детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПАРИЗ и ЗИНДЕЛФИНГЕН

На повратку из Лондона, након завршетка пост-дипломских студија у Чорливуду, допутовао сам у Париз, пред крај месеца Маја, када је све озеленило и мирис пролећа осећао се на све стране. Стигао сам возом после подне на железничку станицу ‘’Норд гаре’’, а одатле на вокинг дистанци имао сам резервисан хотел ‘’Риц’’. И тек након што сам оставио ствари у хотел, окупао се и пресвукао, изашао сам са намером да шетам улицама Париза. Непосредно испред хотела заустави ме једна дама, лепо одевена и дивно нашминкана, ја застадох очекујући да ће ме нешто питати, а она ми понуди секс. Нисам био свестан ни где сам стигао, нити сам тако нешто очекивао, тотално ме је збунила и ја остадох без текста.

Продужим ја у правцу ‘’Тријумфалне капије’’, и видим две даме стоје на мом путу, чекају пролазнике. Тада сам знао шта желе и упустим се са њима у шалу. Питам ја њих могу ли попипати узорак (мислећи на њихове груди), а када ме одбише, онда их упитах могу ли добити студентски попуст, очекујући такође негативан одговор, што и добих. И њима је то изгледа било занимљиво, на чега су се грохотом насмејале. На растанку ми обадве пожелеше пријатан боравак у Паризу.

Под Тријумфалном капијом сам неко време седео на ивичњаку, био сам у фармерицама и патикама, спреман за такав провод. Ту ми дође познаник из југословенске амбасаде у Лондону, Марковић, који је, како рече, ишао у прекоманду за амбасаду у Египту. Шетајући стигосмо до пристаништа на Сени и видимо усидрен брод, са путницима који су се укрцавали. Рекох ја Марковићу да иде питати где брод иде, а он ми одговори: -‘’Не знам ја ни француски, ни енглески, иди ти и питај’’. -’’Како не знаш ни један језик, а радио си у амбасади у Лондону четири године, и ко те сада шаље у другу амбасаду, а да не знаш ни један страни језик, није ли те лично срамота’’, одговорих му ја. Брод је пловио реком Сеном, испод 38 мостова, купили смо карте и заиста провели дивно вече. Пловеећи испод мостова посматрали смо светла Париза и аутомобиле, који су јурили изнад нас, а у њима даме са својим швалерима излазиле су у провод. Ћутали смо и ослушкивали шум бродских пропелера, док је Париз бљештао у свом сјају. Мени је та ноћ остала незаборавном.

Другога дана попео сам се на Ајфелову кулу. Густав Ајфел (1832-1923) пројектовао је кулу, која је саграђена 1859. године, за Светску изложбу те године у Паризу. Ајфелова кула постала је од тада икона Француске, а данас је најпосећенија атракција у свету. Највиша је грађевинска структура у Паризу, 320 м. Попео сам се до највише дозвољене тачке за посетиоце, 297,11 м и одатле посматрао сву околину Париза, уживајући, слушао сам звона са цркве ‘’Нотре Дам’’. На једној страни у даљини се назирала ‘’Болоњска шума’’, а на другој ‘’Монмартр’’.

После Ајфелове куле, посетио сам ‘’Лувр’’, у коме сам се задржао око седам сати, мада ни то није довољно за посетиоца који би желео детаљније погледати сваки експонат. Најдуже сам се задржао испред слике ‘’Мона Лизе’’. Ту сам нашао клупу па сам чак седео око десет минута и непрестано гледао Мона Лизу. Имао сам утисак да и она мене истовремено гледа истом пажњом, такав јој је поглед. Напуштајући ту просторију, махнуо сам јој руком и рекао ‘’Можда ћемо се видети још некада’’.

У цркву ‘’Нотр Дам’’ свратио сам само на кратко, да ослушнем тишину. Провозао сам се и париским метроом, тек да га упоредим са лондонским андергроундом.

Када сам, трећега дана, шетао на Монмартру, гледао сам уметнике који су сликали, сви они долазе у Париз да успеју, мада их доста и пропада. Времена сам имао на претек, па сам био опуштен и уживао. Свратио сам и у ‘’Мулен Руж’’, само из радосналости, да сам себи могу рећи: -‘’Био сам у Мулен Ружу’’. На Монмартру сам чак купио две мале репродукције, тек ради сећања, а и да датом сликару дам наду да није за џабе тога дана радио.

Четвртога дана прошетао сам између зграда ‘’Сорбона универзитета’’. Био је викенд, па нисам ништа мога посетити, а нисам ни имао ништа посебно у плану, тек толико да знам где је та чувена и у свету прослављена институција.

Предвече, истога дана, по предвиђеном плану, сео сам у воз за Штутгарт. Када се смрачило почела је јака киша и ништа се није видело из воза, изузев уличних светиљки поред којих је воз промицао.

Ноћу сам прошао кроз Страсбург, а ујутру ме је на станици у Штутгарту чекао мој другар Јован Вуков, звани ’’Чита’’, који је радио у Мерцедесу у Зинделфингену. Одвезао ме је у Зинделфинген, у свој стан, који је рентирао код једне старије госпође, са којом је он свакодневно правио своје шале.

Док је Чита припремао ручак, кувао је пасуљ, са варјаче је давао газдарици да га она проба, на чега је она одговарала: -’’Гит; гут’’. После ручка Чита је предложио да ја сутрадан посетим Мерцедес, кроз који ће ме он провести. Рекао је: -’’Ти ћеш се јавити на вратима за посетиоце који долазе да купе аутомобил’’, и тачно ме је научио шта чу све рећи, на немачком, да доазим као купац, а када ме он поведе, Чита ће бити ту, иза леђа, и преузеће ме. И тако је и било, када сам ја дошао пред врата он је већ стајао десетак метара удаљен од портирнице. И када је тај портир мене примио и повео према канцеларији, Чита му је ускочио иза леђа и рекао да ће ме он одвести. А продужили смо његовим путем, у производне погоне. Провео ме је кроз све погоне и објашњавао где се шта ради. Увео ме је чак и у оделење где су се монтирали аутомобили за светске државнике. -’’Ту је монтиран и Титов ауто’’, рече ми он. То оделење било је под најстожијом контролом и заштитом, али ето Чита је умео свуда да се провуче. Он је одувек био необично способан да се снађе усвим могућим ситуацијама.

Интересантно оделење било је где су приказани предлози разних иновација. Наиме, сваки запослени имао је прилику да предложи побољшање у било ком погледу, најчешће у домену свога рада. Предлог се, у кратком опису, поставља на увид свима заинтересованим, а предлагачу се исплаћивало 50 марака. Предлог је ишао даље, да се провери на вишем нивоу, па уколико пролази предлагач добија још већи износ награде. И тако се прдлози померају на све више нивое, па који докле доспе. На тај начин у Мерцедесу су тих година имали ситуацију да се сваки радник јављао са новим побољшањем сваких десетак дана, у просеку, а фирма је свакако напредовала и профитирала.

О Чити би се могао написати роман, како је он возио бицикл на зиду Петроварадинске тврђаве; како је побегао милицији из њиховог аута ‘’Марица’’ док су га спроводили у затвор, када је он ухваћен да у школској зборници ноћу поправља своје оцене, и како је пребегао из Југославије у Аустрију, па одатле у Немачку, у време када су се бегунци чак убијали на неслужбеним граничним прелазима и друго. И све је он то савладао, запослио се у Мерцедесу, у коме је добио статус веома поштованог радика. И док је радио у Мерцедесу, сваке године је долазио, новим Мерцедесом у Нови Сад, и шверцовао са женским најлон чарапама и сличном робом, која се тих година тражила. Био је омиљен међу својим школским друговима.

Ајфелова кула, Париз

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: