детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОД  ЧЕГА  БЈЕЖИМО ИЛИ ДОМАШТАВАЊЕ  МОГУЋЕГ

(Рамиз Хаџибеговић: Скупљено од заборава: есеји, Чигоја штампа, Београд, 2021)

пише: Јованка Вукановић

Живот посљедњих деценија држи свој вртоглаво брзи темпо. У распону од десетак година, многи његови развојни сегменти, са примјесама научне фантастике, постају једва препознатљиви. Много тога брже него раније бива гурнуто под окриље историје која ће, управо због такве брзине, за оне који буду долазили имати нејасни, варљиви статус. Вријеме које описује Рамиз Хаџибеговић у својој најновијој књизи „Скупљено од заборава“ можда је посљедња етапа тог прошлог времена које је имало колико-толико спорији  ход, константу догађања са дубљим печатима и трајнији и јаснији ехо свега што се унутар њега дешавало. Живот је тако у свој својој структурној разноликости задржао своју боју, мирис, одређену логику и репрезентативне симболе, уникатне детаље, темпо и композиционо јединство, остајући са наведеним знамењем довољно самосвојан, оригиналан и специфичан. Управо ти сегменти који су имали своје закономјерности и дјелотворни, довршени развојни систем тема су Хаџибеговићевих есеја. Сличне цјелине наше традицијске баштине аутор је истим поступком  и са циљем обрадио и у својој претходној књизи „Блиско крају“, да би у најновијој „Скупљено од заборава“ наставио једнаким  темпом и досљедношћу, како стилом тако и компетенцијом есејистичког понирања у срж сваког од 22 темата, колико их је садржано у књизи.

У поговору аутор напомиње да су његови есеји, поред осталог, и „хроника једне носталгије и колективне меморије“. Сагледавајући је у овом контексту, можемо рећи да се појам носталгије рађа из човјекове сасвим природне потребе да се појачаном емотивношћу и још увијек живим, сачуваним  првотним искуством „врати“ у координате  прошлог времена, мање или више дистантног, дјелимично већ „одвојеног на страну“. Кад такву темпоралну позицију повежемо са појмом меморија, онда ауторова идеја постаје више него јасна: Све што је у претходном ближем или даљем времену представљало културолошко-социолошки, ет(н)ичко-традицијски образац једног колективитета, народне заједнице, у крајњем – народа, почивало је на колективном памћењу и његовању те исте праксе. Али, исто тако, оно захтијева и памћење нас данашњих које је временска дискрепанца озбиљно удаљила од реченог вредносног система.

Условљеност ова два појма – носталгије и меморије – много је изазовнија и јача него што нам је сугерише наша свакодневна животна пракса. Кад говоримо о носталгији, говоримо о времену и вриједностима који су добар залог да их наново призивамо и проживљавамо њихову љепоту, драж и животност што су се годинама кристалисали у трајни облик свједочења, знамења и значења. Као такви, сви ти сегменти, по свим параметрима просуђивања, имају тенденцију да, у одређеној садржајној и формалној консеквенцији, и даље живе, да су дио наше савремене путање, ма колико год та путања, сама по себи, била контрадикторна и пребрзим развојним темпом и даље неусаглашена.

Ако је прва књига, која почива на истој истраживачкој траси, како је критика оцијенила, “с разлогом написана”, онда јој треба не само вјеровати, већ се над њеном поруком и добро замислити. Својом другом књигом “Скупљено од заборава” аутор, уз то што наставља бдијење над свијетом којег она разгрће, редефинише и актуелизује, настоји и да кроз синергију читалачке одговорности и освјешћења пробуди наш успавани критички нерв који би на ваљан начин могао да покрене ствари са мртве тачке. У најкраћем, порука ауторова садржана је у једном више него актуелном   постулату – о неопходности очувања континуитета сада већ прошлих животних модалитета и њиховог могућег инкорпорирања у структуру данашњег тренутка. Уосталом, и да хоћемо, не можемо побјећи од себе самих, из разлога што константу нашег духовног бића не чине само конгломерати текућих дешавања, већ и оних кроз призму сазнајних, прочитаних и запамћених искустава, похрањених у историјску ризницу факата и артефаката. А како ниједно друштво не опстојава само на филозофији "ад хок" живљења, чија би га аутархичност убрзо довела до самоизолације и аутодеструкције, осигурање његове развојне перспективе могуће је једино кроз интерактивно садејство његове историје и његове будућности. Без сумње, одабир из прошлости тражи критичко ишчитавање од којег ће зависити и наша потреба и начин како да наш обичајни, прошли, патријархално-завичајни модел живота, као вредносну карику, уткамо у сопствени.

                  БОКС: Модел од мана и вриједности  (наслов)

Да је есејистички прилаз животу, какав његује Хаџибеговић, на завидној вредносној љествици, потврђује и то што су могуће садејство прошлог и садашњег, и њихова (ин)компатибилност веома суптилно измјерени и сугестивно илустровани, са ослонцем на, са културолошког и научног аспекта, ваљану лектиру, али и ауторово сопствено, још увијек живо, веома интензивно и ничим натруњено сјећање. То само говори да, колико год аутор осјећао потребу да се реафирмишу вриједности и сензибилитет прошлих времена, ни у ком случају не значи и претензију да, како у поговору и сам каже, “поново живи све што је некада живело”. Уосталом, свако вријеме, па и ово о којем говори Хаџибеговић, сачињава структурни модел од мана и вриједности, трајности и пролазности, индивидуалних и колективних пројекција и судбоносних замајаца. У том контексту крећу се 22 есеја, колико их је садржано у књизи. Интерпретативни образац  у знаку је већ раније апсолвираних у првој књизи “Блиско крају”, с тим што је у неким перцептивним смјерницама сада још продубљенији, документованији и теоријски систематичнији.

Теме које су окупирале ауторову пажњу крећу се кроз различите снопове сензибилности, обичајних правила, етичких парадигми, тј. кроз веома разнолику егзистенцијалистичку мапу – од метафизичких претпоставки, преко насушних породичних, до вјерских, социо-културолошких, па и модних трендова (есеј “Фармерице”, на примјер). Сами наслови: Хлеб, Домаћин, Воденице, Мираз, Вересија, Добошар, Сеоске игре, Катун, Бербернице, и други својом значењском симболиком већ су довољно прецизно усмјерили читалачку знатижељу. О свакој феноменолошкој јединици аутор је проговорио на начин што ју је анализирао изван голог, фактографског историјског печата, и поред тога што је он једним дијелом у њој већ садржан. Али, акценат је првенствено стављен на њену ширу појмовну контекстуалност у којој она заживљава и опстаје као чврсти топос народне филозофије, етике, васпитања, дневно-животних правила, умјетности… У ствари, сваки од поменутих темата имао је улогу својеврсног комуникацијског стожера, дијалошког уобличавања стварности, у њеној примарној, дословној форми, једнако колико и свих духовних и емотивних аспирација којима је наш човјек, на овим балканским просторима, био итекако склон. Јер, све оно што му голи живот није пружао, а није много тога, он је надомјештао маштом, стваралачком фантазијом, мудрошћу, мисаоном усредсређеношћу…”Где нема живота по вољи, остаје да се измишља”, написаће Хаџибеговић у једном од својих есеја. Одсуство материјалног благостања покретало је код нашег човјека његову успавану свијест, будило одговорност и њој саобразни активизам. Поруку Хаџибеговићевих есеја откривамо у давно потврђеној истини да се величина човјековог духа не огледа само у препознавању нужног као једине логике опстанка, већ и у домаштавању могућег. У том контексту, и појмове имати и немати прати извјесни значењски релативизам. Отуда је веома важно и неопходно анализирати социо-економску слику друштва, тј. степен његовог развоја и напретка не само кроз статистички филтер (степен раста производње, пореска основица, кредитна задуженост, социјална давања…) већ и кроз много сензибилније параметре – осјећај задовољства и пуноће живота, емотивне стабилности, душевног мира и тзв. унутарње остварености. Кренувши тим трагом, аутор ће, пишући о хљебу, као есенцији и метафори живота, упозорити: “Некад је било мало хлеба, а много блискости. Данас хлеба има у изобиљу, али нигде присности, топлине и искреног пријатељства.” Исто тако, слика породичног живота, симболички транспонована у лику домаћина, нашла се “на брисаном простору, као и само село, у којем су данас и сељаци заборавили шта је домаћин”, рећи ће Хаџибеговић, и додати: “Домаћини су били макар педаљ изнад живота”. У елиптични скројеној реченици, уосталом, као што су и остале у књизи, да је “свако време зло на свој начин, а домаћин-човек може бити човек у сваком,” говори о томе колико је човјеку, у овом случају, домаћину, потребно одрицања, мудрости, стрпљења и вјере да би се успоставила она тако жељена и често потенцирана етичка парадигма као супстрат највиших људских вриједности.

Љепоту и смисао традиционалног живота, чији се ехо све брже круни, аутор оживљава кроз један вид институционалног појмовника, откривајући тиме и његову ширу социо-културолошку пријемчивост, али и атрактивност у односу на конкретни миље. Најпримјеренији модели такве поставке су “приче” о воденици, које, како каже аутор, “свједоче о нашим прецима боље него многи записи”; о катунима, у чијим се колибама, уз слободан дим, одвија цјелокупни свакодневни живот; или о берберницама које су, поред своје основне намјене, посједовале и сценску магију, једну врсту позорнице, нудећи муштеријама другачију представу о животу, отварајући им тако путеве за бијег од јаве којом су окружени. Бербернице су биле “привилегована тековина и вредност оних који су знали причати и слушати, учити и питати”, написаће аутор. Заправо, свака есејистичка цјелина, било да је ријеч о ашиковању, породичном посијелу, радијским поздравима и честиткама и другима, пролазећи кроз ауру пишчеве ријечи, осигурала је себи пуни и естетски и појмовни значај. Не ради се овдје само о брижљиво одабраним тематским блоковима који су, заправо, исконска парадигма овдашњих простора, већ и о отвореном, документарно-критичком приступу, о јаком, прецизном интерпретативном глосаријуму, што дјелу даје снагу проблемске и методичке довршености. Рецензент књиге, проф др Ратко Божовић отуда с великим правом истиче да “имати такву моћ памћења и такву аналитичност у односу на традицију, као што је има аутор ове књиге, наводи на помисао да је он, условно говорећи, стигао до властите дефиниције традиционалних вриједности”. Имајући у виду да је, поред сада већ објављене двије, најављена и трећа књига као дио будуће трилогије о нашој традицији и њеним вриједностима које све брже изумиру, јасно је да се ради о таквој врсти штива које је, у посљедњем тренутку,  својом компетенцијом већ дубоко заорало истраживачку бразду у овој области. Јер, не ради се више о времену, као феномену трајања у широко растегљивој форми од, на примјер, једне године, једног петогодишта или деценије, већ о мјесецима, чак и о данима! А томе су допринијеле двије цивилизацијске датости својим међусобним удаљавањем: све бескрупулознија дигитализација и технологизација данашњег друштва, под чијом се аутократијом губи сваки наговјештај емоције и индивидуалитета, и све тање присуство нашег богатог традицијског насљеђа и наше све блијеђе памћење његових вриједности. Ако је прошлост једна димензија садашњости, како наглашава и сам аутор, аксиом који је, уосталом, човјечанству омогућио континуитет његовог цивилизацијског трајања, онда је сваки напор да текуће вријеме не остане без своје прошлости, не само вриједан пажње, већ је неминован и судбоносно неопходан. У супротном, есеји Рамиза Хаџибеговића попримиће, и поред  луцидне, емотивне и суптилне медитативне аналитике, глас вапијућег у пустињи.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: