детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОНЦЕРТ ЗА НОЋНУ ПУБЛИКУ

Неки давни звуци остали су ми заробљени у прстима. Неке речи, никад изговорене, савршено обликоване, заспале су под мојим јастуком. Угушене, не могу их пробудити. Запетљале се у  рањене ноте и сад се назиру само кроз небо прорешетано болом.

Јуче нисам осећао бол. Све је било мирно. И моје тело, и природа, и људи који иначе знају да буду јако бучни. Чим би неко ушао у  собу, осмехом сам му показивао да треба да изађе. Нисам желео да будем окружен, сажаљењем, онима који ми у ствари мисле само добро. Желео сам да будем потпуно сам. Напустила ме је бол, моја верна пратиља, камен спотицања. Пожелео сам да на трен тихујем у савршеном миру.

Да ли волите музику?

Верујте, ништа не може дотаћи људску душу нежније од музике. То нешто неухватљиво, неописиво... неопипљиво сакрило се у тренутку блаженства и скида тамни покривач којима смо сакрили своја туговања. Не једно, не туговање... туговања. Множина. За сваку заспалу бол, (у женском роду речено, јер делује нежније, делује блаже и прихватљивије), кројио сам посебну фасциклу, посебно туговање. Само да бих сачувао наду у то да их касније могу једну по једну спуштати у напуштене подруме који миришу на старо вино, и палити... једну за другом. Да осетим олакшање кад год упалим шибицу, а мирис нестајања и сагоревања се прошири заборављеним тесним пролазима мог сећања.

Чим ме неко пробуди испустим врисак. Онај пригушени, заправо угушени. То грубо одвајање од сна и раскидање везе између прстију и клавира, мој је највећи пораз. У публици је увек мук. Назирем силуете, контуре раскошних шешира, муштикли, облаке дима који се издижу над пажљивим слушаоцима. Прво разбарушим косу, отресем са себе прашину уморног дана, затим се загледам у ред црвених виолина спуштених на столице до клавира, и седнем. У порама јагодица осећам трњење као да сам тек оживео. Неко се увек закашље у публици. Неки нестрпљиви гост који није свестан да сам жив једино пред њима, па ме нехајно пожурује да што пре започнем са свирањем. Затварам очи и спуштам руке на дирке.

Неко покуца на врата. Не могу да разазнам да ли је гост или брижни пријатељ који са друге стране заплетених трепавица упорно брине о мом здрављу. Стално је неко око мене. Занимљиво је колико људи имају изражен осећај самопрекора и гриже савести, а у ствари, тако мало могу учинити за онога ко је предмет њихове бриге. Осећам плиму јаве и настојим да је отерам,  дубоко уздишући дахом некога ко жели да буде мртво сам.

Моје руке су на белим диркама. Црне у почетку не додирујем. Приметио сам да публика воли тај мој мали увод, лагано и једва чујно додиривање слоновачом прекривених дирки. Благо комешање у публици  знак је да наставим са изведбом, па врло брзо започињем страственију владавину над необичним клавиром љубичасте боје. Тек касније сам дознао, сасвим случајно, од једног знатижељног посетиоца моје собе, симболику љубичасте боје и тако сам још енергичније изводио своје концерте пред задивљеном  публиком.

Дешава се да могу да осетим кишу. Када се над упакованим телом, пажљиво заштићеним од хладноће, обруши касни вечерњи пљусак, у мени се пробуди дечак који је скидао кишницу са презреле винове лозе и умивао лице раном јесени. Онда доживим капи, ту млаку воду што је небо здушно одбацује и поклања нама, земљаним патницима. У мени тада све пршти од музике, дирки, виолина и публике...све дрхти под мирном нетакнутом кожом. Све, као давних дана, када сам путовао, компоновао, свирао... живео.

Када слушате или свирате музику, затворите очи. Грех је отварати их, јер  са друге стране седи пажљива публика која ће осетити ваше присуство и испоштовати сваки ваш дрхтај, сваки уздах. Станите испред ње, ту, на празној бини, поклоните се као да вам цео свет аплаудира и у композицији савршених тишина изведите своје туговање. Свет ионако неће знати, неће дознати да сте са друге стране трепавица извели свој концерт за ноћну публику.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: