|
|
|
 | Ева Ранчић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПОВЕСТ О НАСТАНКУ ЧЕТРНАЕСТОГ КОЛЕНА ИЗРАИЉЕВОГ (1)
Сунчићи - сунчева деца
Псст! Тише, тише... дођите, примакните своје полетне главице, дошапнућу вам причу о времену које је било или које ће тек бити... свеједно.
У некој далекој земљи, у нека давна времена, када Сунце није изгревало и залазило ко дланом о длан, него је дан почињао споро, развлачио се полако и трајао ко гладна година. Живео је у некаквој по звечању злата на далеко чувеној породици син јединац, леп као девојчица а иначе у свему вешт и на уму брз младић. О томе да га је свака удавача у пет октава широком кругу сањала и у своје снове ловила не треба ни приповедати.
Стадоше му отац и мати говорити да је већ време снове у један пртени џак потрпати и везати, па и тај џак натоварити са осталима, у којима је благо које се са околних имања скупљало и возило у ризнице, и потерати. Али овај пут да тај товар неким малко другим путевима иде, оним на којима ће сретати оне лепе удаваче, а момче нарочито драгоцени товар да прати и да гледа ‘оће ли која у пртеном џаку снове препознати или ће је звецкање блага у томе надмудрити. У та далека времена, док су кише још певале падајући на земљу, родитељска реч била је јача и од државног закона, те нашем, на уму брзом младићу, ништа друго не преостаде него да без поговора изврши родитељску вољу и крене на пут.
На том путу они дуги дани се још више одужише, а ноћи у недоглед протегоше, и то можда не би било тако тешко када би се снови што се ноћу само сањају имали чиме и испунити. Наш је момак брзог ума сањао, зачудо, један спори једнолични сан који би му сваке ноћи долазио како би очи склопио. Сањао би како он бос, обучен у белу доламу, иде пустињом са штапом у руци. Не зна ни где је пошао, ни одакле иде, само тако иде оним непрегледним пространством и ничега нема до штапа у руци и доламе на себи, и ништа не осећа, ни глад, ни жеђ, ни умор, ни врућину. Ништа. Сваког се јутра из овог сна са чуђењем будио и са новим седим праменом у коси. Дан је скраћивао тако што је левим оком ловио Сунчиће (2), а десним их је бацао у какву реку на коју би успут наишли. Јако га је веселило да гледа како Сунчићи брже-боље, наврат-нанос, искачу из воде и враћају се натраг Сунцу, све успут отресајући капи воде са себе, а од сваке капи која би на земљу пала изникла би по једна дотад никад виђена биљка.
Путовао је наш младић брзог ума данима и ноћима, све сањајући онај исти сан и постајући све седији, али удавачу која ће познати онај пртени џак не нађе. Обиђе онај пет октава широки круг и дође кући сам и сед. Родитељи га са чуђењем дочекаше оседелог, како су мислили од тешког пута. Дуго су умовали шта им је чинити и дођоше до јединог могућег закључка, да одвежу онај пртени џак са сновима свог сина јединца па да виде шта ће бити. Међутим, кад одвезаше онај џак као измаглица из њега изађе неки седи старац обучен у белу доламу и са штапом у руци. Тада разумеше и отац и мати да је у њиховом сину нека стара душа, старија и од њих самих, па га благословише и рекоше му: „Твоје очи виде што ми не видимо, твоји путеви иду где ми не пролазимо, из твојих снова рађају се нови светови, у твојим грудима куца срце које познаје нека друга времена, зато те своје воље заувек ослобађамо.“
Па дадоше свом сину јединцу белу доламу и златни штап и, све кријући сузе у очима блиставим осмехом на уснама, испратише га на далеки пут.
1) Дванаест колена Израиљевих биће изведено на дан страшнога суда; тринаесто је проклето и одбачено, већ сада од њега су, кажу, настали Хазари; четрнаесто ће тек настати од бестрасних, назваће се Савршени.
2) Сунчићи су Сунчева деца, свако ко је иоле умешнији може да их види тако што ће зрак Сунца посути прашином, тада се они загрцну том прашином и почну неконтролисано да титрају и тако се вештом оку одају. Ако неко ово ипак не успе да изведе, ако ме некада негде сретне а и позна, нека ме за њих упита и ја ћу му свакако показати како Сунчиће да види.
|
