САМ СВОЈ КАНДИДАТ
Шепуре се по телевизији, а ја, као никад раније, пун неке жучи и пљувачке. Слушам их пажљиво и пљуцкам по екрану.
Једног дана, кад ми је дошло доооовде, одлучим да створим кандидата по сопственој мери. Како? Уз помоћ компјутера.
Направим програм и назовем га “сам свој кандидат”. И почнем у њега да убацујем неопходне особине које би требало да има мој председнички кандидат.
Физички изглед: објективно гледано, најбоља висина је сто осамдесет сантиметара, тежина осамдесет килограма, црна коса сада прошарана сребром, очи шућмурасте, спортска грађа, ципеле број 44, одело број 5о.
Брачно стање: ожењен, има троје деце, има жену која га не замара паметним опсервацијама, вешто скрива од комшилука ретке брачне неспоразуме, поштује родитеље...
Имовно стање: има онолико колико је потребно да прехрани жену и децу, нема бесна кола, има скроман али лепо уређен стан како би могао понекад у њему да се слика за жуту штампу. Нема штедну књижицу.
Радне навике: као већина сународника, нема радне навике и не меша се у свој посао.
Љубавни живот: овај део сам убацио у компјутер тако што сам сачекао да супруга оде у биоскоп, па сам четири пута закључао врата и наслонио комоду на њих. Онда сам уписао – има љубавницу... Добро... прича како има љубавницу, а затим то упорно демантује. Гласачи много воле такве типове и кад заокружују њихово име не пљују на гласачки листић.
Кад је дошла рубрика – политичке склоности, уписао сам: поштује политичаре који личе на италијанску посланицу Ћићолину.
Компјутер је дуго зујао, крчао и на крају прихватио моју политичку платформу.
Кад са зачуо карактеристичан звук завршне операције, на екрану је писало моје име. Моје име!
Онда се поново зачуо карактеристичан звук, а из прореза у који се убацује дискета, излетела је пљувачка и погодила ме право у лице.
