детаљ слике: КРК Арт дизајн

      ДАНДОЛА

            Драгуљ у круни будућег краљевства

            Био је топао дан на измаку једног маја који сам провела на острву San Giorgio Maggioreу Венецији уроњена у ново истраживање с неизвесним исходом. Сва моја архивска путешествија су таква – тражено углавном измиче спознаји док неслућено избија из тешко читљивих редова, наметљиво заузима ладице мог компјутера, заокупља ми дневна снатрења и продире чак и у снове. Тог јутра ме је Manica lunga испунила немиром. Древна трпезарија бенедиктинаца претворена је не тако давно у библиотеку у коју су се слили истраживачи венецијанских старина из разних делова света. Обично бих заједно са К. села у неку од бочних просторија. Тако издвојенима било нам је угодно. Међутим, тог јутра је К. испловила у правцу Светог Марка и ја сам недостатак усредсређености на читање правдала њеним одсуством. Седмице проведене на острву међу бенедиктинцима и учењацима начиниле су од нас пријатељице нераздвојне у преданом раду и ретким тренуцима предаха. Тог дана сам у врт изишла у рано поподне. У једином острвском кафеу Rosa salvaпоручила сам капућино, чувени мињон, заправо парче сахер торте, и флашицу воде за мене вазда знаковитог назива San Benedetto. Избегла сам башту кафеа коју су испунили туристи и научници и склонила се у врт, део острва на који приступ имају само монаси. На Светом Ђорђу заправо су сви монаси – бенедиктинци који су положили три завета, и научници, стипендисти Фондације Ђорђо Чини, чије завете више нико и не броји. Села сам на моју клупу. У ове мајске дане увек је била празна као да је сваки пут управо мене чекала. Загризла сам мињон, отпила гутљај још увек топлог капућина и загледала се у правцу острва Свете Марије од Милости и даље према Лиду. Из луксузног хотела на Ђудеки допирали су нејасни звуци који ме нису дотицали. Одједном спазих девојчицу у белој хаљиници. Није имала више од пет година. Стајала је на стази испред мене. Тамни увојци мекане детиње косе спуштали су се низ црвену тканину пребачену преко мајушних рамена. Гледала ме је нетремице смарагдним очима у којима су се назирале морске дубине. Нису то биле воде Венецијанског залива, нити било ког другог мора које сам познавала. У њој се спокојно таласао праокеан. Начинила је неколико корака по стази и травњаку око клупе, весело се провукла кроз расцветали жбун из кога се ширио опојни мирис и потом села на клупу поред мене. Није престајала да ме гледа. Њу је очигледно забављала моја збуњеност. Напослетку проговорих: „Дандола! Ја те познајем као покојницу са фреске на северном зиду припрате Цркве Свете Тројице у Сопоћанима. Опрости, али тешко ми је да те замислим као девојчицу”. Загледах се у то малено лице и схватих да га деценије животних искушења нису много промениле. Чак ни векови. Петогодишњакиња беше одевена у исту белу тканину којом је била обавијена и лепа глава покојне краљице мајке, био је то исти белопути лик нежних црта, иста шака лепо извајаних дугих прстију, исти отмени стас. Дандола загризе мињон и започе своју причу, управо ону која ми је недостајала, мање као историчарки, много више као жени: „Док сам живела у Венецији звали су ме Дандола. Нису ме често доводили на острво, обично само о празнику Св. Ђорђа, 23. априла. И тада су ово место прекривале траве које су необично мирисале и сенчиле га пролећне боје чије сам одсјаје понела са собом оног дана када сам се отиснула на моју једину пловидбу Јадранским морем. Била сам у овом узрасту када је мој отац Ранијер, вицедужд у друштву Доменика Контаринија, заједно са браћом започео градњу палате Дандоло на Каналу гранде, недалеко од Цркве Светог Луке. Мој деда Енрико слао је четворици својих синова најбољи мермер из Константинопоља. Не сећам се мајчиног лика, можда је умрла рано. Детињство памтим по болним губицима. Најпре су једног врелог сунчаног дана почетком лета 1205. године у наш дом стигле вести да се деда Енрико упокојио у Константинопољу, окружен мрским крсташима, далеко од нас. Понекад његов лик ускрсне у мојим сећањима, нејасан и жалостан. Знала сам да је слеп иако се о томе није говорило у мом присуству. Мој отац је одбио дуждевске почасти, није желео да се венча с морем, нити да на глави носи ону необичну капу у облику рога коју су звали corno. Волео ме је посвећено и нежно. Много касније схватила сам да се политике одрекао да би време проводио са мном у нашој палати израслој над мутним водама некадашње реке коју је град укротио. Никада ми није рекао да је наша фамилија апостолска и да је заједно са још једанаест других заслужна за постанак града. Ту сам приповест чула од мојих стричева. Посебно је цариградски патријарх Фантин био поносан на наше порекло. Једног дана отац је дошао у моје одаје одевен у необично одело. Доцније сам сазнала да је то била униформа поморског заповедника. Дужд Пјетро Зијани га је послао у рат. Од њега се очекивало да ослободи Крит од Ђеновљана и испуни очев завет да ово скупо плаћено острво припадне Републици. Из тог похода се није вратио, а мени никада нису испричали шта се заиста догађало те 1207. године. Било ми је мање од десет година када сам остала и без њега и бригу о мени преузели су стричеви Витал, Марин и Фантин. Моју једину тетку већ беху удали за маркиза Монфератског. Мој поглед није допирао далеко, заустављао се на огради врта и палатама на другој обали канала. Окружена мушкарцима, чезнула сам за топлином мајчиног или барем теткиног загрљаја. Њих није било док су звезде изнад лагуне исцртавале моју судбину”. Чврсто обгрлих малену Дандолу. У некој равни постојања наше су се судбине укрстиле, баш ту над каналом Ђудека, под заштитом Св. Ђорђа. Из луксузног хотела допирала је галама размажених гостију уроњених у топло венецијанско поподне. Дандола и ја биле смо невидљиве за видљиви свет око нас.

 

острвo San Giogio Maggiore

 

Надгробна плоча дужда Енрика Дандола у Светој Софији у Цариграду

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: