детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИ СМО ПЛЕС СВОЈИХ РОДИТЕЉА

Разговарамо са Велимиром Савићем, аутором награђене збирке прича

,,Последњи воз за Б…“

Кажу да сваки човјек током живота бар једном сања огроман храст – горостас. Дубоко у себи вјерујем да се након одређеног броја година човјек просвијетли. Развије се ум као што препотентни, перјем напирлитани глас, шепури и размотава важан пергамент и све ти се саопшти, само што се то у човјеку роди тихо, одједном и без фанфара. Без звука и помпе, као кад паун, најљепше дизајнерско дјело природе, неспојивих боја рашири перје. Мени се то десило прије годину дана – та нагла промјена. Тако, након те божије милости стижемо до књиге прича. У стању сам само да подигнем поглед и да од било чега што видим направим епопеју. Не могу да обуздам навале инспирације. То ти је као кад загрлиш жену која је изгубила памћење, а њој прораде синапсе, сјети се свега, врати памћење али изгуби ум.

Велимир Савић,

Разговор водила: Невена Милосављевић

Твој сензибилитет је поетски и у све што радиш ти уткаш поезију. Ако бих те могла дефинисати једном речју, то би свакако била реч – хедониста. Одиста, волиш живот, волиш лепоту. Да ли је лепота твоја највећа инспирација?

Очигледно је да ме одлично познајеш. Рекао бих, и разумијеш. Кад си ми послала ова питања, написала си ми у поруци да се надаш да ће ми се питања допасти, јер си се потрудила. И ево имам и ja трудове, порађам овај интервју, рађам јер и не могу дати ништа друго, не оно што нема у мени, него ово што је дух у мени зачео и оваплотило се чекајући овај дан. Свако чекање имa свој дан и час, тренутак и наду и зебњу, јер да није тако чекањем се не би звало. Питања су ме допала, а допада ми се и то што ме баш ти то питаш, јер кад је ријеч о љепоти – а и за њу ме у овом разговору питаш, ти си ту жена највиших компетенција у пречистом значењу те синтагме.

Размишљам. Зашто бих уопште давао интервју – ако то јавно право на сопствени став, који ми пружаш не би био есеј, спознаја сопства, или лијепа књижевност? У супротном то би било губљење времена, као што обично јесте, протрче ријечи кроз човјека као кад испијете живо јаје. Планирано је да овај интервју направимо „уживо“, на Дринским књижевним сусретима у Зворнику и да га забиљежимо камером; радовао сам се сусрету, али ти ниси могла доћи. Ниси могла, јер си тих дана под кишом куршума косовских „специјалаца“ Росу спашавала дјецу из вртића. А сад бих замолио читаоце овог интервјуа да затворе очи и у мозгу премотају тај филм. Нека укључе звук, нико није мутав, нека се чују рафали и виде димне бомбе. Не треба сузавац као стварни декор, нормалан човјек ће да засузи и без тога. Читаоци те већ добро познају, косовскометохијску Монику, Мадону, јунакињу и дјевојку, а ови други, што хеклају хеклерима по људима, су у оклопима, важни само утолико што је њихов изглед антипод љепоти; њихови умови су пусти друмови, они су андроиди, роботи, испраног мозга, сведени да туку и мрзе по наредби и само наликују човјеку. Ходати на двије ноге не значи бити усправан. Јер, злочинац никад није усправан, ма колико се пропињао, а погнута мајка која тијелом штити своје дијете усправља се светошћу тог чина до милости Богородице.

Ето, сад је и људима који ме нису читали јасно како одређујем љепоту и како пишем прозу – у сликама. Ако сликама додам и музику и ритам који творим ријечима онда се проза претвара у поезију.

Шта за тебе представља уметност?

Музика је универзална порука, а поезија јесте музика врхунских мисли, вис над амбисом. Према томе нема веће, а ни више умјетности од поезије, јер она спаја све умјетности. Пјесник је тај који ваја пјесму, гради и пројектује, он слика слике у вашем мозгу, компонује музику, одређује ритам ријечи и све се то на крају претвара у један велики микрофилм који у копродукцији режирате, похрањујете и репродукујете у сопству дајући свему томе властите боје и свој укус. Волим игре ријечи (уопште све игре) на изглед неспојиве, најњежније и најгрубље ако треба спојићу, зато контрапунктом појачавам свирепост оној мустри што хекла хеклером.

Да ли је лепота твоја највећа инспирација?

Љепота је за мене криптонит. Потпуно сам немоћан да јој се одупрем. Љепота има своја правила, као што их има и природа. Стога љепота, почињући као и љубав најњежнијим и најмекшим гласом Љ код Јужних Словена (при чему језик дирљиво љуби непце, јер му је то и свод и небо), има своју хармонију, која се може и математички – геометријски и пропорцијом да изрази- правилима које је је створио грчки вајар Поликлет о идеалу пропорција, Фибоначи је својим низом или формулама златног пресјека по којима је зделан човјек. Ми смо плес својих родитеља.

Тачно је, ја не само да желим и жудим – ја истински хоћу љепоту, она јесте моја намјера, потреба, храна и инспирација, мој покретач и циљ не само у љубави, писању у спорту, него и у животу. И љепота као и енергија се не губе него временом само мијењају своје облике. Лијепог човјека можеш посути киселином и он ће бити – лијеп човјек посут киселином. Тако ја то видим. И паметна мисао је љепота, због ње слушамо људе, читамо и стварамо књиге. И умна особа је жива љепота, зато физичка љепота временом код људи прелази у љепоту спознаје, мудрости и свијести. Леонардов цртеж Витрувијевог човјека нас визуелно, математички и филозофски увјерава да човјек заиста може да буде оно што хоће, да се смјестио између земље и неба, јер тај цртеж рјешава нерјешиву квадратуру круга. И ево, и ја сам се тако разапео и раширио и скоцкао да то докажем, да љепоту загрлим, закружим, и прибавим. И ово се мора знати, љепота може да спаси свијет, али и да га уништи. Зар није вирус короне, видљив само под снажним електронским микроскопима дјело готово савршене љепоте? Зар нису најљепше печурке најотровније, зар нису неке од најотровнијих змија и најшареније, зар најљепши цвијет ружу (опрости Невена због невена) ни трње није одбранило од слова н које ће је претворити у ружну – ако га само додам? Љепота се може дефинисати и својом супротношћу – ружноћом. Требало би да је лијепо и оно што није ружно, али зар велики маг ума, славни професор семиологије у Болоњи, Умберто Еко, након „Историје љепоте“ направио и „Историју ружноће“ и – баш је лијепа књига.

Колико ти је жеља за знањем и уопште твоја свестраност помогла у животу да спознаш свој пут?

Разговарали смо о љепоти. Хајде да причамо сад о путовању кад већ питаш. Мој пут временом све више личи на „My Way“ Френка Синатре - мада се ни у путу нисмо срели, ја нисам петљао са мафијашима, а ни са Авом Гарднер. Ипак, изгледа да бива све по мом, као у лајт-мотиву те пјесме. Моји родитељи дјеца су крша, зато сам кршан. Горштак. То су људи који су одрасли на селу радећи тешке послове. Тамо, ако сам не произведеш храну – бићеш мртав. Али, имаш довољно: богато небо, великодушно сунце и шкрту земљу. Отуда поезија. Нема у Источној Херцеговини музике, ако није музика ријечи. Ни инструмената нема осим фрула и двојница (које тамо зову двојенице). Нема шаргија, зурли или добоша. Тамо је богатство оскудице – тамо има да нема. Имају гусле и то је тамо симфонијски оркестар. И има пјевање углас, али такво да се планине тресу од јеке, а да лавова има, разбјежали би се постиђени пред таквом снагом. Можда их зато и нема? Мој ујак се с међедом борио око њиве кртоле. То му тамо дође као национални спорт – питање поноса. Притом уопште није важна вриједност кртоле ни висина ризика који се предузима. Своје се брани. И гром је ујака погодио тих дана и није му била ништа, осим што је ошамућен испљунуо земљу. Сад знам зашто тамо кажу „Гром га не убио“! Кад се отац појавио са усном хармоником, он је тамо био револуционар. Израстао из таквог духовног миљеа кад сам чуо Баха, ја сам знао да је тај човјек, анђео кога је горостасни Бог спустио на земљу онако њежно како би се из шаке испустио Палчић који ће се претворити у дива. Нико никад није у мом срцу надмашио Јоханову музику. Нико ме није могао, али ни морао научити да то препознам. Био бих блеса кад не бих видио небеса. Јер, ми смо муњом ошинути. Мој пут је да радим оно што најбоље знам, а то је да чаробнишем ријечима. Морам да то радим без обзира што не знам кога ћу да очарам. Можда сам само мађионичар који лоше увјежбава трикове, али шта да радим у овом путујућем циркусу? Чиме друго могу да придонесем свом нестанку? Чини ми се да је сва моја ерудиција подређена томе. Прелазећи свој пут, немоћан али и надмоћан, Бах је добро знао ко је, али човјечанству је требало 100 година да то препозна. Он је ослијепио, али шта би му се могло друго десити међу слијепцима? Скучени у уму, кад је оргуљао мислили су да оргија. Крстили су се као да је нечастиви – а нису знали да их части. Вивалдија смо чекали исто тако. Његове случајно нађене партитуре, у које је локални месар завијао месо размотале су срце риђокосог генија. Немам такав страх. Идем путевима својих херцеговачких предака, тачније настављам тај пут.

Колико су временски дуго настајале ове приче?

Велимир: Није Шекспир требао да напише „Млетачког трговца“. Научили су, лихвари, да ми комадају срце на сваком кораку. Зашто то чине – кад би им га ионако дао? Зато дуго нисам објавио књигу, још од 2007. године и моје „Свирепе церемоније“. Откинуо сам тад комад срца. Од тада, ево већ готово 15 година, празнујем, радим, пишем и уређујем публицистичка дјела и чини ми се да свој езотерични таленат трошим улудо. Када су око мене почели да због короне нестају људи, па и моји кућни пријатељи, схватио сам (на селу би рекли доглавио, претпостављам да је то скраћеница од дошло му из гузице у главу – јер за то и признање себи и не треба мудрост), да се вријеме поиграва с нама, да нас сваки олако утрошени дан обмањује и опомиње и да је вријеме да се изађе из таме. Зато сад драмим и излазим на сцену и надам се да ће бити тако у – 2022. години са три књиге; књигом пјесама, књигом прича и романом у коме сам сурогат мајка књижевном хтијењу мог оца. Боже дај ми само здравља, као и до сада–јер смрт је смрт, презапослена је, више и не чека као некад, у засједи, и не занима је да ли си обавио животну инвентуру.

Из штампе ће ускоро изаћи твоја збирка песама ,,Златоуста“ и ти си заиста уложио доста труда да та књига буде и визуелно предивна. Када можемо очекивати да угледа светлост дана?

 „Златоуста“ је само радни наслов збирке пјесама. Неће се тако звати. Наслов који ми се сам јавио је толико добар и провокативан да морам да ћутим да ми га не украде ко. Важно је да књига изађе из штампе, али још је важније да је изашла из мог срца. Каква је то збирка? У рад на њој сам укључио педесетак људи. Не волим ту ријеч, технички звучи, али то заиста јесте пројекат, ти си ту у двије улоге и о томе више знаш, баш зато то и питаш. Но, оно што ћу у овој збирци поезије урадити није урадио нико. Та ће књига промијенити мишљење о књигама поезије и установити нове стандарде. То знам. И да кажем нешто – не мора да буде ни критика ни публика задовољна мојим дјелом, а ни идејом, важно је да сам задовољан ја. Идеја увијек иде испред њеног поимања. Није то самољубље, него самопоузданост да створиш оно што најбоље можеш, а најбоље је да будеш бољи од себе – јер тако се развијаш. Та збирка је моја флотила успомена претворених у поезију, мале поруке – бродови у боци и ко зна коме ће то умијеће отпловити. А отпловиће и одједриће јер ћу је уз повољан вјетар одаслати свуда. Цијели свијет ми је на уму, јер сам свет у науму. Феничанин и Картагињанин сам. Сумерац. Асирац. Све остало везано за ту књигу је велика тајна. Кинези кажу – ако желиш у неком послу да успијеш – никоме то не реци. Оно што није тајна, је како пишем. Поезија мора бити разумљива, јер ако то није – а најчешће није, и то је мода да није – нетом након читања сви забораве шта су прочитали. Чему то – да не памтимо оно што се отима од заборава. Али, ако сам прије више од двадесет година написао стих „Дан се вуче као барка бурлака са Волге“, ја сам читаоца у два трена преселио из своје тјескобне собе на моћну, мутну, спору и неумитну Волгу, вратио га у прошло вријеме, кад су људи вукли бродове и којешта још и то у само пар ријечи. Још ако којим случајем зна – а није неопходно, за истоимену слику Иље Рјепина… И да кажем, крстарење Волгом је елитно и скупо путовање. Познаваоци поезије или језика ће у том стиху, који је по форми обична изјавна реченица и дјелује на изглед мирно, као та Волга, наћи чак пет пјесничких фигура. Ја их нећу набрајати, јер у писању нисам ни мислио о томе, само сам ишчекивао жену коју волим, а вријеме је споро пролазило… Нема чак ни инверзије ријечи да би се добио ритам. Све је тако једноставно. Но кад поново, након двадесет година налетиш на тај стих, ти се мораш сјетити те пјесме, чак и оног који је то писао, јер то нико никад неће поновити, а ако то и уради – то је крађа. Кад ће збирка у штампу? Као и увијек, кад се ослониш на много људи, чекаш да заврше свој дио посла. Одужи се. Знате то – та имали сте некад мајсторе у кући, а грађење књиге, је као прављење куће. Додуше, за душу. Мало сам због тога нервозан као млада породиља, која је сазнала да јој је продужен термин. Чекам чедо, да га предам на читаоцима на усвајање.

Која је тематика књиге прича, за коју си награђен, који су мотиви најчешћи и провлаче се кроз садржину свих прича?

Кажу да сваки човјек током живота бар једном сања огроман храст – горостас. Дубоко у себи вјерујем да се након одређеног броја година човјек просвијетли. Развије се ум као што препотентни, перјем напирлитани глас, шепури и размотава важан пергамент и све ти се саопшти, само што се то у човјеку роди тихо, одједном и без фанфара. Без звука и помпе, као кад паун, најљепше дизајнерско дјело природе, неспојивих боја рашири перје. Мени се то десило прије годину дана – та нагла промјена. Тако, након те божије милости стижемо до књиге прича. У стању сам само да подигнем поглед и да од било чега што видим направим епопеју. Не могу да обуздам навале инспирације. То ти је као кад загрлиш жену која је изгубила памћење, а њој прораде синапсе, сјети се свега, врати памћење али изгуби ум.

Андре Жид је рекао да: ,,Уметничко дело цвета само уз учешће, уз дослух свих врлих састојака духа.“ Да ли се слажеш са тим да се уметност и ствара, али и разуме потпуно, ако је духовно перципирамо?

Е сад, то што радим, у прози то је потпуно нова техника – спој поезије, прича, есеја, критике и ерудиције. Живо је. Живот је. То јесте духовно перципирање, непосредно увлачење читаоца у вртоглав текст, који га повлачи дубоко као вир, само да бих га преобразио, након чега излази на другу страну свијета кроз уски процијеп кроз који га провлачим симултованим новорођењем. Турбуленција у авиону, губитак свијести, назовите то како хоћете. Ја знам да је тако, јер пролазим кроз слична искуства док пишем. То читање је адреналински спорт, пролазак кроз црвоточину космоса у друге димензије. Тако сам се осјећао док сам читао Водоладзкиновог „Авијатичара“. Заправо, ја пишем онакве књиге какве бих волио да читам. Свака прича је проживљена и може се филмовати, визуелне су јако, али то су зналачке, а не петпарачке приче. Дакле, не само да се слажем са Жидовим ставом да уметничко дело цвјета само уз учешће, уз дослух свих врлих састојака духа, него мислим да је у умјетничком дјелу, а поготово у ремек-дјелу, душа жива и да непрестано обитава. Ту је велика размјена, отимачина и трговина. Ја свом читаоцу дајем душу, да бих узео његову. Ако ја од стране читаоца нисам обогаћен или ако му је душа гладна након мог читања – онда треба да престанем да пишем, јер сам обогаљен, бездушник. У супротном, умјесто да храним душе, хранио бих сујету, а она је незасита и прождрљива.

И твоја проза је чиста поезија. Следиш Бодлерове речи: ,, Увек буди песник, па и у прози“ и сам наслов награђене збирке прича звучи поетски: ,,Последњи воз за Б…“. Можеш ли да нам откријеш симболику наслова?

Наслов? Посљедњи воз за Б. је вишезначан наслов збирке коју сам дао по истоименој истинитој причи која је у тој кући –књизи, једна од станарки. Могу само да кажем да то није воз за Београд, ни Будимпешту ни Беч, а богами ни за Братиславу. Ту сам се играо мало Толстоја – ако је уопште могуће гостовати у Јасној Пољани. Приповијести из ове књиге су настајале кроз читав мој живот, а пишем их брзо. Само, моје руке не могу да слиједе мој мозак, иначе би књига била готова за дан. У ту збирку додаћу још једну нову причу. Прије дванаест година сам сасвим случајно фотографишући морску обалу усликао једног младића и те су фотографије временом постале непроцјењиве. Писаћу о томе. Тајна је то још. Нарочито волим причу „Љубав у доба трешања“, јер је по својој композицији, методици писања и осјећањима који у њој владају посебна. Баш зато сам је и ставио прву, без страха да ће на том мјесту поразити остале, јер су толико разнородне. До те теме и идеје сам сасвим случајно дошао рјешавајући једну фонетичку загонетку. Неконвенционалан сам јер не желим бити конвенционалан. Не живим живот по правилима, такве су и приче.

Можеш ли нам укратко описати и сам садржај и поруку коју неке од прича носе?

Чест мотив у мојим причама су људи који су нас заувијек напустили. То је стога што их оживљавам на тај једини могући начин, не само сјећањем, него и умјетничким васкрсењем због којег не дам да се забораве. Знао сам једног Васкрсија. Донедавно. Дивно је носио терет тог јединственог имена – био је академик. „Отео“ ми је награду за најбољу књигу из Српске на Сајму књига у Београду. Моја је била о изборима, његова о отровима. Жири није схватио да су избори заправо отрови. Наравно да нисте опазили да сам до сад у овом интервјуу поменуо 12 људи који нису живи. Дакле, цијело туце мртваца, а текст не само да није морбидан – напротив веома је жив. Да то ми је циљ да правим животне приче од житија оних којих нема. Житија? Моји су јунаци моји свеци, само што их не проглашава црква. Узгред кад смо код дванаест апостола, да ли читаоци знају како су се звали? Не вјерујем да их зна баш много. Хајде да их и ми „васкрснемо“. Петар, Андреј, Јаков, Јован, Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков (Алфејевсин), Тадија, Симон и Јуда Искариотски којег је након његове издаје Христа у међу апостолима замијенио Матија.Знам да ти Невена, то знаш, одавно сам те предложио за званичног пјесника Српске православне цркве, свједок ми је Патријарх Павле. Ево га, док ти пишем, стоји изнад мене, наслоњен на свој штап, као да ме благосиља, одливен у бронзи, рад умјетничке радионице црквене општине Лепосавићке, тамо код тебе на Космету, вјерна копија фантастичне статуе испред цркве Светог Василија Острошког у Лепосавићу. Усправан и истовремено смјерно погнут, као и сваки божији човјек. То је рад, дивно умјетничко дјело, академског вајара Миленка Баловића из Рашке. Морам то рећи јер сам морао добро да се помучим да сазнам име тог генијалног умјетника, а то јесте неправда. Хоћу да је исправим. Колико сам сазнао, човјек је и одличан гитариста. Отуда толика хармонија у тој статуи, ја то просто осјећам. И поклон је. За мене – од човјека кога до тада нисам упознао. Требао ми је да ми помогне. Умјесто неподношљиве лакоће лажних обећања, ја добих статуу и увјерење.

Ерудита си, добар познавалац светске поетике, од класичне античке, преко свих епоха, и не само поезије, у твом стваралаштву сва је уметност од почетка цивилизације до дана данашњег. Колико ти је жеља за знањем и уопште твоја свестраност помогла у животу да спознаш свој пут?

Зашто сам ово написао? Ово претходно о апостолима. Паметујем? Не. Кад бих то радио размишљао бих зашто међу апостолима није била ниједна жена. Но, ја не желим бити Ден Браун. Могао бих написати читав трактат о томе. Једнако бих се могао бих се запитати и о улози жене у Андрићевом дјелу, ако то нису Аникина времена или шкрта Госпођица. Више је писао о фрањевцима. Онда да напишем колико је то другачије код Меше. Можда мислим да је ламентирање над стварима које су прошле, губљење времена. Идемо напријед. Све што пишем има елементе просвјећености и едукације. Ја сам пуно истражујем у животу и очигледно је да то морам да испољим. Пут којим идем ниси више само раскрснице, то су кружни токови. Прије пар година ишао сам у сједиште Ферарија у село Маранело. Ако бих вам рекао да сам у десет километара прошао тридесетак кружних токова без било каквих ознака и навигације стигао без проблема људи би рекли да сам инстиктиван. Можда, а можда сам беспотребно кружио па набасао. Такав је човјек, увијек трага за нечим, уплашен пред погрешним одлукама и изборима. Такве су и моје књиге. Слојевите. И за просјечног и за врло образованог читаоца. Нека се свако огрће онолико колико жели да га ријечи слике и емоције додирну, загрле и грију.

Шта нам још припремаш?

Велимир: Какво дивно питање – као да си ушла у посластичарницу – Ситничарницу „ код срећне руке“. (волим ту књигу Горана Петровића, па се играм с насловом). Шта вам још припремам? Осим ове три књиге? Па нисам Гутенберг! Шалим се. Са романом сам ту – на пола рада. Пишем га заједно са оцем. Радња? Роман је о оцу, као што знаш, он има 92 године, можеш рећи вијек. За то вријеме, а човјек је рођен 1930 године, свашта му се дешавало. Гинули су краљеви, умирали државници, чувао је Тита, био у логору, сретао разне људе, преживио неколико ратова, убиство мајке, прележао тифус, ма шта све не. Комплексно је дјело. Врло. Пуно реминисценција, за које сам, као и обично, задужен ја. Али и интересантан, роман јако читљив и са људског и са политичког становишта. Такође, такво дјело том методом садржајем и формом је потпуно оригинално. И отац и ја свједоци смо бурног доба у којем живимо. Уздрмаћемо књижевну сцену. Потпуно сам и својим школовањем и својим животом и присуством у одбранама пред међународним судовима, квалификован да кажем ово: Устаћу том књигом у одбрану и рода и народа свога. Не припадам онима који ће награду добити само зато што су аутошовинисти. Јер услов да будем аутошовиниста је да сам шовиниста – а ја то нисам. Притом уопште није важна вриједност ни висина ризика који се предузима. Своје се брани. Напали су нас озбиљне звијери, хоће да нам ископају не само кртолу, него и очи. Хоће да нам узму вид. Врана врани очи не вади. Нећу да будем међу слијепцима, као тужни цар Самуило. Знам. Бићу оспораван и предмет мржње, злобе и љубоморе због самосвијести због љубави коју исказујем. Прогласићеме и на(р)цистом, то је тако модерно. Такође, нећу у својим дјелима да пишем о "лгбт" популацији не би ли ми стигле какве паре. Далеко им лијепа кућа и нека у њој раде оно што раде. Не мијешам им се у посао. И већ имам идеју за нови роман – биографски, о једном великом умјетнику.

Изненађење! За тебе. Озбиљно – планирам и једну књигу наших разговора. Она је овим бесједама већ зачета. И овај инспиративан интервју ми је показао да смо изврсни саговорници. Само да знаш – и ја ћу теби постављати питања. Надај се томе. Не мораш се припремати, јер је Творац од тебе направио раскошан дворац – намијенио те да ствараш велика дјела.

Знамо да често путујеш, да ли су путовања посебно инспиративна за писање?

Велимир: Из сваког новог града понесем његове свјетлости. Оно што је најрадосније је да на путу срећеш људе. Тако да су и на путовањима и људи и градови инспирација. Неке од прича сам написао стопирајући и разговарајући са возачима. Сваки човјек је пун прича, као кутија тајни, само не може да их свако искаже на начин на који то раде писци. Ако не откриваш тајне, ниси интересантан. Читалац и очекује да га водиш на путовање. Мораш му дати неки такав хонорар јер му узимаш вријеме, он живот троши на тебе. Ви склапате један уговор о томе, неку облигацију, која мада фиктиван ипак постоји, јер постоји сагласност ваших воља. Једна од прича из нове књиге “Наслов украден Бернарду“ родила се након импресија из мог путовања по Кини. Такође ту је настала и пјесма „Ли.“ која ће бити у збирци поезије. Прича „Харанге“ из Хага, објављена је у књизи „Сеанса“. Ту је и есеј „Фирентинац“ и много још тога. Уредник сам публикације „Ово је Српска“, па путујем по планинама и ријекама. Пишем путописе. Видјећеш, завршићу овај интервју над ушћем Београда, једним погледом са Калемегдана. Просто је: ти си цвјећка волиш кале, а ја волим мегдан на који си ме позвала (и Мешину „Тврђаву“ што је на турском кале).

Како проводиш јесење дане, да ли и у њима налазиш лепоте које те надахњују?

Јесењи дани… Надам се да мислиш, на годишње доба, а не на мој животни период, јер знаш да сам Доријан Греј. Рођен сам у јесен, на Покров пресвете Богородице. Волим јесен стога и добро сам искористио ово лудо вријеме короне. Римљани кажу: „Interarmamusissilent“. Моје музе нису ћутале. Напротив. Разбашкариле су се, еротизовале моје писање. Рекох једном, у не потпуној шали – Ђовани, спаваш ли мирно, мислећи на Бокача и „Декамерон“. Пуно сам писао, стварао, па и путовао. Много тренирам тијело. То је дом моје душе. Трчим полумаратоне, пливам, имам своју теретану, мало спавам, мање од пет сати, неријетко и четири. За читање и од сна морам да откидам, свјестан да ће ми то скратити живот. Зато пишем у бунилу, а не стога што сам бунике ручао. На тим дугим трчањима, некад су и по двадесетак километара, стварам слике које послије освану у књигама. Не знам зашто је то тако, можда усљед колања крви, али негдје након седмог километра почињем да интензивно маштам. Мисли ми се курвају само зато да се не сурвају. Једем воће. Живим, хедонишем, имам све што ми треба и жеља колико звијезда на небу. Човјек је жив онолико колико су живе његове жеље. Однедавно сам ангажован и фудбалском савезу на одговорним пословима, истрагама о намјештањима утакмица кад то затраже FIFA или UEFA. Волим друштвене мреже, да их нема пауци би као јауци, небо премрежили, како каже она изрека. Јесен је такво вријеме, добро је за вођење љубави, слушање Леонарда Коена и писање. Може и све то троје заједно. Та није се џаба Сергеј презивао Јесењин.

Да није било тог нашег прошлог интервјуа Невена, невени би увенули, не би било ни ове двије књиге, бар не ускоро. Још се памте те ријечи које изрекосмо тамо. Вриједни и добри наш пријатељ, Дејан Спасојевић, који је тај разговор наручио га је и помно прочитао, знао је да цијени ту вриједност – и ево нас ту, на лијепим задацима. Радујем се.

Волела бих да разговор завршимо цитатом и да то буде цитат или неки део из твоје збирке прича ,,Последњи воз за Б…“. Можда онај који би најлепше представио саме приче и самог писца.

За крај цитат који си тражила. Онај у којем сам ја. Нећу ти сасвим удовољити. Да разбијемо ову силну прозу, ево мало прозрака, неколико стихова истргнутих из моје пјесме која ће бити у новој збирци.

х х х

„Јер, ово је неко лудо, октобарско јутро,

Које опрашта ми хазард

и дугове и гријехе,

милошћу Назарећанина

док трампим љубав пречанина

за кошницу меда

у граду фасцинације

и продаје,

тамо –

гдје Сава Дунаву набујалом

ушће подаје,

бестидно, Победнику наочиглед

не марећи за вријеме,

које због тебе, овако осион,

пркосно заустављам!“

Извор: АС Инфо портал 

фотографије: приватна архива

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: