајној архиви француске армије, а Краков га је десетак година касније пронашао и уврстио у свој документарни филм „За част отаџбине“, који је био приказан 1930. Колико је у тим ратним операцијама занос и одушевљење српских војника било снажно најбоље казују Краковљеве ријече: „Ми више не трчимо, ми летимо, јер нам се чини да је смрт ту, на површини полуделе земље, а не и у ваздуху“.

Краков описује да је на висовима код Криве Паланке дочекао историјски датум, 12. октобар 1918. године, када је капитулирала „Бугарска армија“, а био је непосредни свједок разоружавања читаве те поражене и понижене, а у годинама окупације веома крволочне војске. Наглашава да су на десетинама заробљених топова видјели грб са двоглавим српским орлом што је био знак да је то оно исто наоружање које су Срби морали да оставе приликом повлачења у јесен 1915. Након тога је Краковљева јединица наступала великом брзином и улазила у Врање, Лесковац, Прокупље. Посебно је пажљиво описао долазак у разорено и уништено Прокупље, гдје су још увијек били уочљиви призори угушеног Топличког устанка из прољећа 1917. године, као и трагови страшних бугарских злочина који су услиједили као одмазда над цивилима након гушења устанка. Људи су овдје заборавили да се смију, нико није имао снаге да се радује, били су опустошени, побијени и застрашени. „У читавом овом крају сви бунари су заједничке гробнице“. Познато је да је Краков, поводом обиљежавања десет година од Топличког устанка, у марту и априлу 1927. године, у листу Време, објавио серију новинских текстова у којима је дао исцрпнији поглед на овај велики војнички догађај, али и огромну трагедију коју је преживио српски народ у топличком крају под бугарском окупацијом у Великом рату.  

Са много више одушевљења и радости дочекао их је народ у ослобођеном Крушевцу и Крагујевцу. Посебно је Крагујевац пробудио најсентименталније Краковљеве успомене, јер је то био његов родни град, а још више од тога било је то „место сусрета и љубави“ његовог оца и мајке. У каснијим записима Краков наглашава да је његова једница 14. новембра 1918. избила у Шабац и да је имао част да буде „први српски официр који је ступио на територију Аустро-Угарске, доносећи слободу“. Тада је у Руми упознао искрене српске родољубе, попут др Жарка Миладиновића, који га је дочекао у име формираног „Народног већа“ српског Срема, а управо тих дана је до Кракова стигла вијест и да је добио за јунаштво показано на Кривој Феји, у јесен 1915. године, „Златну медаљу Обилића за храброст“.

Даљи записи Станислава Кракова описују одлазак његове јединице у престоницу Хрватске, гдје их је примио Светозар Прибићевић, вођа Срба у Аустро-Угарској, који је дошао да их поздрави у име „Народног вијећа“. Иза тога су отишли возом у Ријеку, гдје их је дочекао одушевљени народ. Тада су у Ријеци своје трупе били стационирали и Французи, као побједници у Великом рату. Тиме се запамћења о рату смјењују казивањима о мирнодопском уређивању ослобођене земље и појави политичких проблема, прије свега са хрватским клерикалцима, који су практично већ тад наговијестили да ће разорити ову земљу и увести је у страшни Други свјетски рат. У овим дијеловима записа, Краков непрестано укршта приватни и јавни живот, тако да се наспрам његових љубавних доживљаја са бројним дјевојкама, прије свега оперским пјевачицама и глумицама, појављују и свједочења о политичким немирима и сталним настојањима хрватских аустрофилских политичких првака, предвођених Стјепаном Радићем, да у првим поратним годинама изазивањем побуна и демонстрација придобију велике силе за формирање „хрватске републике“. Управо због тога, Краков је био свјестан да није случајно то што нико од народа није у Загребу на улицама дочекао српску војску.

Смјењују се у тим записима успомене на бројне дјевојке, које су будиле различите страсти и емоције код младог Кракова: Љерка и Марија, кћерке бившег гувернера Ријеке, доктора Бенца, млада и еротична Розита, супруга једног морнаричког официра који је био у италијанском заробљеништву. Након прекоманде у Загреб, гдје се вратио крајем децембра 1918. године, у његов емотивни живот умијешаће се млада секретарица Анита, оперска пјевачица Мајда, оперска пјевачица Ева и њена сестра Лола и бројне друге љепотице и заводнице. Можда баш зато те мале емотивне заплете можемо читати као кратке љубавне приче, које у великој мјери функционишу као аутономне цјелине у читавој овој књизи.

Са друге стране, анализирајући тадашњу запаљиву политичку ситуацију, Краков закључује да се у Загребу створила „подмукла атмосфера револуције“ и да је у том малограђанском свијету „обарање и стварање држава постало“ нека врста „игре ђавољих шегрта“. Напомиње да је ту на Јелачићевом тргу још прије његовог доласка, 5. децембра, била у крви угушена једна револуција када су биле доведене колоне огорчених бивших аустроугарских војника да траже „повратак на оно што је за њих било старо добро доба“. Загреб је тада био „пун мржње, фијука челика, лешева и крви. Револуција је заустављена, мртваци су однети, улице су опране, али је дух мржње и револта остао“. Краков је непосредно био свједок једне сличне такве побуне на Јелачићевом тргу на самом крају децембра, а Радићева политичка агитација довела је до тога да се на тргу згомилала маса од двадесетак хиљада људи, која је изговарала пароле против „србијанске војске“ и краља Петра, кога су подругљиво називали „опанчаром“. Клицали су некаквој „хрватској републици“ и потписивали петицију великим силама да им на „Мировној конференцији“ омогуће формирање те републике, а самим тим и да не улазе у састав нове краљевине са Србима. Све се то одигравало непосредно пошто је 1. децембра Светозар Прибићевић, са делегацијом „Народног вијећа“, донио понуду регенту Александру за уједињење Хрватске, Словеније и Далмације у заједничку нову државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Неколико мјесеци иза тога, у прољеће је у Загребу формиран штаб армије а за начелника је био именован пуковник Милан Недић. Међутим, Краков је убрзо прекомандован у Београд, у „пешадијски батаљон Краљеве гарде“, што је из основа преокренуло његов живот. Тада је први пут упознао и командата гарде, пуковника Петра Живковића, за кога се вјеровало да је најутицајнији официр у краљевини и да је лично „ишчупао осуду на смрт и стрељање свог највећег противника, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа“. Напомиње да је био у истој јединици са поручником Дражом Михајловићем, који је дошао из „Масаловићеве групе“. Описао је и један сусрет са регентом Александром, који се одмах сјетио њиховог дружења у Брестовачкој Бањи, када је у љето 1906. његов отац лијечио старог краља Петра.

За Кракова ће се боравак у гарди окончати неславно, послије свега три мјесеца, а због једне грешке коју је направио на Петровданском балу у Официрском дому, поводом обиљежавања рођендана краља Петра. Тада је био у љубавној вези са Мартом, кћерком бившег министра војног, а на самом балу неопрезно је са дјевојком ушао у ложу која је била намијењена за регента Александра. Због те нехотичне грешке Живковић га је немилосрдно прекомандовао у Ђаковицу, у караулу на албанској граници, и тако је један од најхрабријих српских војника из претходних ратова понижен и по казни послат у „југословенски Сибир“. Ни ту га нису оставили на миру, него су га послали у једну „авантуристичку мисију“ у којој је са четом имао обавезу да уђе дубоко на територију Албаније и ту се стационира и дјелује у случају потребе, ако би дошло до арнаутске побуне на Косову.

Краков се сасвим случајно избавио из те неугодне војничке позиције тако што је конкурисао за пријем у чету „аутошколе“ у Београду. Прошао је „непажњом“ администрације и вратио се у Београд, а онда је уз подршку пуковника Дерока остао у јединици „Аутокоманде“. Краков са радошћу пише како му се у тим тешким данима дешавало и понешто лијепо на пољу књижевности, јер је издавач Цвијановић објавио његов први роман Кроз буру, а када је у часопису Мисао објавио један одломак свог романа, уредник Масука га је позвао на разговор и изузетно похвалио његов књижевни таленат, тврдећи да наставља „традицију наших великих писаца-официра, који су још од Лазе Лазаревића дали српској књижевности драгоцен прилог“. Био је у тим данима упловио и у турбулентну љубавну везу са дјевојком Ољом, која је била прожета љубомором и неповјерењем. Упркос свему, изгледало је да је живот Станислава Кракова напокон кренуо да плови према мирнијим лукама.

Онда се десило оно што може бити записано само „ђавољом руком“. Нехотично је закаснио једнога јутра у касарну, а потпуковник његове јединице Андреја Лазаревић га је увриједио, казао му да није за војску и написао му казну коју није доживио за свих седам својих ратних година. Предуго повређиван и понижаван, Краков је ту казну доживио као кап у препуњеној чаши и 18. јуна 1920. године извршио је покушај самубиства. У запамћењима је детаљно описана та граница на којој се човјек налази док лебди између живота и смрти. Преживио је само захваљујући некој вишој судбини, након три и по сата дуге операције груди, а затим и шест недеља борбе организма са смрћу. О свему томе, како је то упечатљиво интерпретирано, Краков је написао и познату новелу „Како сам се убио“, потврђујући тиме још једном густу мрежу нити која је прожимала његово књижевно стварање са животом. Краков записује и сјећања на посјете које му је у болници чинила књижевница Исидора Секулић. Долазила је два пута недељно и „доносила му гушчје џигерице, шампањац и блажену нежност“. Исидора је тада као нека „добра вила“ саопштила свом младом књижевном познанику једну велику животну истину: „Људи који траже смрт су баш они који највише воле живот. Ја у вама видим живот у најлепшем облику“.

Први дио Краковљевих сјећања завршава се управо констатацијом да је преживио покушај самоубиства и да је тада почео његов „трећи живот“. Хирург који га је оперисао, доктор Петровић, саопштио му је на крају велику истину да га није спасило ништа друго него „једна дивља, челична воља за животом“.  

.Други дио књиге Живот човека на Балкану, насловљен „Кроз Аустрију“, у три поглавља: „Изван закона“, „Спаљена прошлост“, „Једна мала капела у ноћи“, описује емигрантске дане Станислава Кракова у аустријским Алпима, у љето 1945. године, када је био стављен „изван закона“ и када су га титоистички шпијуни, уз бројне друге тадашње емигранте који су били принуђани да напусте отаџбину,  прогонили као звијер да би га ухапсили и одвели на за њега срамно суђење за „издају земље“. Указујемо на запажање да је овај дио запамћења комплементаран са сродним књигама у којима је описао тешке дане окупације. Издвајамо два наслова: На оштрици ножа (1963) и Препуна чаша чемера (1968), које су између свега осталог биле посвећене генералу Милану Недићу. Ако су у првом дијелу запамћења Станислава Кракова доминирале ратна и политичка слика свијета, у другом дијелу књиге долази до изражаја непомирљиви сукоб идеологија. Краков управо због једне такве искључиве тоталитарне идеологије, која је игром великим сила побједница у Другом свјетском рату приграбила власт у Југославији и почела да је злоупотребљава на најбруталнији начин истребљујући идеолошке неистомишљенике, постаје не само „изгнаник без земље и без наде“, него и прогоњена личност.

Из Београда Краков је са супругом Иванком и кћерком Милицом, за које га је везивала искрена супружанска и родитељска љубав и оданост, отишао још у августу 1944. године у Аустрију, али су његова азилантска страдања започела десетак мјесеци касније, у љето 1945. године, када је титоистичка држава успјела да придобије дозволу француских власти да може хапсити југословенске грађане смјештене у аустријским Алпима, који су тада припадали француској окупационој зони. Краков нас упознаје са чињеницом да је у једној од таквих рација био ухапшен и бивши министар просвете и црквених дјела у окупационој влади Милана Недића, професор Војне академије, Велибор Јонић, а да је након тога осуђен на смрт на идеолошки организованом и монтираном судском процесу у Београду.

Све то је за Кракова као искусног ратника, са невјероватном интуицијом самодржања, био знак да мора прећи у илегални и герилски начин живота. Захваљујући томе, преселио се са породицом дубље у алпска села, а онда је пажљиво проучио терен и све важне фортификације, планинске колибе, ријечне прелазе и планинске превоје у околини Брегенца и села Безау, што му је помогло да се на вријеме уклони пред непосредном потјером. Поново долазе до изражаја невјероватна пишчева меморија и реконструисање готово свих локалитета по којима се кретао, као и свих оних аутентичних осјећања која је тада доживљавао. У тренуцима док је поново бјежао, одликовани јунак из Великог рата, по свему несумњиви херој, искрено признаје да је његово „срце уплашени гавран који скаче и хоће да излети из грудног коша“. Јављају му се у тим часовима исте оне визије које је доживљавао у ратним годинама и исказује их у двјема реченицама: „Мој живот је моја слобода. Све је друго смрт“.

Краков са великим поштовањем приказује оданост и храброст своје супруге Иванке, која је баш у тим најтежим часовима показивала највећу присебност и помогла му да преживи док се скривао по алпским колибама и катунима. Зато је и направио праву малу породичну хронику о поријеклу и животу своје супруге, која је још као шеснаестогодишња ученица гимназије, оне тешке 1915. године, боравећи у Трсту заједно са својом мајком Милицом Михајловић, која је била зубни љекар краља Петра, била осуђена на смрт од Аустро-Угарских власти, под оптужбом да су радиле као шпијуни за српску војску. Сличну судбину Краковљева супруга доживјела је и 1943. године када су је на готово истом мјесту, усред рата и окупације, биле ухапсиле Павелићеве усташе. Право чудо је спасило да остане жива у оба трагична догађаја, али је сваки пут показала невјероватну храброст и присебност.

Посебно су важни они дијелови тих запамћења у којима се помиње Марко Ристић, њихов породични предратни пријатељ, кога су из милоште називали „Макица“, а сада комунистички амбасадор у Паризу, као и њихов предратни пријатељ Коча Поповића, сада начелник генералштаба титоистичке војске. Трагичну ратну судбину српског народа у Другом свјетском рату, Краков најбоље исказује у једном разговору са француским обавјештајним официром, када га је питао како је са породицом дошао у Аустрију: „Између два зла, изабрао сам мање. Побегао сам са породицом испред Црвене армије. За вас је тешко да то разумете. Ви нисте имали два покрета отпора који су се узајамно уништавали, ни два грађанска рата под окупацијом, и у тренутку победе, уместо повратка краља, који је увео земљу у рат на страни данашњих победника, нисте имали долазак на власт комуниста који су у свакој личности, истакнутој у монархији каква је била наша земља до рата, гледали непријатеља кога треба одмах ликвидирати“.

У тим тешким тренуцима Краков се сјетио и једног свог познаника из Београда, комунисте и љекара, с којим га је везивала заједничка страст према нумизматици. Тај љекар га је позвао неколико недеља прије одласка у егзил, у августу 1944. године, да пође са њим у шуму, гдје су га били позвали партизани, а поручили су му да позове и Кракова са собом и да је то посљедњи тренутак за одлуку. Међутим, када му је Краков изнио да његова идеолошка гледишта нису блиска са тим покретом, овај му је без околишења саопштио да ће га комунисти објесити када узму власт. Логично је онда што су у каснијим листама „ратних злочинаца“, комунисти ставили и име Станислава Кракова и расписали за њим потјернице у којима је био изван сваког закона. Можда је најбоље тумачење ових незавршених страница Краковљевих сјећања о данима проведеним у Аустрији 1945. године, завршити једном његовом болном животном истином: „Педесет ми је година, али ми се чини да је иза мене читаво столеће борбе на живот и смрт“. То је у само једној реченици, али несумњиво непогрешиво, сажето искуство о терету који носи у себи живот свакога човјека коме је судбина додијелила да се роди и живи на Балкану.

Укратко закључујемо да је густи сплет веома прецизних и драматичних сјећања Станислава Кракова, упечатљива нарација, као и важност историјских догађаја у којима је учествовао или им је био непосредни свједок, учинио да његова књига Живот човека на Балкану израсте у једну од интерпретативно најизазовнијих аутобиографско-мемоарских књига српске књижевности. Посебно је импресивна невјероватна веристичка прецизност, смиреност и објективност у предочавању сјећања на бројне догађаје, сопствене одлуке, емоције и поступке, али и појединце и њихове судбине, на различите локалитете и сусрете са најразноврснијим људима.

Захваљујући свему томе, запамћења Станислава Кракова доживљавају спонтане и ненаметљиве документарно-умјетничке метаморфозе и преображавају се у читав низ сродних жанровских облика. У цјелини гледано књигу Живот човека на Балкану можемо читати превасходно као аутобиографско-мемоарско дјело, али у фрагментима се препознају и дијелови „васпитног романа“, написаног у првом лицу и прожетог дубинским интроспекцијама и самоанализама. Можемо је читати и као вијенац „кратких прича“ о људима и догађајима из више ратова, а фрагментарно се препознају и црте „породичне хронике“, из родослова његовог оца, његове мајке и његове супруге. Поједине дијелове ове књиге можемо читати и као кратке „психолошке студије“, попут казивања о личности Димитрија Љотића, али и о феномену страха и јунаштва, о танкој граници између живота и смрти. Могуће је у овој књизи пратити и документарно-умјетничке путеве преображавања запамћења у праве мале „историографске студије“, попут записа о „Анексионој кризи“ 1908. или „Солунском процесу“ 1917. године и стријељању Драгутина Димитријевића Аписа. Све то заједно учинило је да читање књиге Живот човека на Балкану прерасте у истинску сазнајну авантуру и умјетничко искуство.  

~~~ КРАЈ ~~~

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: