КАДА ТИ НЕКОМЕ ПОСТАНЕШ СВИТАЦ
(Десанка Ристић, Умиљанка, Свет књиге, Београд, 2021)
Гордана Јеж Лазић
Поетско-прозна збирка Умиљанка пета је књига Десанке Ристић, али прва у жанру дечје књижевности. Интригантна већ својим несвакидашњим насловом, ова збирка претендује да већ од свог појављивања на дечјој књижевној сцени постане добар друг. Књига са којом ће основци нижих разреда разиграно закорачити у свет знања насловом је асоцијативно повезана са бојанком, сликовницом којом су потпуно овладали у предшколском узрасту, што им у старту улива самопоуздање стеченог знања. Истовремено, наслов ове збирке крије и једну од оних митских светлости детињства саме ауторке, па њена прва књига за децу настаје као омаж мајци и њеној неиспуњеној жељи да ауторка понесе управо име Умиљанка.
И управо у тој митској имагинацији Десанка Ристић оживљава фантастични свет детињства из два супротна угла. Док је поезија настала из видокруга самог детета, што је у књижевности за децу врло тешко постићи, прозни део књиге настаје са дистанце одраслог човека и ове приче могле би се посматрати као својеврсне елегичне минијатуре. Али, поетско је истовремено и спона целе збирке, јер су лирске слике готово песнички интониране у аналитички поглед одраслог човека у властито искуство у њеним прозним текстовима.
Унутар поетског дела збирке такође је наглашена подела у два циклуса. И не прати случајно први циклус мотиве првог сусрета са песмом и школом, са првим данима ђака првака. Са педагошког становишта, поруке ових песама, упућене на другарство, тимски дух, емпатију, уважавање различитости, поштовање и надасве љубав, на развијање маште и креативности, и те како су драгоцене. Сходно томе, ауторка примат даје садржају и ни у једном тренутку није оптерећена композицијом, чак ни метриком, али песме задржавају мелодичност. Ритмика је ненаметљиво постигнута бројним асонанцама и алитерацијама звучних гласова, најчешће сонаната. Упркос жељи да сваки стих изнедри из душе детета у себи, Десанка Ристић исконски успева да забележи потпуно несвакидашње песничке слике. Од персонификација попут чичка који се заљуби у лековиту траву и сове која се расани усред дана због љубавних јада, до метафора у којима девојчици береш звезде, док у себи кротиш лава, нежна учитељица проводи своје малишане кроз, ни мало лак, свет првих љубави. А симболична слика заљубљене природе има психолошки ефекат природности одрастања и ослобађања од стида. Језик је питак, проходан, близак вокабулару детета, али истовремено и асоцијативно разигран до раздраганости.
Стилски, ауторка остаје у истом оквиру и у другом поетском циклусу, али ове песме добијају и своју дидактичко-методичку компоненту. Тако деца кроз стихове стичу знања о кружењу воде у природи, странама света, чиниоцима основних математичких операција, таблици множења, особинама азбуке и абецеде, важности физичког васпитања, филмској уметности, краљици Баната – лудаји, али формирају и здраве темеље својих социјалних и националних животних ставова. Песме Математика и Весела таблица сврставају се у ред иновативне поезије савремених аутора домаће књижевности за децу и с тог становишта значајно је скренути пажњу на ту врсту поезије у овом тренутку. Занимљиво је посматрати их и из вечито интригантног угла повезаности математике и поезије. Није сувишно подсетити се сумерске песникиње Енхедуане, која се у 23. веку п.н.е. бавила поезијом и астрономијом, или персијског песника Омара Хајама, који ће у математици остати упамћен по геометријском решавању кубних једначина, а у поезији по делу Рубаије, познатом по вези катрена и теорије графова, коначно управо његова поезија оставиће трага и на поезију Езре Паунда. Зашто ићи тако далеко када говоримо о поезији за децу? Зато што су темељи које деци у том узрасту постављамо неисцрпан извор свих њихових будућих надахнућа и постигнућа. А учитељ је онолико добар, колико га његов ученик превазиђе. Десанка Ристић је тога у сваком тренутку свесна и готово је немогуће раздвојити учитеља и књижевника и у њеном стваралаштву.
Прозни део збирке је истовремено ауторски искорак у нови жанр, али и актуелан савремени начин приповедања у краткој форми. Ови кратки елегични записи суштински су сећања на догађаје који су имали свој поучни карактер у одрастању, али и тренуци самоспознаје. Свака од ових прича носи и своју антићевску запитаност унутра у себи шта се то пропустило, изгубило на путу осамостаљивања. Негде би њихова спона и заједничка порука и била садржана у Повратку, јер ако заборави одакле је кренуо, човек у једном тренутку евидентно више неће знати ни камо се запутио. Вратити се бојама и мирисима детињства значи вратити се себи, остати чврсто на земљи, попут краљице равнице. Не изгубити свица у себи да би ти некоме могао да постанеш свитац.