детаљ слике: КРК Арт дизајн

Свако од нас може да буде мали амбасадор своје земље

Пут књижевнице и лекторке Душице Ивановић водио је преко Србије до Словачке и Канаде где је живела и радила готово тридесет година. Током богате каријере упознала је свет, али и људе који су допринели раскошу њене уметностии бољем сагледавању духа нашег народа.

Ауторка је неколико песничких и прозних остварења, а у својој медитативној књизи Љуљашка открива слојеве душе и спектар осећања које доноси свесност о одласку мајке.

Неизоставни податак када се спомене Душица Ивановић је и њен интезивни ангажман у раду удружења породица и самохраних родитеља деце са инвалидитетом Плава шкољка.

За читаоце портала Књижевне радионице Кордун открила је какав је био њен живот у иностранству и какви су утисци по повратку у домовину.  

Душица Ивановић - књижевница у љубави са књигом и лепотом речи

Разговарала: Бранка Селаковић, 23. децембар 2021. 

После скоро три деценије вратили сте се у Србију. Како сада видите домовину у односу на време када сте из ње отишли?

Откако сам се пре годину дана вратила у Србију, схватила сам каква је привилегија имати могућност да земљу у којој живите видите са две обале. Тако се десило да сам Канаду и свој живот у њој јасно сагледала тек кад сам се вратила у Србију. И Србију сам јасније видела после двадесет седам година проведених ван њених граница. Све до селидбе у Словачку 1993. године, била сам уверена да никада нећу живети ван граница своје домовине. Али, одлазак се десио и, иако те четири године у Братслави нису биле ни на који начин успешне, ипак су ме довеле до Канаде, где је све кренуло узлазном линијом.

Сећам се јасно дана кад смо слетели на Пирсон аеродром и готово свечаног осећаја да је то моја нова земља, земља у којој ћу моћи да живим од свог рада. Живот и рад у Канади омогућили су ми финансијску стабилност, вратили су ми скоро изгубљено самопоуздање, омогућили да помажем породици, која је остала у Србији у оном за нашу земљу најтежем периоду. Имала сам лепу каријеру у компјутерском свету, а када се отворила могућност да одем у пензију, прихватила сам је оберучке и убрзо се преселила у Србију. Живот у Канади у том тренутку мени више није имао смисла. Оно што нисам ни замишљала ни планирала, десило се спонтано. На мене је чекала моја домовина, а и ја на њу.

У Београду ми ништа није било ни страно ни ново, јер сам редовно долазила на годишњи одмор. Супруг и ја смо ипак одабрали за живот Панчево, прелеп градић који негује традицију и културу, у коме не морамо да користимо градски саобраћај и који је надомак Београда. Није постојао период прилагођавања, осим сналажења у граду у коме никад пре нисам била. У све остало сам се уклопила као да никад нисам одлазила, иако Србија у много чему не личи на ону из деведесетих година прошлог века. Али, моја веза са Србијом никад није била прекинута.

Србија је по начину живота сада ближа Западу него кад сам отишла и у многим областима живота је ефкасна и поуздана као Канада. Нажалост, кад је у питању хигијена на јавним просторима, ту не видим помак и то ми смета. У исто време, задржала је оно што ни Канада ни западноевропске земље никад неће имати - наш веома специфичан менталитет, у коме су присност и једноставност комуникације често кључни за свакодневни живот. Допада ми се кад ми се на каси обрате са комшинице, пресрећна сам кад једноставним руковањем са мајстором закључим посао поправке у стану, осећам се блажено кад скоро свакодневно станем да на улици попричам са неким кога први пут видим и коме ни име не знам. Са неким ко ми набаци осмех, који ћу захвално носити до краја дана.

Да ли је ваш одлазак из Србије допринеодругачијем сагледавању наслеђа и менталитета?

То се десило свима који су отишли ван земље. Тамо то зову културни шок, али Канађани најчешће тиме мисле на шок који доживе људи из земаља трећег света кад уђу у стан са текућом водом и грејањем. Незнање и незаинтересованост за то како живи остатак света ме је зачудило, јер у Канаду годишње уђе на стотине хиљада имиграната из целог света. Они су прихваћени, али само донекле. Нема покушаја асимилације, али нема ни истинске заинтересованости за то о каквим се људима и културама ради. Зато се мени десило да сам са колегама с посла, који су као и ја, били имигранти, најлакше нашла заједнички језик. Ту је и чињеница да је њихово опште образовање најчешће свеобухватније него канадско. Притом мислим на људе из Индије, Русије, Румуније, Турске, Пакистана... Рођени Канађани обично не знају много о свету ван Северне Америке, али су лепо васпитани и хоће да чују и науче. Мени је било изузетно задовољство што сам могла да у том интернационалном окружењу причам о својој земљи, њеној дугој и богатој историји, о актуелним догађајима, посебно о нашем стваралачком и интелектуалном потенцијалу. Свако од нас може да буде мали амбасадор своје земље.

Рад у настави са српском децом ми је дао прилику да код тих младих људи рођених у Канади отворим прозоре ка домовини њихових родитеља, да упознају не само језик и књижевност, него и историју, обичаје.

Колико млади у Канади имају могућност да прате овдашњу културну сцену, посебно књижевну продукцију на српском језику?

Дружила сам се са Србима у Онтарију, пре свега у Торонту, радила сам у настави са децом из српских породица, учестововала сам у културном животу српске заједнице, али је ипак немогуће дати прецизан одговор на ово питање. Начин на који одгајамо децу у расејању разликује се од породице до породице и зависи, пре свега, од тога колико та породица негује језик, културу и традицију земље из које су дошли. Моји ученици су читали књиге на српском. Радо су гледали и неке филмове на српском, али су најчешће имали проблем да разумеју дијалоге, локални говор или жаргон. У Канаду долазе наши позоришни уметници, музичари, писци, ти догађаји су веома посећени, али се ретко у публици може срести неко из те друге генерације исељеника. На том пољу енглески језик односи победу. С друге стране, деца и млади који редовно летњи распуст проводе у Србији, лако се и брзо уклапају са својим вршњацима и већа је могућност да се после таквог распуста заинтересују и за културни живот српске заједнице у Канади.

Мислим да је оно што нашој деци у расејању нудимо кад је у питању књижевност, недовољно и спорадично. Све је препуштено појединцу, било родитељу, било наставнику српског језика. Својим ђацима сам се трудила да испланирам наставу уз помоћ савремене књижевности за децу, јер савремени језик боље разумеју од архаичног, књиге сам сама набављала, али су и родитељи сваког септембра из Србије донели и поделили са мном нешто од литературе. Био је то заједнички рад, који је мени донео много задовољства јер су деца радосно долазила на часове.

Да ли сте као књижевница осећали недостатак, јер не стварате у матици?

Писањем и објављивањем сам активно почела да се бавим док сам била у Канади. Брзо сам се повезала са књижевним круговима у српској заједници и учланила у Српско-канадско удружење писаца Десанка Максимовић. Наша књижевница Катарина Костић, један од оснивача и тада још увек председник удружења, била је у почетку мој ментор и рецензент, а до дана данашњег остала неко чије мишљење уважавам. Удружење Десанка Максимовић окупља мањи број писаца него слична удружења у матици. И публике је мање. Могућности за промоцију и дистрибуцију књига су ограничене, тако да су сусрети писаца и промоције нових издања уједно и једина прилика, осим интернет продаје, да књига дође до читалаца. Редовно сам долазила на Београдски сајам књига, учествовала са својим издањима на Штанду за дијаспору, имала прилике да се сретнем са писцима из Србије.

Али, тек кад сам се вратила, схватила сам шта нисам имала, шта ми је као књижевници недостајало. Не ради се само о томе да сад имам много више прилика да се појављујем са својим књигама, него неупоредиво више о томе да лично упознајем људе са којима делим иста интересовања, од којих учим, са којима размењујем мишљење. Осећам се по први пут као део велике и веома богате књижевне заједнице. За само годину дана сам учествовала на неколико поетских фестивала, остварила бројна пријатељства са домаћим и страним писцима, повезала се са људима у издаваштву, први пут имала прилику да учествујем од почетка до краја у настајању својих штампаних издања, да утичем на техничко уређење и естетику књиге. На такво искуство не можете ставити цену. Зато последње две књиге за мене представљају веома значајан помак. Дозволиле су ми да будем креативна као никад пре.

Док сам живела у Канади, била сам активан члан Матице исељеника и Срба у региону. По повратку нисам прекинула те везе, него сам их само ојачала. Више нисам писац из расејања, али могу много да помогнем у активностима Матице јер познајем живот и стварање и тамо и овде.

Шта вас инспирише и шта је за вас поезија?

Тамо где ми је срце, ту је и моја инспирација. Непрестано пишем поезију. У лирици сам дуго била “међу звездама”, како је то рекла Катарина Костић, a углавном сам писала љубавну и мисаону поезију. Пре нешто више од годину дана сам објавила своју прву књигу поезије за децу, посветила је инвалидној деци удружења Плава шкољка, позвала наше најбоље песнике за децу да приложе своје стихове, украсила сам књигу фракталним цртежима те деце и младих, две песме су добиле своје ноте, а два дивна бисера Плаве шкољке су добиле прилику да објаве своје прве песме. Ту је моје срце, са том децом и младим људима, a ја сам и књижевно и приватно повезана са њима.

Последња књига, моја прва двојезична енглеско-српска, такође је посвећена бисерима Плаве шкољке, али и свим дивним бићима са посебним способностима, како је написала у рецензији Гордана Јеж Лазић.

Поред поезије, пловим и прозним водама. Прво прозно издање, Љуљашка, чиниле су кратке медитативне приче, моје запажање света, оних малих скоро неприметних, а тако важних ствари, али и великих драматичних догађаја у животу. Други део те књиге зове се Смирај. Ту су моји разговори са мајком у време кад је била између овог и оног света. Бележила сам их документарно, а тумачила духовно и лирски. Мој први роман Пролог за Димитрија био је повратак у године одрастањау Београду, а завршио се годинама опраштања. Роман Зовем се Астикја води читаоце кроз учење душе у току разних животних циклуса, али и кроз учење од души.

То су теме које сам носила у себи: лирско посматрање и тумачење света у себи и око себе, оживљавање оног јединог трајног у нама - наше душе, доласци на свет и одласци из овог света, као и онај тренутак који стане између та два догађаја.

Поезија је заиста огледало мог душевног и духовног стања. Са годинама зрелости долазе и године смиривања, проналажења чврсте тачке ослонца. Мање лутам, мање тражим одговоре, више посматрам и прихватам. И верујем. Дубоко верујем да свако од нас треба да учи и постаје бољи, да је емпатија и брига о ближњем кључ за опстанак планете и свега што на њој живи, укључујући и човека, који није и не треба да буде њен господар. Мислим да су се зато у недавно објављеној књизи песама Тако се гради кућа нашле и моје прве ангажоване песме. Овом су свету, чини ми се, потребни ангажовани уметници.

Бавите се и хуманитарним радом. Упутите наше читаоце детаљније о акцији коју тренутно спроводите и начину на који и они могу да се укључе.

Тешко ми је да нешто што разумем као своју људску улогу назовем хуманитарним радом. Човек не поседује ништа, све што има на располагању му је од Бога и ништа од тога неће понети са собом кад се заврши овај животни циклус. Једна мудра изрека каже да поседујемо само оно што можемо да дамо. Себе видим управо тако. Ако сам у могућности да другом човеку пружим своје време, рад, молитву, или нешто материјално, онда је то најприроднија ствар на свету. Пензионисала сам се раније, имам више времена него икад, здравље ме добро служи. Радим оно што ме испуњава. Проводим време са породицом, пријатељима, децом и родитељима Плаве шкољке, пишем, објављујем и приход од продатих књига усмеравам онима којима је то потребно.

Плава шкољка је удружење породица и самохраних родитеља деце са инвалидитетом. Постоји више од једанаест година и многа деца су већ млади људи који су изгубили право на бањско лечење и рехабилитацију. У Бањи Ковиљачи, где су многи од њих провели већи део свог детињства, постоји једина специјална болница за децу. Оснивач удружења Надица Блажић, и сама мајка детета са инвалидитетом, покренула је акцију да се у Бањи Ковиљачи подигне КУЋА НАДЕ, у којој ће двадесет пет бисера Плаве шкољке са родитељима имати могућност да бораве два пута годишње по три недеље. Група волонтера, лекара, дефектолога, психолога, радиће са њима, имаће бесплатан смештај и храну, имаће друштвени живот, што је од непроцењиве важности, организоваћемо посете уметника и приближити им културу која мора бити свакоме блиска, а која је најчешће ускраћена онима који не могу да ходају, виде, чују, или разумеју. Део сам те иницијативе и пресрећна што могу да кажем да смо, захваљујући доброти људи, поставили темељ куће и сада прикупљамо средства за наставак градње. Не ради се о великом новцу, али је данас у Србији много руку које траже помоћ. За завршетак такозване “сиве градње” је потребно још 26000 евра, а за “кључ у руке” 75000 евра. Деца и млади удружења непрекидно и вредно раде да би се одужили дародавцима. У овом тренутку код њих могу да се купе ручно рађене честитке, украси за јелку, магнети, хеклани украси, плетене играчке и, веома важно, књиге које су им поклоњене и чији целокупан приход иде за Кућу наде. Поред Азбуке радости покојног Миодрага Матицког, великог пријатеља ове деце, ту су и две моје књиге: Љубав је плава шкољка у којој станује небо и Кључеви живота.

Душица Ивановић са члановима удружења "Плава шкољка"

Фотографије: Зоран Вујновић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: