детаљ слике: КРК Арт дизајн

Поезија као најискренији говор душе

Поезија као најискренији говор душе, животни је одабир и позив Милице Јефтимијевић Лилић. Рођена је на Косову и Метохији о чијем наслеђу и сопственим сећањима пише, чувајући од заборава бит тог поднебља. У биографију је уписала мноштво самосталних књига и еснафских признања.

Поред поезије, Милица Јефтимијевић Лилић је књижевна критичарка и новинарка. Радила је у редакцији за културу Телевизије Београд. Снимила је серијал Усудом развејани о судбини познатих писаца са Косова и Метохије.

У овом разговору открићете какви су били њени уметнички почеци, у чему проналази надахнуће, као и савете младим песницима. 

Милица Јефтимијевић Лилић - пјесникиња и књижевна критичарка

Разговарала Бранка Селаковић, Београд, 224. децембар 2021.

Шта је за вас поезија?

Кренимо од почетка времена кад ме је поезија обузимала попут опојног вина младог и нискусног кушача, јер на овако, наизглед једноставно питање, одговор никако не може бити сасвим једноставан. Поезија је била мој први занос, мој први узлет у духовне просторе, у нешто вредно а недохватно. Читајући у раној младости велике песнике, сматрала сам се повлашћеном што могу, макар и на такав начин, бити у неком додиру са поезијом, са онима који знају шта је то, који је могу стварати, не сањајући да уз пут учим и на известан начин већ стварам, јер познато је да је и само читање нека врста стваралачког односа са текстом, да се заправо несвесно већ  припремам да и сама зароним у тај чудесни свет речи и њихових облика. И док су се моји вршњаци забављали на журкама и глуварили ја сам била у свом свету, трагала и налазила себе преко великих умова и изузетних духовних остварења. На неки начин већ сам била песникиња, како су ме шаљиво били прозвали у средњој школи. Имала сам пуне свеске исписане врхунском поезијом коју сам учила напамет и пред друштвом сам касније говорила стихове. Био је ту, готово пре свих, Рабиндрант Тагоре,  цео његов Градинар знала сам напамет, затим антологија српске лирике чувеног Зорана Мишића коју сам непрекидно ишчитавала, као и Антологију Богдана Поповића, Лирика, Јована Дучића, потом стихови Пола Елијара посвећених Гали... Али, и прозна дела светских класика која сам жудно усвајала не знајући да ме то обликује и усмерава ка себи и свету који ћу накнадно откривати, као и саму себе, и у који ћу и стићи баш преко поезије. Да ми је неко тада рекао да ћу у земљи  обожаваног Тагоре  добијати награде за поезију, било би ми толико вероватно, као кад би ми рекли стићи ћеш на месец. Толико је тај пут из тадашње младалачке перспективе  био  дуг и неизвестан, али моја жеђ за сазнањима, за откривањем сопствених капацитета била је непресушна. Све остало дошло је као логична последица уложених напора, вере у себе и одговарајућих околности.

Уз бројне дефиниције поезије које је своде на искуство, интелектуалну творевину где се акценат првенствено ставља на конструкцијско умеће,  ја сам на поезију радије гледала као на мистично искуство у којем она настаје, али за чију дораду је нужно и рационално посредовање,  интелектуални напор да се то нешто што често изненада бане у свест као песма, доведе до финализације. У бројним својим песмама, па и књигама бавим се тиме шта је песма, шта су речи, откуд долазе, шта је сврха тих духовних прегнућа. Но, лепота је ипак и на почетку стварања песме и на крају најбитнији моменат, тај естетски учинак због којег се ангажује цело биће, свесни и несвесни део њега а ка њој ме је увек водила потреба за дубоким размишљањем о смислу свега. У песми Поезија, објављеној у књизи Посланице Одисеју (Алма, Београд,  2017) је и одговор на ваше питање:

Рођена из тела и ума, двојство сам,

Небеска и плотска моја суштина одређује ме.

Понекад славим Створитеља, душу  свега,

Некад сам сва од тела,

Земаљско моје биће распламсава се, усхићује.

Некад кунем  немоћна подле науме света,

Некад тужно зацвилим

За изгубљеним домом, човеком, умом.

Али, свагда отворена сам за усхит срца

Што к мени бежи.

Лука сам несмиренима духом,

Увек податна руци која трага.

И бићу то што јесам, допала се ил' не.

Ја сам  сушти живот што је сажет у речено,

Сушта душа што је изронила из окова тела,

Сушта страст што се над тело узнела.

Ја сам Истина света (о свету) непорекнута...

Сећате ли се младалачких почетака?

Ах, младост, то доба изобиља сваке врсте... и велика непознаница. Већ тада сам себи јасно поставила питање: ко сам, шта желим, шта могу... Нисам тада уопште знала да желим да будем писац, знала сам само да желим да будем уз књижевност. Да постанем остварена личност која настоји да у свет унесе лепоту и да је кроз неки ангажман афирмише. Након завршене Средње техничке школе у Косовској Митровици, у коју сам пошла јер сам уз српски језик и књижевност волела и хемију и историју,  отишла сам на студије књижевности и ту се већ на старту десио мој прави сусрет са собом. Била сам на правом месту, врло брзо сам се истакла и скренула пажњу на своју личност, марљиво сам радила и показала да имам амбицију и да за прави циљ не жалим ни време нити ми је напор тешко падао. Писала сам тада лагане текстове који ни изблиза нису били оно што хоћу, али је књижевна критика била поље у којем је до изражаја одмах дошла моја  потреба за дубљим и аналитичким понирањима у уметничко дело што ће уродити плодом у виду неколико књига  тумачења савремених домаћих и страних писаца. У то доба је у Приштини, где сам живела до лета 1999.  и коју сам била приморана да напустим након НАТО агресије на нашу земљу, већ постојао врло развијен књижевни живот и где је било доста добрих писаца, Пера Стефановић, Вук Филиповић, Владета Вуковић, Даринка Јеврић, Радослав Златановић, Радомир Стојановић, Слободан Костић и други. Одлазила сам на њихове књижевне вечери и упијала сваку реч. Почела сам са објављивањем песама у Јединству и Стремљењима. И како у једном интервјуу рече уважени Драгош Калајић, У себи немам ничег другог сем љубави, тако је било и са мном. Ту љубав која је била окренута људима, лепоти уопште, претакала сам у стихове и слала ка свету. Тада наравно, нисам знала да ће ми се та љубав вратити кроз неочекивано прихватање и признања која су стигла за уложени труд. Нисам наравно знала ни да постоји толико зла и мржње у људима и да ћу се морати и са тим суочити и то најпре у окружењу, потом у свету и то је једна од тема којом ћу се непрекидно бавити апострофирањем љубави као највеће вредности. Зато је човеку дато најопасније од свих добара — језик... да њиме даје сведочанство о оном шта он, човек, јесте...  рекао је Хајдегер пишући о Хелдерлину. Ето, мислим да сам  и ја тај задатак оствaрила.

Милица Јефтимијевић Лилић, опевала је многе своје туге, али на дну њене душе увек се рађају мале радости уливајући нову снагу и љубав за све животне победе

У вашим делима неретко пишете о наслеђу родног Косова. Колико млађи читаоци разумеју бит и историју тог поднебља?

Сваки човек је нужно одређен временом и простором. Иако сам дуго, као што рекох, била у свом свету, морала сам да се суочим са свим злима која су се око мене дешавала. Кад се све  око мене тако трагично згуснуло у свакодневна тешка збивања, која су угрожавала и саму моју егзистенција, нисам више могла да се држим метафизичке стране своје поезије, време је тражило да говорим као сведок, да пренесем оно што видим, ту драму житеља Косова и Метохије, да пламен са улице унесем у песму, да језу која нас је до сржи прожимала, преточим у песничке слике, поруке... и тада сам поступала по оном ставу Осип Мандељштама, Не  могу да ћутим. Тада се моја поезија прилагодила тренутку, из окренутости мом унутарњем бићу и метафизичких пулсирања све је заглушујуће ушло у мој песнички исказ и потврдило животност збивања пред којима је лирско и метафизичко, чему ћу се наравно вратити касније, устукнуло. Морала сам, као и моје многе колеге песници са Косова и Метохије бити песник који описује модерну  епопеју свог народа. А раскошни манастири свуд око нас су опомињали на вечност, на духовност, на жртву, на нужност да се издигнемо изнад пролазног и да на уму имамо веру и властити задатак у одбрани те вечности коју векови што су протекли нису ни окрзнули.

Што се младих тиче, нисам сигурна, нарочито овде у Београду, колико имају увид у то нешто узвишено што се формирало тамо на Косову и Метохији и што битише у нама, али знам да они који тамо живе у свим могућим скученостима, свакодневним стресовима и неизвесности итекако знају. Бојим се  да наш образовни систем не даје довољно информација те врсте, да праву историју и не учимо у школама. Некада су се та знања преносила кроз предање, усмену књижевност, како се то популарно каже, с колена на колено, данас су мас-медији заузели тај простор и нуде оно што им не служи на част и што води обезличавању, деструкцији. Уколико се родитељи, или баке и деке, не потруде да их иницирају у тај надземаљски свет вечне правде, истине и лепоте, бојим се да ће стасавати генерације без темеља и сигурног оријентира. Да ће све израженија бити криза идентитета, нарочито националног, те стога и лака исклизнућа у пороке, душевне патње, да ће бити лако подложни манипулацијама од оних који на то и рачунају.

Као новинар и књижевни критичар у прилици сте да интензивно пратите актуелну књижевну продукцију. Како оцењујете домаћу књижевну сцену?

Први утисак је да смо врло инвентиван народ, јер се доста ствара, објављује, рекламира. Бројни конкурси генерирају стваралаштво и млади писци тако скрећу пажњу на своја остварења. Добро је да је благодарећи интернету доста тога доступно на појединим порталима и да се може пробрати. Ми имамо добре песнике, радује сазнање да има доста младих даровитих песника који настоје да буду оригинални, да иновирају песнички исказ и да остваре своју личност кроз модеран сензибилитет у духу времена. Има, међутим, и поплаве безвредне литературе,  пуне баналности и понављања већ израубованих књижевних поступака. Ја лично нисам склона римованој поезији, која ме ваљда због истог ритма, јако асоцира на класике те ми све помало делује као њихова бледа копија. Руку на срце, има и врло успешних песника међу њима, а многи чак једино такву поезију сматрају правом. Све је то  допуштено,  битно је да се наш језик богати и унапређује, јер песници врло често освежавају језик новим облицима речи које доносе у новим делима. Оно што је, нажалост, евидентно је да ту  иницијалну креативност често не прати и одговарајуће познавање језика, нестрпљење да се песма што пре објави на друштвеним мрежама, без много рада на тексту а неретко има и преузимања...

Милица Лилић чести учесник на промоцијама новог стваралаштва у Француској 7

У каквој је позицији српска, али и регионална поезија у свету?

Српска поезија има поштовање код стручних кругова. Била сам врло пријатно изненађена када је Ив Бонфоа, познати француски песник у интервјуу који сам са њим радила за ТВ Београд, говорио у суперлативу о нашој поезији, потом велики руски песник Вознесенски, такође. А немачки проф. Манфред Јенихен, је дословце рекао да је српска поезија једна од најбољих на свету,  што је заиста велика част да  то знамо, а то је изговори научник светског реномеа који је направио антологију српске поезије и подробно је био упућен у оно што афирмише. Уосталом, и сама сам добијала похвале од колега и критичара у свету, поменула бих само једног од најзначајнијих савремених италијанских критичара проф. Антонио Орација Болоњу који је писао предговор за моју књигу, Пенелопин завет (Il voto di Penеlope), на енглеско/италијанском, у преводу  Клаудије Пићино, објављену тамо овога лета.

Поред тога преводи наше поeзије на свим светским језицима то потврђују, награде које наши писци добијају у свету, па и моја маленкост, говоре томе у прилог. Што се региона тиче, мислим да је слична ситуација, и да ту настаје добра  поезија. Оно што пратим је прилично слично са нашим стваралаштвом, уосталом, имамо и дугу традицију заједничке књижевности па је то и разумљиво.

Клаудија Пићино и Милица Лилић, сараднице и пријатељице

Који савет бисте упутили младим песницима?

Упознај мисао других, затим је одбаци.

Не веруј у аутоматско писање и "свесну нејасност" – ти тежиш за јасношћу…

Ово су неки од савета које је младим писцима упутио Данило Киш, у обраћању на конгресу писаца у Атини далеке 1984. са којима се и сама потпуно слажем. Оно што бих подвукла јесте да не треба одустајати ако при првим покушајима не настане нешто заиста вредно, ни први кораци које учимо у животу нису највештији, а касније са лакоћом трчимо. Битно је радити, образовати се и ослушкивати себе. Ако осетите да у себи носите неку нејасну снагу или тугу која нема прави узрок, на добром сте путу, то ће се и само из вас пробијати и тежити ка језичком уобличавању. Наравно, зрење је неопходно, ниједан плод не падне сам пре но што сазри  тако је и са поезијом. Кад је песма зрела она се само преспе из вас, а кад није, оставите је да одстоји и на несвесном плану ће се то уобличити, а кад јој се после дужег времена вратите, одмах ће вам се јавити решење или нови и бољи исказ. Будите верни себи, ма како да вам изгледа да то други боље раде, аутентичност је увек на цени.

Милица Лилић са управо урученим признањем за књижевну критику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: