детаљ слике: КРК Арт дизајн

Егзит

Посматрам кроз прозор кишне облаке који се вуку са Требевића. На тренутак ми се учини да кроз ветар који дува поред Миљацке чујем гласове, али се брзо пренем и повратим из лудила које ме обузима.  Мајка је повукла све могуће везе да ме извуче из луднице и успела је. Седим сам у соби и гледам  у суморно сарајевско  јесење небо.

 Понекад пожелим да чујем макар смех , али то је пролазна жеља. Истина је да ме звук плаши, и да ми тишина прија. Заволео сам тишину.

А све је почело једног јулског јутра, када сам сео да попијем кафу са мајком пред пут.

,, Не иди .‘’ рекла је , без околишања. Таква је била стара Разија. Што на уму, то на друму. Требало је да је послушам, али тада сам њена упозорења сматрао досадним поповањем.

,, Дај, нећемо ваљда поново све испочетка ?’’ рекао сам. ,,Не идем у Афганистан, већ у комшилук. ‘’

,, Есаде, ти знаш шта се тамо дешавало у другом рату за Косово. Американци су бацали психо-бомбе. Прича се да су користили и још горе ствари. Мутације ... ‘’

,, То су будалаштине ‘’, одмахнух руком. ,,Немам нарочито добро мишљење о Американцима, али знаш да то причају после сваког рата. Те користили биолошко, те хемијско, те психо оружје… а још ником нису израсли рогови ни три главе. ‘’

,, Не шали се са тим стварима! ’’оштро ми одбруси. ,,Ти мислиш да је свет створен само за игру, музику и провод. Не знаш у шта се упушташ. Давно су прошла безбрижна времена. ’’

,, Мајко, доста ми је  твојих страхова ‘’, побеснех. ,, Имам двадесет три године. Не намеравам провести живот закључан у четири зида због твојих фобија. Фестивал се одржава сваке године, и нисам чуо да се ишта чудно догодило. ‘’

,, Зар ?’’Разија изви обрве. ,,Ниси чуо ? Масовна самоубиства гостију из Белгије и Ирске ? Енглези који су сами себи секли уши и вадили очи  ? ’’

,, Глупости. ’’одмахнух главом. ,,Медијска претеривања и бомбастични наслови. Ако је и било таквих случајева, то су  били психички нестабилни људи, а медији су све то надували. ’’

,, А твоји другари, Емир и Хасан ? ’’није се предавала. ,,Они су прошле године били на Егзиту. Знаш врло добро у каквом су се стању вратили. ‘’

,, Емир је отишао у дубокој депресији , јер га је оставила девојка. ‘’рекох. ,,Хасан је дуговао седам хиљада марака рекеташима. Било је само питање времена када ће прснути.’’

Дуго ме је ћутке посматрала. Спремала је последњи напад.

,, Да је твој отац жив...’’ поче већ безброј пута испробаном тактиком.

,, Те емоционалне уцене неће проћи’’,одбрусих. ,,Мој отац није жив, и доста више са тим. Идем, и тачка. Ко зна када ће поново Црне шаке гостовати на овим просторима. Нећу то да пропустим због твојих будалаштина. ‘’

Разија ме је гледала још неколико тренутака. Чинило ми се као да хоће још нешто да каже, да избаци  последњег кеца из рукава којим би ме одвратила од пута. Али до тога није дошло , она погну главу и у њеним очима видех предају. Бол који сам видео на њеном лицу ујео ме је за срце ; али остао сам привидно чврст и хладан.

Било је касно за све. Одлуку сам већ донео.

                                   ***

Не могу тачно рећи када сам први пут осетио да нешто није у реду. Можда тек када сам угледао бескрајна жуто-зелена поља и плаве линије Фрушке Горе. Изгледала је препитомо у односу на босанске планине, али ту осетих први налет чудне тескобе ; као да ме је тај бескрајни простор плашио својом ширином и отвореношћу.

Када сам стигао у Нови Сад, нисам приметио ништа неуобичајено. Људи исти као и свуда. Весели и нервозни, ћутљиви и причљиви, намргођени и ведри.

Једино је време одударало од нормалности. На тренутак сам помислио да сам у срцу  Африке. Ваздух као да је треперио од јаре и температуре, мора да је  било преко четрдесет степени. Знојио сам се као блесав, и саливао у себе литре и литре течности. Домаћинима та лудачка температура  није сметала. Шетали су се опуштено улицама и не трудећи се да пронађу хлад. Можда су се генерацијама већ навикли на ове врућине, помислих. Чудно, иза те врелине, као да сам осетио...студен. Ледени ветар ми је у секунди прострујао  кроз кости, и тада...

Тада сам први пут осетио нешто... као  смрад, попут леша у распадању. Згађено окренух главу, да погледам да у близини није крепало какво псето. Ништа. Нисам приметио да се још ко мршти на смрад. Негде на ивици чујности зачух цвиљење, али звук није био псећи. Длачице на врату ми се накострешише. Није трајало дуже од неколико секунди.  Негде дубоко у уму поче да ми кљуца мајчино упозорење, али сасекох га у корену. Дошао сам да се проведем, а не да бринем попут старца.

Приметих  згодну девојку која је у рукама држала рекламу за издавање собе. Витка црнка, крупних црних очију и бледог лица. Фино парче. На почетку сам је зезао представљајући се као Енглез, али полако сам почео да се топим под  њеним погледом   и убрзо јој испричах одакле сам.

,, Надам се да за комшију може мало јефтиније ? ‘’шеретски покушах да снизим цену смештаја.

,, Наравно. ’’осмехну се она. ,,За тебе, двадесет посто јефтиније. ‘’

Тескоба коју сам осећао се почела повлачити. Брзо сам нашао јефтин смештај, а и девојка је слатка, уз мало среће могао бих креснути локалну лепотицу.

Повела ме је градским бусом до  стана, и лоша осећања поново навалише. Путници су изгледали нормално. Наизглед нормално. Тинејџерке које се кикоћу и куцкају поруке на мобилнима. Старице које гунђају о времену и непоштовању од стране младих. Циганка са прљавим, бучним дететом у крилу. Плашила су ме њихова лица, погледи у њиховим очима. Видео сам празнину. Као да су већ били мртви, као да су рођени мртви, свесни да ништа не може променити судбину нити њихову муку и патњу. Талас врућине ме поново запљусну, и осетих гушење у грудима. Налет готово физички болне клаустрофобије. У једном сулудом тренутку помислио сам да ће се аутобус запалити од врелине, и да ћу изгорети заробљен у тој конзерви метала, да ћу смрдети попут цркотина које сам осећао на станици...већ сам хтео да вриснем и да направим будалу од себе, када ме моја домаћица цимну за рукав и обавести да смо стигли.

Стан јој се налазио у мрачној и бучној улици под називом Руменачка. Запухну ме талас врелине, још гори него онај у аутобусу, али иза њега поново осетих сакривени додир студени и мраза и у њему  смрад, несношљив, неиздржљив, десет пута јачи него  на станици.

,, Имамо пуно паса луталица у граду’’, домаћица као да ми је читала мисли. ,,Градске службе слабо раде свој посао. Лети не можеш живети од смрада.’’

Предвече смо се мало опустили, и уз флашу вина кренула је прича. Станчић је био лепо намештен, родитељи су јој радили вани и слали паре. Рече да се зове Морана ( необично име, помислих, никад пре га нисам чуо) и да студира архитектуру. Нема момка већ шест месеци. Воли трилере и хороре. Обожава Кинга! Ту сам већ био реш печен. Није нарочито друштвена,  воли самоћу. Нисам ни ја. Али ја јој се допадам. Воли Црне шаке. И ја их волим. Би ли ми сметало да заједно одемо сутра вече на Егзит ? Не би ми сметало, одговорио сам. Могли би и да водимо љубав, помислио сам.

Могли би- желео сам одговор.

Вођење љубави са Мораном је била права екстаза. Дивље, ватрено. У једном моменту сам у глави видео слику циркуса, циганских путујућих кућа на точковима и ватре поред које плешу босоноге лепотице. У тренутку исцрпљености, док се моје семе разливало њеним божанским бутинама, иза тих очију видео сам неког другог-неко прастаро обличје, бледо и испијено, искежених оштрих зуба који клизе ка мом грлу. Одмахнух главом да одагнам причину. Све је било нормално. Морана ми се срећна, смешила. Све су то живци криви, помислих. Умор.

Заспао сам рано, исцрпљен, око једанест увече. Морана је имала климу у стану, али она готово да се није ни осећала ; зидови су изгледа упили превише врелине. Отворих прозор надајући се ноћном ветру који би мало расхладио ову паклену кутију од стана. Смрад се срећом више није осећао, и ја заспах мирно, са витким и топлим Мораниним телом поред себе.

Не знам колико сам дуго спавао, када сам зачуо звук. Жалосно, језиво цвиљење ( у глави ми се обликовала слика створења између пса и човека ) испрва тихо, а онда све гласније, до границе несношљиве буке. Цвилеж заменише гласови, али нису обликовали речи, само некакво неразумљиво појање. У једном  тренутку уплашио сам се да сам померио памећу и да ми је свест неповратно изгубљена ; присетио сам се да је Морана споменула током вечери да је недалеко од њеног стана, низ Руменачки пут, на  непуних пола сата хода, градско ново гробље.

Помислио сам како ми то мртви певају, и дозивају ме још од момента када сам на аутобуској станици ступио на територију града. Сада сам најближе њима, овај стан је клопка, намамљен сам, девојка је фатаморгана и када је додирнем осетићу труло месо и смрад распадања, лице ће јој бити модро и плаво, зуби искежени у ужасној гримаси подражавања живота…

Ништа од тога се није догодило. Гласови у секунди престадоше. Пипнух Моранину кожу. Била је мека, топла и податна. Лице јој је било лепо и спокојно ; никакве зверске гримасе на њему.

Заспао сам поново пред зору. Уморан од пута, секса, врелине, и халуцинација изазваних врелином, спавао сам као никад у животу. Пробудио сам се тек у двадесет часова. Морана није имала срца да ме пробуди раније, гледајући ме тако измрцвареног и изможденог.  Размишљао сам да ли да јој испричам за гласове које сам чуо, али закључих да је боље да држим језик за зубима. Нисам хтео да помисли да сам скренуо. Једва да ми је остало мало времена да дођем себи до концерта.

Око девет увече кренули смо у реци људи ка петроварадинској тврђави.

Вукли смо се скоро сат и по док смо стигли, и онако изморен помислих поново да ћу се онесвестити. Осетих опет смрад . Видех да се и неки други гости мрште. У том тренутку Црне шаке излетише на бину, и развејаше ми све сумњичаве мисли.

Каква је то свирка била! Најтврђи могући метал, жива ватра, експлозија енергије, атомска бомба на бини. Гомила је скакала и играла као луда. Изгубио сам Морану у  свеопштој гунгули. Наћи ћу је  касније, помислих, нисам хтео да пропустим спектакл.

Мој тренутак среће трајао је читаве три песме. Музика је за тих петнестак минута излудела гомилу, довела је до стања транса; затресла  саме темеље тврђаве. Успела је, схватих у једном од последњих бљескова свести, да пробуди и нешто друго.

Гласове.

Испрва удаљене, нејасне попут шума на радију, онда све ближе и ближе, да би на крају експлозија ужаса потиснула и енергију са бине.

Гласови су цвилели, молили, јечали, вриштали. Из те какофоније ужаса почеле су да се обликују речи. Певали су о душманима који су им вадили очи и секли органе, певали су о томе какав звук производи ломљење костију. Како се музика бомбардера претаче у ватру, и како цврче и прште запаљена тела. Певали су оде музици радијације, славећи боје, облике и мутације које им је доносила. Гласови су носили бол,  као што крваве реке носе тела. Славили су трулеж, распадање, смрт која долази као искупљење. На крају су се те стотине и хиљаде, милиони звукова стопили у један ужасан, непрекидан урлајући звук који је кидао душу и ум. Схватих да звук добија и физички облик, да речи теку кроз усне, Моранине усне, али то лице више није било лепо, иза тих очију посматрало ме је створење старије од шума, Дунава, равнице, планина ; створење које је ходило овуда много пре људи. Врелина се распрши, поново осетих агонију коју је доносио сибирски ветар ; студен и језа расточише ми мисли и тело. Чуо сам њен глас у глави, знао сам где јој је дом, знао сам да је попут духа лутала мочварама и тундрама Севера, и да нас није напустила, да нас никада неће напустити ; где год да одемо, на југ, на запад, на исток, у свемирска пространства. Заувек ће бити с нама.

Мој си, говорио је тај глас. Мој си као што сте сви моји. Стари богови више не постоје. Крепали су давно сви. Ваша вера је била слаба, неспособна да их одржи у животу. Само сам ја остала. Мене нисте могли оставили и заборавили. Оно мрачно у вама, штује и воли Смрт. Дао си семе Богињи. Дао си...

Мозак ми је вриштао у агонији, држао сам обе руке на ушима, али од тог гласа нисам могао побећи. Гомила је и даље играла уз Црне шаке, као да се ништа не дешава. Видех тек неколико лица у агонији сличној мојој. Странци, прође ми кроз главу.

Издржао бих то. Кунем се. Само да није било оног последњег гласа, што је дошао након што су остали замукли, након што је и Моранин глас престао. Гласа мог покојног оца.

,, Проклет био!’’ вриштао је очев глас. ,,Никада ниси хтео да послушаш! Били су јој плодни дани! Родиће ти дете. Дете које ће ти певати оваквим гласовима. Успављиваћеш га песмом мртвих. Дете које...’’

Ту је био прекид филма. Даље се не сећам. Рекли су ми да сам од некога истргнуо нож, и на запрепашћење посетилаца одсекао себи оба уха. Рекли су ми да сам некој жени ( по фотографији је јако личила на Морану ) зарио нож у ребра, и да је умало искрварила У последњи час ме је савладало обезбеђење.

Све је то сада далеко иза мене. Разија се труди да ме врати у нормалу, труди се да изгледа јака, али по очима јој видим да је изгубила битку.

Нисам јој рекао да ће постати бака. Не могу то да јој урадим.

Чекам вести од Моране, чекам да ми стигну резултати анализе очинства. Када стигну, начинићу и тај последњи корак, и заувек окончати посету фестивалу.

Док чекам крај, зурим кроз прозор. Уместо планина и асфалта, замишљам таласе на пучини ; замишљам колико је лепо дубоко доле у океану.

У царству тишине, у одсуству сваког звука.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: