ПОТОМАК ПЕТРА ПАНА

Ко си? Шта си?

Помислих да ти си ја

Помислих да ја сам ти

И чини ми се

Мора да је тако

Ја сам она мусава девојчица што је

Обучена у најфиније кошуљице и

Беле плетене чарапе са карнерима

Упрљала колена сваки пут када мама купи нове, да би видела живот мрава

И кући однела понеки жир

Или маслачак

Ја сам оно гласно мирно дете

Жељно све пажње овог неба

Да докаже колико те воли свете

Ја сам оно гласно мирно дете

Ја сам дама која може отпевати

Контра октаву и одлична пратња мушком роду

Ја сам мислила; девојчице брже одрасту

И остала сам мусава принцеза

Која луткама ломи главе само да би видела како се лутке поправљају

Ја сам била мајстор

Квариша...

Сада сам мајстор свега што сам и кварила и поправљала док сам била мусава

Ја сам пропали фризер и дизајнер

Ја сам мислила; живот траје док не умреш

Но, колико се наставља тек кад те нема

Тек се тад за тебе и чује

Ја сам мислила; треба жалити покојне

Одлазе са овог света

Но, они су уствари спашени беде

И треба им певати да им буде лепше

Ја сам велика једна суза

Мене су учили да будем логична

И претворили ме у чудо да ме нико не разуме

Ја сам оно гласно мирно дете

Доведена у шестоугао од кошене траве

Где све птице лете наопачке

Где та киша према небу пада

Где се осмех види, ал' не чује

Нетремице гледала сам мраве

Ми смо само једна кап те кише

А мислимо дотакли смо сунце

Ми смо једно ништа за те мраве

Док дишемо суво и нечујно

Док дишемо себе

Треба удисати неке друге људе

Пронаћи себи брата по удаху

И дисати живо

И дисати живот

Ја сам знала да је срећа већа

Кад се дели

Али треба знати поделити оно што је твоје само

Ја сам мислила; нек се споје сви осмеси света

Можда се новорођенче осмехне,

А не заплаче

Можда умремо насмејани, а не крхки

Бледи

Можда ћу срести неког сретног

А да није луд

Ја сам мислила, а није баш тако

Ја сам она мусава принцеза

Желела сам две карте за рај

Па ми рекли да рај не постоји

То ми рекли они слепи верници

Ја сам хтела да останем дете

Да нађем свог капетана

И да га победим на броду

Па макар и сама

Сањала сам једног Петра Пана

Сањала сам неке беле коње

Некуд иду

А не знају куд

И како ме воде

Негде до слободе

Ја сам мислила; могу им веровати

Али нисам могла

Ја сам дете, да те волим свете

Ја сам хтела да оживим дрво

Ја сам хтела да дубим на роси

Ја сам хтела да сакупим кишу да окупам штенад

Ја сам хтела да усвојим своју рођену сестру

Ја сам хтела оца, оног правог

Ја сам хтела живот, какав немам

Живот какав и не може бити

Ја сам била потомак свих лепих

На путу до среће сусрела сам себе

Па се питам

Кол'ко кошта суза преко литар

Ја сам мислила;

А боље да нисам.

 

ПОНЕКАД ПОЖЕЛИМ

Понекад пожелим

Да време стане

Да провирим у будућност

Да знам шта ме тамо чека

И када долази последњи круг пакла

Онда пожелим

Да ме нема

Јер, кожа ми постаје тесна,

Рам ми не одговара

Ни пејзаж, ни околина

И све чешће ми се чини

Да се неко мудро игра

Са мојом вуду лутком

Онда пожелим

Да ме нема

Јер бол понекад не могу да издржим

Не помажу ту ни сузе више

Моји Анђели чувари као да негде пију кафу

И диване се

Не марећи за мене

Онда пожелим

Да побегнем

Од света

Понекад и од себе саме

Колико ми вилица трне

Не могу више ни да се насмејем

Па пожелим

Да ме нема

Чини ми се, све би било лакше

ШУМ НА СРЦУ

Ти си мој Петар Пан

Изгубљен у себи самоме

Ти си моја обожавана луда

Ти си као кула од песка

Од ситних грехова скројен

Ти си мирис моје прве

Јутарње кафе

Мој олдтајмер

Бачен у модерно доба

И моја молитва

Пред спавање

Ти си мој увод

И завршетак

Ти си главни јунак свих мојих

Бајки и пропасти

Ти си моје друго ја

Ти си мој шум на срцу

И мој мед за усне

Ти си моја одвезана пертла

О коју се увек саплетем

И она друга, везана у чвор

Ти си мој дубоки тужни уздах

И најискренији смешак

Ти си моја омиљена фотографија

Најлепши пејзаж икада виђен

И моја боја океана

Ти си моје најдраже пиће

На свирци, суботом увече

Ти си моја чежња

И мој одраз у огледалу

Мој пепео и жар

Мој бол и суза и грех

Ти си мој Црни Лепотан

Обележен Беллом

Ти си моја добра страна

И моја кочија од бундеве

Ти си мој Санкт Петербург

И моја млечна чоколада

Ти си моје најдраже лудило

Мој урлик после поноћи и вапај

Ти си моја дивна прошлост

Моје поподне и моје вече

Ти си моја хронична болест

Мој шум на срцу

Моја аритмија

Мој највећи бол

И још већа радост

Ти си моје друго ја.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: