детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ДИНАРЦИМА ЈЕ У ДУШИ ЕПСКА ШИРИНА 

…ако нема квалитета, узалуд је не знам какав маркетинг. По мом мишљењу временом ипак опстане квалитетно, а оно што није, отпадне и заборави се. На крају, нама који пишемо профит заиста није главни циљ. Имамо нешто да кажемо и желимо да оставимо нешто иза себе. Али разумем издаваче и све оне који у том процесу морају наплатити свој рад. Наравно, нико није гадљив на новац и било би добро да и писци могу нешто добити за свој рад, али новац нам није најбитнији у писању.

Борис Мишић, књижевник са душом епске ширине

Борис Мишић рођен је 06.05.1974. године у Ријеци. Живи и ствара у Новом Саду. Детињство и део младости провео је у Пећима код Босанског Грахова, за које тврди да је најлепше место на свету. Објавио је три самосталне збирке прича фантастике и хорора : Вилу шаторицу (2016.), Небеска звона (2020.) и Срце Динаре (2021)све три у издању Пресинга из Младеновца. Приче су му објављиване у бројним збиркама, часописима и зборницима: Нешто дише у мојој торти, В-фантастичне приче из равнице, Чувари златног руна 2 ( збирка прича о Звижду и Хомољу ), Гвоздена капија ( збирка прича о Голупцу ), UBIQ - књижевни часопис за научну фантастику, Прича о Кору богу првог дана Љета у словенској митологији - (SCAVAcon),  Истраконске збирке итд. Приче Дугине змије и Крв лордова преведене су му на словеначки језик и објављене су у словеначком СФ часопису Супернова. Последње време редовно објављује приче на порталу Књижевне радионице Кордун и у Клубу читалаца, па је то био повод овом разговору.

Разговор са књижевником Борисом Мишићем водио је и уредио главни и одговорни уредник

Књижевне радионице Кордун, Илија Шаула

Вест Честер  - Нови Сад - 12. новембар 2021. 

Шта се крије иза завичајног ,,метаверзума'' у твојим причама?

Поздрав теби Илија, свим читаоцима Књижевне радионице Кордун, наравно и колегама писцима. Мислим да је на неки начин све повезано, тананим, невидљивим нитима, које нам се само понекад можда укажу на трен, бљесну, али их интуитивно сви осећамо. Постоји јединство свега, физичко, географско, просторно, културно, духовно, метафизичко. У стварности између нпр. Хиландара и Пећи, села мог завичаја, леже стотине и стотине километара реалног простора, али на неком дубљем, духовном нивоу, изван материјалистичког поимања ствари, они су ту, једни поред другог, дели их само један корак. На том је трагу тај метаверзум. Све је повезано, све је део једног и ништа није случајно.

У радовима се очито види да си талентован за уметност речима. Шта је пресудило да проза буде израз твог стваралаштва?

Можда управо то наслеђе предака и наслеђе простора - нама Динарцима је некако у души епска ширина, треба нам више речи, простора, да се размахнемо, кажемо оно што желимо. Нисам баш неки таленат за поезију, проза ми дефинитивно више одговара.

Када си објавио прве радове, шта те је водило да пишеш?

Неке приче дуго су настајале, требало је времена да сазру, да се уобличе, а  да сазрим и сам, и животним искуством и као писац. Првенствени мотив ми је била жеља да испричам причу о мом завичају - Босанском Грахову. Мој завичај је тешко страдао у рату деведесетих година, платио је ни крив ни дужан цену закулисних игара ,,размена'' становништва и територија, платио је оном најскупљом ценом - људским животима, а и разорен је до темеља. Пуних осам месеци, од децмбра деведесет и четврте до краја јула деведесет пете године, једна мала локална јединица, по броју људства једва јача чета заправо,  храбро се борила против, људством и техником, много надмоћнијих бригада из Сплита, Вараждина, Сиња, Ливна, Томиславграда, Задра, Славонског Брода...о тој борби и страдању готово да се ништа не зна ни у Републици Српској, а камоли у Србији и шире. Ништа се није знало о десетинама и стотинама Граховљака који су положили своје животе по врлетима Динаре, Старетине, Шатора...За те људе поуздано знам да никог нису мрзели, нити су ишта туђе желели - бранили су само своје. Сматрао сам да је велика неправда што се о њима и свој тој борби и страдању тако мало зна, и желео сам да ту неправду исправим, онолико колико је у мојој моћи. Сматрао сам то и као једну врсту обавезе, дуга, поготово према мојим погинулим друговима. Ако сам бар мало успео у томе да остане запис и сећање о њима и Грахову, а нескромно ћу рећи да сматрам да јесам - вредело је. Наравно, пишем и писаћу и о многим другим темама сасвим невезаним за рат и завичај, имам много интересовања, али основни мотив на почетку јесте био тај да испричам ту причу.

Појавом све већег броја аутора, сусрећемо се са различитим формама стваралаштва као и огромном распону у квалитети радова. Као аутор имаш ли идеју како да квалитетни радови без разлике на афирмацију аутора у друштву, буду представљени што ширем читалачком аудиторију?

Нисам баш нешто талентован за маркетинг, морам признати. Постоје разни начини како се људи довијају да представе своје књиге, и читаоци како да их читају, сад у доба короне када је све и физички отежано. Сајтови, одломци на интернету, књижевне групе, тзв.путујуће књиге ( где се људи пријављују за читање ), све може да помогне.

Данас се многи аутори жале да се мало чита, моје мишљење је да није тако, шта ти мислиш да ли је интернет заиста непријатељ књиге?

Можда модерна технологија, сви ти таблети, мобилни телефони, интернет, утиче да се штампане књиге мање читају него раније. Али с друге стране, интернет је у доба короне омогућио читање књига људима којима је то отежано због последица короне у друштву ( а такви су већина) - услед смањене куповне моћи, пораста цена, немогућнсти књижевних промоција, итд. Интернет је помогао онима којима је сада теже доћи до штампане књиге, да ипак могу читати књиге. Све има две стране барем, тако и технологија, некад лошу, некад добру страну.

Књижевна критика треба да кроји књижевну позорницу. Где су данас критичари, да ли је њихова улога веродостојна у оцењивању књижевних радова?

Више него добро питање, нисам сигуран да знам одговор. Из онога што имам прилике да видим, рекао бих да нам прилично фали релевантна и објективна књижевна критика. Мени је фасцинантно, у негативном смислу, да су се сви критеријуми квалитета изгубили. Све је некако отишло у неке кланове, групе, везе, политичарења.. Тужно ми је да се чак и за највећа књижевна признања више готово ни не крије да услов није књижевни квалитет, већ припадање писца и његовог дела одређеној друштвено-политичкој матрици и идеологији. У таквим условима, и не може бити речи о озбиљној књижевној критици. Таква негативна селекција и подобност мора под хитно да се промени, ако желимо да поново имамо писце величине књижевних дивова попут Андрића, Селимовића, Павића, Пекића и других. 

Борис Мишић, у вечном трагању за изгубљеним

Данас се све плаћа, аутори плаћају уреднике, лекторе, коректуре, штампарију, промоције, рецензије...а продати књигу и остварити профит од њене продаје да би се покрили сви трошкови немогућа је мисија. Хоће ли то нашкодити књижевности или постоји ипак начин да квалитетно писање добије своју шансу и нађе се на заслуженој позицији? 

Ми као аутори свакако би волели да сви ти трошкови не падају директно на наша плећа, поготово кад унапред знамо, усред актуелне ситуације да су прилике за представљање, продају књига и поврат средстава врло ограничене. С друге стране разумем и издаваче - они од продаје књиге живе, и шта њима вреди ако сам ја можда талентован и добро пишем, ако не могу продати моје књиге. Неколико таквих инвестиција, и издавач, поготово ако је мали, оде у банкрот. Тако се некако углавном све врти у кругу на сигурно ,,плати, покриј трошкове, па ћемо издати књигу''. Али не кривим ни издаваче, ни писце. Прави кривац је општа небрига државе за културу, кад се и ако се то промени, онда ће се сигурно променити и односи и приступи у издаваштву. Мишљења сам да квалитет ипак увек исплива и нађе пут до читалаца. Неко прочита, препоручи другоме, глас се прошири. Али ако нема квалитета, узалуд је не знам какав маркетинг. По мом мишљењу временом ипак опстане квалитетно, а оно што није, отпадне и заборави се. На крају, нама који пишемо профит заиста није главни циљ. Имамо нешто да кажемо и желимо даоставимо нешто иза себе. Али разумем издаваче и све онекоји у том процесу морају наплатити свој рад. Наравно, нико није гадљив на новац и било би добро да и писци могу нешто добити за свој рад, али новац нам није најбитнији у писању. 

До сада си објавио три књиге прозе, разапео си реалност између хорора и фантастике, али са елементима сентименталности често уносиш чињенице о страдању народа и веровање, као и топониме, затим традицију и обичаје краја из кога потичеш. Твоја фикција разбија ту реалности уноси сан у причу и твоју невероватну машту развија до космичких размера. Хоћеш ли остати у томе или намераваш да своје читаоце исто тако обрадујеш са другачијим начином изражавања?

Мислим да је добро бити препознатљив по стилу и темама, надам се да сам то успео, али с друге стране, треба правити и искораке, не ваља увек остати на једном те истом. Тренутно имам идеје за два романа. Један ће бити на старом, препознатљивом трагу - виле, планине, птице, змије, људи који комуницирају са животињама, имају приступ другачијим просторно - временским сферама, завичајна сећања...Други ће бити нешто потпуно другачије, лепршавије, ведрије, тзв. урбана фантастика или још прецизније yоунг адулт. У првој збирци написао сам две приче о чаробници/вештици/вили Даци, и баш сам уживао у писању тих прича. Желео бих коначно да напишем један роман искључиво о Дациним авантурама, па ако наиђе на добар пријем, можда их буде и више. Имам и неких идеја за хорор приче...али о том потом. 

Шта мислиш о издаваштву у Србији?

Издавачи такође деле судбину друштва, ником није лако у овим околностима па ни њима. Сигурно има много тога и за критику, али најлакше је критиковати. Ако гледам ипак колико се и какве књиге издају, и колико се чита, у региону, а како и колико код нас, ми смо по мени, ипак далеко испред. Генерално сам увек на страни слабијих и неповлаштенијих, тако да и код нас више симпатија имам за тзв. мале издаваче, него за велике монополске ланце ( а зна се који су, нема потребе да их набрајам ). Драго ми је да су наши издавачи све отворенији и за жанровску књижевност - фантастику и хорор.

Рецепти за успешно стваралаштво?

Књиге приповедака Бориса Мишића: Вила шаторица, Небеска звона и Срце Динаре

  

Бити свој. Мораш заиста имати унутрашњу потребу да пишеш. Прича мора сама да те нађе, да просто изгараш да је што пре напишеш. Не може се писати на силу, бар ја не могу, типа да се седне и каже ,,е од понедељка пишем кримић, то увек пролази'', или ,,не би било лоше да пишем епску фантастику базирану на словенској митологији, то је сад читано''. Не иде тако. Човек треба да пише оно што га заиста интересује, што заиста жели, а не оно што мисли да други желе. Читаоци се не могу преварити, они увек осете кад је искрено, из срца, а кад је превара и покушај додворавања и брзог стицања славе или новца. Ја увек кажем да је књижевност трка на дуге стазе. Битно је оно што ће остати после нас. Сад кад реално размислим, књижевно и стилски моја прва збирка, Вила шаторица, прилично је слабија од Небеских звона и Срца Динаре. Па ипак су је људи заволели, тражи се и дан данас, многима је драга књига и постала је на неки начин омиљена збирка о завичају са елементима фантастике .Разлог је управо тај који сам навео - аутентичност, искреност, емоција. Читаоци су то осетили и препознали.

Шта ти је ново на репертоару?

Треба да почнем рад на већ поменутим романима, али никако да кренем...Могуће на пролеће, изгледа ми не одговара ово суморно време...Надам се да ће ускоро бити могуће и књижевне промоције за моју збирку Срце Динаре. Ускоро излази из штампе збирка прича групе аутора - Нијансе зла, у којој се налази и моја прича Тишина. У њој се бавим једном тешком темом, (по)кајања, казне, ужаса и празнине који ратни злочин доноси свима, па и директном починиоцу. Није било лако писати из угла некога ко је попустио пред злом у себи и починио зло, али ето било је књижевно изазовно, надам се да ће се прича допасти читаоцима. 

Књижевна радионица ,,Кордун'' је једна од нових платформи која популарише твоје стваралаштво. Имаш ли идеју како би ми могли побољшати наш рад, како би се свидели што већем броју аутора и читалаца?

Књижевна радионица ,,Кордун'' има значајну улогу промовисања стваралаштва аутора који живе у различитим земљама и на различитим континентима, ширећи тако писану реч и спајајући људе широм ове наше планете. Треба радити на што ширем повезивању, можда и преко књижевних група, можда и неких других завичајних итд, културних институција до којих је могуће допрети, тематских збирки и конкурса који би могли бити занимљиви читаоцима...Верујем да ће и будућности на овој платформи бити квалитетне писане речи. Захваљујем вам на овој прилици да још једном представим своје стваралаштво и да поразговарамо о многим књижевним темама.

Хвала теби, желим ти много успеха у будућем раду!

Борис Мишић, тамо где срце најјаче грува

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: