детаљ слике: КРК Арт дизајн

Фасцикла са успоменама Наташе Разак

У минулој години Наташа Разак је романом Отров закорачила у свет књижевности. У дебитантском делу снажно је проговорила о нефункционалној породици, злостављању и борби за опстанак младе жене. Кроз комплексне механизме насилништва, Разакова читаоца води опрезно, али и темељно приказује суровост појединих чланова породице.

Ипак, нада и вера у бољитак су оно што боји готово сваки сегмент романа. Далеке дестинације на које ауторка води јунакињу нуде мелем и топлину.

Наташа Разак је архитекта ентеријера и током школовања, а доцније и професионалног ангажмана, живела је на неколико континената. Искуства са егзотичних путовања инкорпорирала је у свој роман, али најављује и књигу путописа.

Наташа Разак - ауторка романа Отров

Разговарала: Бранка Селаковић, Београд, 08.01.2021. 

У години која је за нама сте дебитовали романом ''Отров''. Шта вас је инспирисало да се упустите у писање, с обзиром да се раније нисте бавили тиме?

роман Отров Наташе Разак у издању Књижевни ЕСНАФ - Београд

Отров је роман који је написан у облику исповедне прозе, чија је главна тема насиље са којим се сусреће и бори једна млада жена током свог одрастања и сазревања. Превасходно се ради о насиљу од стране нарцисоидне мајке, које са собом повлачи и друге видове насиља које обрађујем у књизи. Један од видова насиља којим се бавим је и насиље од стране супружника коме сам посветила највеће поглавље у књизи, у коме би се, према званичним статистикама Србије, пронашла чак трећина жена. Нажалост, насиље је нешто са чиме смо се сви, у мањој или већој мери сусрели током живота, било да се ради о насиљу у породици које укључује и насиље над децом, вршњачко насиље, насиље на радном месту, насиље од стране супружника, сексуално насиље, економско, верско, психолошко, вербално, физичко... Листа је заиста предугачка. Оно што је заједничко за све видове злостављања је тај што смо од малих ногу учени да се о насиљу не прича са друге стране затворених врата. Одрасли смо са матрицом да је срамота причати о злостављању, те је резултат тога да се жртве налазе у улози заштитника својих насилника како би се сачували његови част и углед, уједно стављајући на жртву погрдну етикету „цинкароша“, неретко и кривца. То је парадокс нашег друштва који неминовно води у ову врсту зачараног круга који се ћутањем, односно непријављивањем насиља, и не започиње. Ћутање је, дакле, линија мањег отпора којој оправдано прибегавају особе које немају довољно година или могућности да реше проблем, или пак оне које се на било који начин боје потенцијалних последица, махом суочавања са злостављачем.

Што се тиче инспирације, могу да кажем да је тема „сазрела“ са моје стране, јер сам се и сама сусрела са неким од видова насиља које обрађујем у књизи, кроз коју сам проткала сопствени животни пут. Такође, волела бих да станем раме уз раме са особама које су се одлучиле да разбију стереотипе и на било који начин укажу на горући проблем насиља, како би се оно у што скоријој будућности искоренило.

Темељно сте описали слику наизглед успешне и добре породице иза чијих врата је био пакао за једну младу жену. Колико смо као друштво склони прикривању, али и веровању да се у имућним породицама занемаривање и злостављање не догађа често?

„Пакао“ који сте у вашем питању поменули је термин који жртве насиља веома добро познају. Склоност ка прикривању је у већини култура начин васпитања и погрешне матрице којима смо учени.

Имућне породице, посебно оне у којима се интелектуалност истура као главна карактеристика те микро-средине, нису ништа мање подложне насиљу. И они имају слабости, патологије, па и затворена врата која многи сматрају физичком баријером у борби за углед и добру слику у друштву. Насиље није нужно повезано са нижим нивоом образовања, нижим приходима и мањим, руралним срединама. Оно погађа све друштвене структуре, без икаквог изузетка.

Злостављана деца, и сама верујући да су крива и одговорна за насиље, имају задатак да чувају углед својих злостављача, најчешће родитеља или рођака. По истом принципу се прикрива насиље на радном месту, сексуално злостављање, било која врста физичког, вербалног, психолошког, економског насиља. Данас, у ери интернета и друштвених мрежа, када се информације шире као шумски пожар, имамо нову проблематику. Са једне стране информације брзо путују и муњевитом брзином стижу до огромног броја људи, а са друге стране схватам да је огроман број људи „заглављен“ у стереотипима, верујући да породица не може бити смештена у негативни контекст или пак носити са собом било какву негативну конотацију, неретко осуђујући особу која о томе проговори.

Тема у мојој књизи је, као што сам напоменула, образована жена, мајка, са вишедеценијским педагошким радом иза себе, из имућне породице, без икакве економске зависности која са једне стране врата злоставља, и учествује у злостављању своје ћерке, док се са друге стране врата активно бави прављењем што боље слике о себи у свом окружењу. Није то изолован случај... Не тако мали број људи из мог непосредног окружења се, у мањој или већој мери, сусрео, или пак суочио, са овим феноменом.

Токсични породични односи, насиље и нефункционална релација мајка-кћерка теме су којима сте се бавили.

Чињеница је да све ћерке емотивно спутаних и несрећних мајки имају слична искуства. Недостатак мајчинске топлине и потврђивања искривљује слику које оне имају о себи као и њихове осећаје и осећања, уклања им неопходно поверење у блиске емоционалне везе и обликује их на начине који су и видљиви и невидљиви.

Одбацивачко понашање мајки се јавља широм спектра и може се претворити у својеврсну борбу уколико мајка, активно и агресивно, одбијање претвара у одбацивање. Потомци, по природи ствари, траже блискост са мајкама, те потреба ћерке за пажњом и љубављу своје мајке није умањена њеним одбијањем или одбацивањем. Ја у својој књизи заправо указујем на то да одбацивање може чак и појачати ову потребу, гурајући ћерку у активни образац потражње, између редова постављајући питања која се тичу разлога мајчиног одбијања да пружи љубав као и разлога игнорисања, понижавања и вређања, или пак плана да се ситуација поправи, што је уједно и образац којим најчешће прибегавају деца - „Добићу све петице у школи или освојити награду, а онда ће ме мама сигурно волети“. Одговор је, нажалост, неизбежно даље повлачење мајке, често праћено потпуним порицањем онога што се догодило или пак истурање чињеница виђених из другог угла, најчешће имагинарног (патолошког). Нажалост, појава дисфункционалних односа на релацији мајка-ћерка је далеко учесталија него што мислимо, а ја сам, кроз причу у својој књизи, указала на само један вид токсичних веза у мору различитих које заправо постоје.

Какве су реакције читалаца?

Оно што мени као аутору импонује да чујем јесте да се књига, без обзира на чињеницу да је изузетно обимна, чита „у даху“ и да држи пажњу од корица до корица. Што се тиче реакција на саму тематику, оне су, морам признати, амбивалентне, али само у смислу појединачних реакција читаоца, који у зависности од његове карактерне структуре доноси суд о књизи постављајући себе у улогу главног лика, што књига сама по себи  намеће обзиром да је писана у првом лицу. У готово сто посто случајева су се читаоци отварали повратним информацијама наводећи своја искуства, или пак искуства из своје непосредне околине, о сличној врсти токсичних односа у породици и неком виду насиља којим су били изложени или о коме имају непосредно сазнање. Имам утисак као да је многима „лакнуло“ уз сазнање да нису једини који су прошли кроз неку врсту злостављања унутар породичног језгра или да знају да постоји и горе од онога што су и сами доживели. Ја сам у једном радијском интервјуу прошле године истакла да би ми сазнање да је моја књига „спасила“ макар један живот, дала наду или отворила очи макар једној особи, дало својеврсно оправдање мог битисања на овој планети, самим тим што бих га тиме, макар за милиметар померила, тиме уједно дала свој допринос човечанству.

У роману сте јунакињу водили на многа путовања, а и сами сте живели и радили у неколико земаља: Индија, Перу, Малезија… Хајдемо за почетак да набројимо све земље у којима сте се школовали и радили као архитекта ентеријера или професор на факултету.

Када је реч о локацијама, у књизи је у потпуности описан мој животни пут. Факултет сам завршила у Француској, након чега сам се вратила у Србију и радила неколико година. Жеља за путовањима и откривањем других култура ме је натерала да се отиснем даље у свет, на локације које нису претерано популарне у нашим крајевима, односно, према устаљенoм мишљењу јавног мњења, не обећавају просперитет и остварење снова.

Као архитекта ентеријера, са вишегодишњим искуством рада на академији у Београду, добила сам место професора на сингапурском универзитету у Њу Делхију, када сам одлучила да се одселим у Индију. Након пар година у Индији и кратког боравка у Енглеској, у жељи да научим још један језик и живим у још једној земљи, одлучила сам да се одселим у Перу, где сам остала годину и по дана. Након Перуа сам живела у Турској, па сам се вратила у Индију, након чега сам отишла у Саудијску Арабија, а од пре три године живим у Малезији, домовини мог супруга.

Сва наведена места сам, када је реч о путовањима којима сам апсолутно пасионирана, сматрала својеврсним стратешким тачкама у датом тренутку, са којих сам путовала у земље у околини и откривала друге културе. На пример из Индије сам посетила Тајланд, Малезију, Индонезију, Казахстан, Кину, Јапан, Малдиве... Из Саудијске Арабије Јордан, Египат, Азербејџан, Сејшеле, Оман, Емирате... Из Француске сам обишла готово целу Европу, северну Америку на путу за јужну, Аустралију из Малезије, а још много тога је у плану. Што се тиче искустава стечених животом и радом у различитим земљама и културама, било да је реч о раду у домену архитектуре ентеријера или раду у високом образовању, је нешто што је немерљиво, не може да се стекне индиректно, али свакако може да се подели.

Све што сте рекли делује као авантура.

Из ове перспективе дефинитивно јесте, премда сам овај мој, неконвенционални живот, живела у етапама, а тако га и схватала. Искрена да будем, не знам одакле ми храбрости за неке од својих животних потеза али је уједно и велики парадокс то што бих већину њих највероватније поновила. Ако ставимо посао са стране, сва пропратна искуства, пре свега у комуникацији са људима из других средина и култура, су оно што чини овакав начин живота интересантним. Неретко су ми се дешавале комичне ситуације из којих проистичу неспоразуми базирани на културолошким разликама или пак тешкоћама у споразумевању. Данас, доста касније, то све иде у фасциклу са успоменама које често, врло радо препричавам. Када сумирам, сви смо ми земљани... Сви, на пример, једемо пиринач, само је начин његове припреме другачији и једемо га на другачији начин. Неко једе виљушком, неко једе кашиком, дрвеном или металном, неко једе штапићима, неко једе прстима, неко за доручак, неко искључиво за ручак или вечеру, али га једемо сви. Пиринач је у неким земљама база оброка, у некима прилог. У неким земљама се једе хладан у некима топао, у некима кувани, у некима пржени или печени, у некима се припрема на пари. У некима се од њега прави хлеб, у некима вино, у некима супа, а у некима десерт.

Имате ли у плану да напишете књигу путописа?

Свакако. Одавно имам идеју да направим по збирку кратких анегдота из свих земаља у којима сам живела, а приче из Индије су већ у процесу настајања. Имам жељу да поделим искуства која су мени помогла да боље савладам културолошке препреке на које сам наилазила током упознавања других култура. Ценим да ће бити интересантно штиво посебно из оних делова света које наши људи мање посећују, као и онима који су те земље посетили али не и упознали. Тиме бих волела да макар донекле разбијем предрасуде којима многи робују, ослањајући се на утицај, не увек добронамерних, медија. Обзиром да сам се сусретала са разним људима и затицала у разним ситуацијама широм планете, планирам да направим и посебну збирку анегдота из света, премда планирам да наставим да се бавим и тематиком која се тиче социолошких проблема, па зашто да не и Отров 2 у неком тренутку.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: