Четврти део можете прочитати ОВДЕ.
Транс - oкопнели снег 5
Наш први прави сусрет је био много више од речи – препознавање. Било је то једног пролећног дана када су се Марија и Лела, две злочесте и умишљене девојчице уротиле против њега без икаквог видљивог разлога. Данима пре тога су припремале терен. Вукле су га за нежну, плаву косу, која му је у то време у локнама неједнако падала на чело и преко ушију, подметале му ногу и пратиле га удружене тајанственим, злокобним смехом где год би се упутио.
Стао је пред мене неочекивано важан. Прамен косе му је покрио очи. Гледао је у мене и кроз мене и видео у мени оно што никада нико други није, или ја волим да уображавам (померајући усне, сналазећи се са речима колико и он са лего коцкама у том моменту). Две куле се стропошташе на под смањивши дистанцу између нас на шапат и додир. Прсти су ми се лепили једни за друге. Шарала сам очима око њега смештајући га у рам, опирући се сили његовог упорног погледа, који ме је готово физички отргао од игре. Погледала сам у мајмуна издужених удова попут развучене жвакаће гуме, ког је држао у рукама испред себе. Ћути он, ћутим и ја, и тишина као да је продубила свест о нама, о двојству, о томе како припадамо једно другом. Почео је да испушта неартикулисане звуке, тобоже да опонаша мајмуна. Нациљао је главом и погледом у мене, окренуо ми леђа погнут и одлучан као горила што дозива своју женку, дајући знак и настављајући даље, сигуран у њену лојалност. Схватила сам његово стидљиво, не сасвим свесно удварање као позив и док се година обрнула око нас, са пуно снега и успаванки крај ватре смедеревца, Сретен је постао део мене, слика у ватри младог срца које би сваки пут пред спавање неколико пута затреперело. На само сећање на ту бесмислену акцију у груди ми навре недефинисана топлина. Осећам да сам у неколицини ретких момената ослобођена и бесконачна као чисто постојање и заокупи ме мир.
Марија је била девојчица свесна своје неприкосновености и није праштала слабост ни на језику ни у делима. Сретен јој је својом ненаметљивошћу сметао. Није је примећивао, није учествовао у њеним несташлуцима, чак ни мишљу, није трчао за њом и поводио се њеним речима. Подметала му је ногу, кињила га, ћушкала и гуркала, а затим је Лелу именовала својом заменицом и она је преузела нечасне послове. Све је узело маха. Иако се раније нисам физички обрачунавала са другом децом (од које сам на своју велику срећу за скоро главу била виша), Марији сам извукла дугу кику са све црвеном машном, а на Лелу изручила порцију беса и рукама и ногама. Сретен је ћутке посматрао, и, ако се добро сећам, сузбијао осмех задовољства, који му је још само у очима био видљив. Ухватили смо се за руке. Две другарице су, разјарене, засуле васпитачице неутешним плачем, а онда испричале своју верзију догађаја. Не зна се како је она тачно гласила, али наше две мајке су након исповести и очитане буквице биле позване на саслушање. И ако се ишта добро из тога изродило, онда је то њихово пријатељство.
