детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ:
КАДА НЕ ПИШЕМ, ПОЕЗИЈА НАЈВИШЕ ЖИВИ У МЕНИ

Јованка Стојчиновић Николић је поетеса из Добоја која је у данима иза нас у свом граду представила своју седамнаесту књигу поезије "Сунце под језиком".

Књига је објављена у издању Српске књижевне задруге, а поред рецензија које су писали Ранко Рисојевић и Душко Певуља, за веома кратак период позитивне огледе о овом дјелу написали су Стојан Богдановић, Ранко Павловић, Тања Прокопљевић, Миломир Краговић и Момчило Голијанин. Више о књизи и књижевном животу овим поводом Јованка Стојчиновић Николић говорила је за "Независне".

Разговарао: Милан Ракуљ, Независне Новине, Бања Лука 30.12.2021

За "Сунце под језиком" критика је констатовала како представља концептуални и естетски искорак у односу на ранија дјела. Слажете ли се с овом констатацијом, односно да ли ову књигу видите као круну Вашег досадашњег пјесничког дјеловања?

Пјесник се кроз вријеме огледа у поезији, али вријеме многих других није и пјесниково вријеме. И када су уређена правила у друштву, систему, па и на планети Земљи, пјесник је увијек на граници између "ватре и мрака". Некада је у предности једно, а некада друго; како год појмили - увијек је борба непрестана. Уз огроман рад потребно је имати и мало више среће. Добро је да се о књизи прича како у медијима, тако и у народу и књижевним круговима. Књига најмање живи склоњена на полицу јер тако је блиска само прашини и "очајању". Наравно, свјесност о књизи је везана за списатеља. Човјек с годинама дозријева као и све остало. Међутим, у неким годинама, када је списатељска кулминација на врхунцу, наметну се најсложеније теме и мотиви, односно само се проширују и надограђују. То се у мојој књизи "Сунце под језиком" заиста обистинило па је концепцијски, по мом мишљењу, веома уређена од прве до посљедње пјесме. Као мото књиге навела бих кратку пјесму ("Мало"): "Ако си дио оног чега немам /узми моју патњу тежу од смрти /Тек тада ћеш сазнати /колико мало свјетлости /треба за живот". Када сам 2019. објавила књигу прича "Неко је позвонио", у којој је већи број написан пред објављивање, а неке су и објављене прије тридесетак година, тада сам имала осјећај да сам на темеље саграђене куће по својим замислима ставила кров. Сада ми се тај осјећај поново јавио, само што је кров још ојачан трајним материјалом.

У самом наслову спомињете језик, који је и један од мотива ове књиге поред свјетлости и много чега још. Колико цијенимо језик данас и шта учинити да му "смрт не дође главе" како кажете у једном стиху?

Да, сам наслов књиге је веома разуђен, свеобухватан. Просто се својом тематиком наслов књизи наметнуо. Сунце као спој унутрашњег и вањског свијета, свемира и земље... Које у души пјесника и језика "прогријава" границу између свјетлости и таме. Сунце и језик једно другом су ослонац и неминовност. Пјесник у језику живи јер језик је, како рече Вук Караџић, "хранитељ народа. Докле год живи, док њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ".

Реците нам нешто о самом процесу рада на књизи и да ли је вријеме пандемије вируса корона кумовало њеном настанку?

Чини ми се када не пишем да поезија највише живи у мени и да је у најживљем саобраћају мога тијела, све док не дође вријеме да се скући на једном мјесту. То скућавање је трајало нешто више од шест година. У почетку пандемије нисам размишљала да тој пошасти придајем било какав значај. Међутим, послије је постала неминовност па се неке од мојих пјесама са том тематиком налазе у књизи, али више као одбрамбени механизам. Од када знам за себе, јако много читам, а доста и пишем, тако да се пандемија није битно одразила на мој књижевни рад, осим што сам већ претходно навела - да се тематска област мога интересовања нешто проширила.

Имали сте запажену промоцију књиге у Добоју. Какви су утисци и да ли у плану имате још промоција?

Добој је једна посебност. Град чине људи који живе у њему. Увијек су спремни да узврате на најсвјетлији и најсветији начин. То обострано нико никоме не заборавља. Грађани су "непреварљиви". Пожељела бих сваком писцу да бар једном у току свог књижевног рада има такву промоцију, било гдје на земаљској кугли. Најискреније. Јер и сама сам веома, веома изненађена, у времену пандемије и ризика, толиким бројем људи у Великој сали Центра за културу, који су ми још додатно дали животну снагу. Захвална сам, а рефлексије догађаја трају. Да, свакако! Планирала сам још неколико промоција, између осталих и у Бањалуци.

Књигу је објавила Српска књижевна задруга. Шта за Вас представља сарадња са најстаријим живућим издавачем код Срба и како је дошло до ове сарадње?

Да, још 2006. године тадашњи предсједник СКЗ Слободан Ракитић био ми је рецензент књиге пјесама "Мрак од чистог злата" и тада ми је препоручио да би требало да објавим књигу у Задрузи, међутим ја сам у то вријеме била ангажована у култури града, тако да сам свој књижевни живот ставила у други план. Једноставно, интуитивно, дође тренутак који се сам наметне у животу и понуди неку промјену. Ја сам послушала своју интуицију и обратила се (имејлом) издавачу, уз приложени рукопис књиге "Сунце под језиком". Тако је почело. Поезија је сама пронашла себи пут доводећи ме у исту раван са духовном свјетлошћу ове значајне издавачке куће, која ове године обиљежава 130 година свога рада. Хтјела бих да напоменем да је СКЗ 27. октобра 2021. године на веома професионалан начин представила књигу, о којој је говорио др Душко Бабић (управник Задруге). Иначе, уредник едиције "Атлас" (у којој је књига објављена) је Драган Лакићевић, а рецензенти су Ранко Рисојевић и др Душко Певуља. Поносна сам на сарадњу са СКЗ-ом, која је заиста била на професионалном нивоу, коју је својевремено код нас у РС могао да пружи Ранко Павловић, радећи као главни и одговорни уредник у "Гласу Српске".

Како као бивша предсједница оцјењујете садашњи рад Удружења књижевника Републике Српске?

Бити на челу УК РС је веома тежак и незахвалан посао, поготово у времену када немате обезбијеђена стална финансијска средства и када је све везано за пројекте за које никада не знате какву ће имати судбину. Но, надајмо се да ће се бар дјелимично регулисати и то питање (од 2022. године) јер је Удружење коначно, након више од двије деценије, изборило статус од јавног интереса за РС. Но, не смијемо изгубити из вида да су уз велики напор предсједника УК РС Предрага Бјелошевића и Управног одбора Удружења покренуте три значајне активности, веома запажена издавачка дјелатност, Међународни књижевни сусрети (истина, пројекат "Писцу у част" више се не реализује) те је покренут књижевни часопис "Нова стварност", што је за сваку похвалу.

Како уопште видите књижевни живот Републике Српске, да ли је превише тога концентрисано у Бањалуци и да ли нам је потребна децентрализација?

Увијек је било видљивије тамо гдје је концентрација свих ресурса. Неко од писаца (не могу да се сјетим имена) је већ одавно рекао: "Ако ниси у Београду, Загребу, Сарајеву... Нема те!". Треба ипак рећи да Удружење књижевника има своје подружнице на цијелом подручју Републике Српске, па и од њих много зависи какав ће књижевни живот бити на подручју њиховог дјеловања. 

Извор: Независне новине

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: