детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ВЛАШКО  ЗВИЈЕРЕ

Терен је био брежуљкаст, благо валовит, прошаран  ливадама и претежно храстовим шумарцима, са понеком  обрађеном њивом и кметовском кућом, али и многим опустјелим кућеринама прогнаника.

Од Звјеруше до Лисине, од Лисине до Клисине, па преко Разбоја до Причеља и Ковиљаче, као да су из земље изницали и израњали нови и нови брегови, краја им се не назире. Грмеч је већ одавно изгледао на дохвату, а још увијек остаде недокучив. И коњи су запјенили. У пурпурном подгрмечком предвечерју све је ознојено и усахло од жеђи, жељно даха и предаха. На неколико су потока наишли и прегазили их, јер се врући коњи не напајају.

Споро су се ближили и Грмеч и вече, као да стоје, а јахачи су толико уморни да већ мисле само о одмору. О изласку из овог седла, негдје поред логорске ватре, на неки огртач... Да под главу ставе седло, утону у плиму снова. Да бар накратко побјегну од свега што Турци донесоше, бијесног, проклетог, од пелима горчег.

Али стварност је неумитна. Она је увијек ту, таква каква је, да ли је тражиш или не. Можда се само безначајно мало може утицати на њу. Сада је таква да се ова два путника осјећају као звјерски прогоњени по својој ђедовини, или по овом опустошеном крају подгрмечком. Нападнути, па оклеветани. Цијелог дана прогоњени, у ноћ мрклу отјерани... А кад и мрак све прекрије, ништа се неће назирати ни распознавати, нит′ прогонитељи нити прогоњени.

Да би боље осмотрили потјеру, прогоњени се попеше до самог врха једног истакнутог узвишења. У близини се ништа није видјело. Многи шумарци су прошарани ливадама и да је потјера била у покрету, већ би се појавила на некој чистини.

Стојан дохвати дурбин. На сјеверном хоризонту се јасно видио храстов шумарак у којем су коњима обавили копита.

    - Вриједило је овако учинити! Ено их још увијек обилазе шумарак и покушавају открити трагове. Да ли ће се сјетити оне високе наоране међе, поврх које се удаљисмо из шуме. По њој је најмања трава и врх јој је нераван тако да се њене неравнине ништа не разликују од утонућа обавијених копита наших коња. Ако не застану и не размисле, неће нам открити трага. Морали би се ваљда сјетити да ако им траг није пред очима, онда мора да је у мислима.

И Иван хтједе да осмотри...

    - видим их и ја. Ено већ други пут обилазе шумарак, а не прегледају међе између њива. Очекују видан траг на отвореном терену и на уму им је само да га морају угледати. Ено их! Ено их групишу се на западној ивици шумарка, као да се желе нешто договорити. Да, да тако сам и мислио. Ено их враћају се натраг, одакле су и дошли! Изгледа као да одустају од даљње потјере.

Стојан поново узе дурбин и прозбори:

    - Сутра до подне могу опет бити на трагу и за нашим петама.

    - Да, овај њихов потез свакако има смисла. Ближи се ноћ, њих је само петорица и нису опремљени за дуже путовање.

    - Тако је. Вратиће се, посавјетоваће се са својима, опремиће се са свиме потребним за дуже путовање и саставити групу од најмање дванаест људи. Ујутро ће са собом повести још два гласника, доћи онамо на мјесто повратка и кружити око шумарка у великим круговима. Ако ни тада ништа не нађу, знају да немамо крила и да нисмо  одлетјели, негдје у околини траг нам се мора појавити. Ако смо кренули источно, распитиваће се на обалама Сане, а ако смо кренули јужно, распитиваће се под обронцима Грмеча за два каурина, на сивцу и вранцу. Када открију траг, једног ће гласника послати назад да јави својима у којем су правцу отишли, а другог оставити за потребе некакве нове вијести...

    - Онда бисмо се и ми могли мало одморити.

    - Добро би било да се што више приближимо планини, јер не знамо сутрашње временске прилике и даљње могућности прикривања трагова. У сваком случају, уз планину је бољи заклон и мање насеља, па самим тим и мање ће нас људи сретати, а Турци ће се сутра на све стране распитивати.

И тако кренуше даље у потрагу за погоднијим мјестом  предаха и одмора.

Сјене су непримијетно ишчезле, румен на западу се гасила и утањала у сумрак. Зрикавци су се зачули и, некако неосјетно, све се оросило. Смирај дана је наступио, а путници бијаху још у потрази за одмориштем. Тек када угледаше једно узвишено голо брдо, појахаше на његов врх и ту се зауставише. Одавде је видик пуцао на све стране и није згорег обезбедити себи што бољу позицију осматрања за вријеме одмора.

Коње нису раседлали већ су их онако оседлане, скинувши им бичве, само међусобно свезали и пустили да пасу.

Дуго су ћутали док Стојан проговори:

    - Ако нам уђу у траг, могло би бити трке. Овдје, на босанској страни Крајине, гдје је турска власт, у свим већим насељима они имају јатаке и коњице. Могу често мијењати и људе и коње, док нас гоне, а ми смо једни те исти, исцрпљени и уморни. Мислим да требамо уприличити један добар одмор, којег не би ваљало чинити овдје. Не би било добро да нас већ ујутро неко примијети и одмах за петама траг осјети, стога предлажем главни одмор у планини. Чим се овдје мало одморимо, најбоље је да одмах зађемо у Грмеч, у висок јелик и ту одморимо. Одатле даље, готово непрекидна шума ће нас скривати скоро све до Срнетице, гдје имамо јатака. Одморимо се мало и пут под ноге! Одавде до јелика, на оним обронцима повише поља, дијели нас можда свега три-четири километра. Ту морамо, на смјену, добро одспавати, јер одатле нам одмора неће бити до Клековаче.

    - До сада не стигох ни да те приупитам како си данашњи двобој успио завршити у два потеза? Како си се уопште одлучио застати, када су нам гониоци за петама?

    - Чудни су путеви судбине... Никад не знаш шта ће те у сљедећем тренутку снаћи. Тада је потребно спознати ситуацију, срачунати могућности и изнаћи најбоље рјешење. За то је потребан унутрашњи мир, а  у таквом тренутку то постићи, од свега је најтеже. Опет, за то ти је најбоља помоћ предвиђање. Непосредно прије његовог повика, размишљао сам да је могуће да ме провокацијом изазове и како тада поступити.

    - Чудно.

    - Он је прилазио већ надохват руке, а није се дао открити његов начин напада. У десној руци је држао сабљу, а коњем је управљао лијевом. И када је, на десетак метара, коња усмјерио благо надесно, односно поред моје лијеве стране, схватио сам да је варка. Хтио је да ме збуни, да застанем и размишљам како ће десном руком преко самог себе да ме дохвати, а онда би лијевом руком, с миром могао да иза паса тргне пушку и опали. Још из дјетињства се сјећам детаља које је Илија Миљковић посебно наглашавао да их никад не заборавим:

„Када већ до задњег тренутка не знаш намјеру нападача, изазови га да је покаже. Промјеном смјера  ћеш га изазвати да је покаже, или га збунити и добити на времену“.

Кренуо сам у тај покрет управо када је посегао за пушком и то ми је спасило живот, али је збунило њега и није се стигао довољно измаћи. Ја више не знам да ли сам дешњак или љевак. Колико сам само са Илијом морао увјежбавати да бих постигао подједнак учинак са обје руке.

Ма колико је Иван познавао овог човјека, у овом тренутку је имао осјећај дивљења према њему. Ипак је он јединствен и непоновљив по много чему. Његов начин размишљања, његова унутрашња снага, која га  носи или из њега у појединим тренуцима просто избија, зрачи. Све је то изазивало поштовање и дивљење.

Осјети се још поноснијим на тога човјека и да му је још више наклоњен, али ништа не прозбори.

                                         ♦♦♦

У међувремену су се и Турци из потјере надали своме предаху. Прођоше поред мјеста данашњег несретног догађаја и пвим кућама џемата стигоше у сутон, управо када се и назираше прве сјене мјесечине.

Више им није било ни до разговора.

    - Како сада да Омеру кажемо да смо и траг изгубили?  - упита се један, док су остали ћутали.

 

Око Алибегове куће много се свијета окупило. Нађоше и Омера, а он, као да их је прозрео, само упита:

    - Какве су вијести? Да ли треба да тугујем и очајавам још више?

    - Она влашка звјерад као да су у земљу пропали, или крила добили. И трагове смо изгубили. У један шумарак, усред Али-бегове нахије, трагови су ушли, али нису изашли. Сваку стопу смо претражили у шумарку и око њега. Падала је ноћ, нестајало је дневне свјетлости. Вратили смо се да се посавјетујемо шта нам ваља чинити.

Омер их је дуго гледао, а онда прозбори:

    - Предлажем да се добро опремимо заиром и да првим знаком свитања наставимо потрагу. Ако мислите другачије, спреман сам кренути сам. То ћу и учинити. Мислим да сам довољно рекао.

Још су тренутак стајали, а онда увидјеше да је са припремом најбоље почети одмах. Тако и подијелише задатке и растрчаше се да их што прије и изврше.

                                         ♦♦♦

Нико ночас одморити неће. Обасјани мјесечином и бјегунци су залазили у Грмеч. Пењали су се некаквим рудинама, великим пашњаком подно шуме. Из шкрте траве тек понегдје извириује кржљава смрека, као пука супротност високој брини бујне јелове шуме, која све замрачи нагињући се над падином.

У даљини се чује лавеж паса. Једва примијетно се гдјгдје  тек назире шкиљаво свјетло лампе лојанице. Као на огрлици нанизан низ кућа протеже се супротном ивицом поља, које не бијаше одвећ широко, али се јужним правцем издужило у недоглед. Кривудајући између прошараних брегова, подвлачећи се испод свјетлуцаве мјесечине и мрачног јелика, поље је замицало у источним обронцима Грмеча, тамо негдје код Јелашиноваца. 

Како путници у шуму зађоше и у помрчину заронише. Очи им више ништа нису значиле. Могли су само да их надлактицом покрију и ослоне се на бољи вид коња. На све стране, помрчином се разлијегао опојан мирис смоле. Тек гдјегдје покоји свјетлији зрак успијевао је да се пробије и обасја меки топли душек опалих иглица. Када зађоше дубље, као да и у кућу уђоше. Бијаше некако топлије и од погледа заштићеније. Потражише неко погодније мјесто гдје би се на миру могли мало свити, утоплити, одморити.

На ивици једног пропланка избише на зараван и извор.

Коње везаше једног за другог и оставише да пасу. У  малој ували, поред извора, наложише ватру тако да се ниоткуд није видјела, а звијери су је могле осјетити издалека. Коначно и на меку подлогу јелових иглица простријеше поњаву и намјестише узглавље од седла. Испод густих грана и опојна мириса јеловине, на смјену ће себи дозволити мало сна.

У првој смјени стражарио је Иван, јер је Стојан имао тежи дан. А он, иако се поноћ ближила, дуго није могао да заспи. Стално му је поглед бјежао на врхове трију јелика што у групи стајаху насред пропланка, пониже извора. Изнад ова три висока врха, каткад обасјана сјајном мјесечином а каткад потамњела, борише се мјесец и облаци. Редали су се у непрекидном низу, долазили, одлазили, пловили у даљину, тамо куда их је вјетар носио. Повремено се и повјетарац спуштао са висова, заплитао се међу три осамљене јеле и, уз једва примјетан шум, разлијегао опојан мирис црногорице.

Док је поглед и нехотице лутао по околним детаљима, као да је времена за одмор напретек, мисли су стално  надолазиле нове и нове:

- Какав ли је овај дан данашњи?

Колико их досад оваквих бијаше? Краја им нема. Гдје ли се све неће дањивати и ноћивати? Након оволиког немира, како да се човјек смири, заспи, окријепи?

Питања су се ројила као и увијек када нема сна, а Иван који је ту на корак сједио, примијети:

    - Скоро ће поноћ, а ти још не спаваш?

    - Колико би и овај одмор био љепши, да смо на овакво мјесто дошли с намјером, а не с морањем. Дођосмо као дивљач прогоњени...

    - Тако је када звијер огладни, сви животи су угрожени. Само је преживљавање на уму. Љепоте се нико и не сјети.

    - Колико се и човјек разликује од прогоњене дивљачи? Беспућем се вјечито ломата гоњен да се само супроставља, или измиче. Гдје је логика? Као у оној старој поштапалици...

                  И срна је као лопов црна,

                  штоно свога вују замотава,

                  па га вија, превија и смара,

                  док он себи ручак ствара...

По звјерском правилу и закону, већи је кривац срна када бјежи, него вук када чини покољ. Иста су правила и у окупацији: - већи је кривац бранитељ, када брани своју фамилију, дом и домовину, него нападач када све  уништава и убија. Срни и бранитељу није остављено никакво право, јер да јесте, неби ни били нападнути. Остаје им само оно крајње правило опстанка – бити, или не бити. Ко живот не одбрани, неће га ни имати.

Овдје окупатори починише страшна звјерства, а све то приписују нама.

    - Иако има мјеста за све људе, сурово се прогоне, пљачкају, уништавају.... Да тај разум није можда трагичнији од осјећаја, јер се може усмјерити и куд′ не треба?...

Управо на то упућују они стари стихови:

                  Проклетством су многи овијени,

                  џаба им је разум неразумни,

                  те се дијеле мржњом свакојаком

                  свим и свачим, Богом и ђаволом,

                  сукоби им важнији од свега,

                  једини се међусобно једу,

                  кадли граде, кадли разграђују,

                  природа се само подсмијава...

    - У вријеме примирја и не знамо како би било лијепо доћи и коначити на оваквом мјесту. Тада се и не сјетимо таквог нечега. Сви се растрчимо да покрпимо оно што је ратом порушено. И управо када то приведемо крају и почнемо нешто радити корисно, кућити, наступа сљедећи рат. Тако је од давнина, Кроз генерације и вијекове. Томе краја нема. То је крајишки усуд. То је балкански усуд.

Погледај само, колико снаге данас потрошисмо. У шта? Они да убију, а ми да преживимо. Шта мислиш да је сву ту снагу управити на нешто разумније, корисније?

    - Од овдашњег мира као да је и Бог дигао руке,  окренуо се и отишао...

    - Ако је већ то тако, да бар није сав разум покупио и однио са собом. Данас би овдје много тога изгледало разумније и боље, мој Иване.

    - И мени изгледа тако.

    - Лаку ноћ!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: