СРНЕТИЦА ПОДНО КЛЕКОВАЧЕ

У први знак свитања, Стојан пробуди Ивана. Брзо  поспремише логориште и уклонише трагове. Допунише  чутурице свјежом водом са извора и умише се. Сада су се осјећали прилично свјеже. Одмах су, онако без доручка, припремили покрет. И коњи су се добро одморили. Били су орни за пут. Од логора усмјерише јужним правцем и преко висоравни под високим јеликом, избише на пропланке. Одатле ударише неким трагом давно кориштеног и заборављеног пута, који је са десне стране пратио пут према Саници.

Како се све више раздањивало облаци су се намицали и гомилали. У налетима вјетра, поче надолазити и грмљавина. Убрзо се смрче, а потом ошину пљусак, силовит и бијесан, какав може бити само на овим планинским завлакама, гдје се зрак комеша и температуре сударају.

Из бисага извадише огртаче за кишу и огрнуше се. У једној ували наиђоше на густо разгранату јелу, склонише се под њу. Неко вријеме стајаше тако ћутећи, јер се од јеке не би ни чули. Када се све поче стишавати, Иван прозбори:

    - Тек сад ми је јасно како је ова планина добила име. Да су га не знам колико тражили, не би га прикладнијег нашли. Колико је само језичке и мисаоне симболике уграђено у називе мјеста и предјела гдје наш народ живи.

Јуче у Подгрмечу не проведосмо се како смо жељели.

    - Било је то све некако у бијесном трку, али смо га опет видјели. Питом крај, а пуст. Од када су Турци наш народ и одатле потиснули према западу, као да га више нико није ни настањивао, осим оно мало кметова и чивчија који су живјели по принципима нахије и оно мало успостављене турске власти.

    - Ту гдјегдје километрима нема ни једног становника и остало је много питомог простора у који би се фамилије  могле враћати, само треба видјети како то извести.

    - Многе фамилије одавде, као и наши преци бјелајски, претјеране су у Далмацију и мислим да би они први били вољни да се врате у старе крајеве.

Разговор се настави и током пута када у шуми, повише једног извора, свратише да предахну и доручкују.

Иза поднева су се већ примицали Срнетици. Вријеме се сасвим разгалило. Облаци су се размакли и бистар мајски дан огрија и озари ведрином.

Пазили су да остану непримијећени бар још овог дана јахања и тада ће већ бити у довољној предности испред потјере, чак да им и уђу у траг. Иван је напомињао:

    - Једино нас видјеше они чобани који чуваху велика стада на пашњацима под планином. А не би нас ни они примијетили, да нису имали онолико паса. Ваљда само онолико паса може одбранити стадо од вукова.

    - Сада морамо бити двоструко опрезнији. 

Прошли су поред средишњег дијела насеља и кућа познаника Дражића и Шкрбића, али продужише према посљедњој кући Танкосића. Кућа бијаше на осами издвојена и подвучена под Гребен Мале Клековаче. Најбоље је бити на крају села, одакле се у случају потребе, може брзо у планину, у заклон и тако прогониоца повући из насеља и одмаћи од становништва.

Подне је већ прошло када бануше пред капију Станка Танкосића. Ту му се дијете играло. Представише се и послаше га по оца. Станко убрзо изађе на капију кад тамо, на коњима, стари познаници.

    - Па. како би то било да ми испред куће прођете а не свратите? Како сте? Којим добром?

Давни познаник, саборац, јатак, пријатељ и друг Јанков и Стојанов, зачас припреми трпезу и убрзо су сједили на клупама украј дворишта. Испод једне надстрешнице и коњи су сладили се ручком, раседлани. Након дуготрајног путовања, недостајао је један управо овакав предах. Дебела хладовина, подвучена под шуму, дјеловала је својом свјежином веома окрепљујуће.

Када мало одморише, гости упознаше Станка са приликама и овај је већ имао своје приједлоге:

    - Будући да је могуће да вас и овуда траже, како би било да ја овдје у околини одмах обавијестим јатаке и  једног одмах упутим у Грахово, да и они знају о чему се ради и, према потреби, поступе исто. Све то можемо док ви овдје мало предахнете и одморите. А можда би најбоље било да овдје ноћите и добро се одморите, а сутрашње јутро ће нам већ показати шта нам је најбоље чинити. Стога вас молим да преноћите овдје, гдје ћете коначити у постељи и имати обезбјеђење око куће.

    - Хвала на гостопримству - бранио се Стојан - али ни на крај памети ми није да другима, ни кривим ни дужним, довлачим невољу. Будући да је могућа појава потјере за нама, коначење или дужи боравак у насељеном мјесту не долази у обзир.

Овдје смо свратили јер знамо да нас прогониоци за сада не могу стићи, што не значи да не би могли стићи ноћас или сутра ујутро.

Можда и није лоше да обавјестиш своје јатаке и некога упутиш у Грахово, како бисмо заједно лакше зауставили Турчина и спријечили га у освети, а тако и заштитили нејач. За Али-бегова правила свеједно је ко ће настрадати и због чега. Најважније му је да смо што слабији и погоднији за управљање. Из тих разлога треба по сваку цијену осујетити освету преко невиних лица и покушати зауставити Турке. Такође, из истих разлога је битно да се и нас двојица не измичемо пребрзо и, ако се прогониоци намјере на наш правац, да им омогућимо да нас и сустигну. Ми ћемо се вама само захвалити на гостопримству и најкасније за три сата кренути даље. Мислим да нам је за коначење најпогоднији горњи вис на гребену Клековаче, одакле можемо осматрати дешавања испред и иза нас, а према томе и планирати.

    - Ви, у ствари, желите бити мамац и, ако је икако могуће, сав овај проблем претворити у корист, ако се не варам.

    - Тако је. У свакој ситуацији треба размислити како доћи до најбољег рјешења. И не само када је чиста ситуација, већ како и из невоље извући корист. Ако на тај начин размишљамо, увијек ћемо наћи прихватљиво рјешење.

    - Када мало боље размислим, видим да је тако. Стога се и не противим вашим намјерама. Могу само да вам предложим појачање за ноћас, управо на вашем коначишту, из разлога ваше личне безбједности и помоћи у што повољнијем рјешењу ваше замисли.

Половину млађих људи придодао бих вам горе на коначишту, а остале оставио овдје у селу да за случај потребе заштите нејач.

Да ли и вама одговара овај приједлог?

    - Па, не могу вам баш све одбитии, а о детаљима ћемо се у међувремену договорити.

Након овог разговора, већ су неке могућности биле расвијетљене и за них су почеле припреме.

Убрзо је и Станков најстарији син, добивши упуте као курир, знао код кога ће отићи за путовање у Грахово, а код кога за окупљање људи по задацима већ према претходном разговору.

Гости су са Станком остали још неко вријеме у договару око детаља за предстојећу ноћ, а предвече се дадоше на Клековачу.

Када се почеше дијелити дан и ноћ, гребен на посебан начин оживи. Пред сам сутон горе се попе више људи и коња, тако да у једном стјеновитом процјепу наста тиха гужва и метеж у смјештању и распоређивању. Ту је већ свако знао шта му је обавеза и шта му ваља чинити.

Станков замјеник Петар Јелисавац, остао је доље у селу са четрнаест људи, организованих да заштите село или у случају велике премоћи Турака скрену пажњу на себе и покушају непријатеља што више удаљити и одвратити од својих фамилија, а овдје је до Станка упутио дванаесторицу најспособнијих. Све су то били људи вични, како мотици, тако и оружју. Млађи људи, добро опремљени коњаници, погодни за акцију у покрету, све сами прекаљени и одлучни ускоци.

Занимљиво бијаше видјети их све до једног са брковима. И они најмлађи су своје науснице, као знакове мушкости, брижљиво штуцовали и носили. А бркови им бијаху и знакови да су већ одрасли, да са свим својим особинама могу међу људе, како у разговору, тако и у дјелу. Јер, богами, живећи овако буран крајишки живот, рано се они наућише носити своје ране, ожиљке и успомене.

Гледао их је Иван, онако задубљен у своје мисли, док је стајао леђима ослоњен о једну стијену и грицкао травку... Ти млади момци, у овом тренутку, на несвакидашњем мјесту, некако су га се посебно дојмили. Све су то сами млађани горштаци које цицвара и пура отхрани, па им таквима није требало пуно објашњавати шта им је чинити. Подједнаки, као у штап зарезани, плијенили су својим изгледом, појавом, љепотом, као у пјесми:

              Гребенима горе Клековаче,

              Свијају се, млађан ′тић до ′тића,

              То је младост пуста, срнетичка,

              Све ускоци Станка Танкосића...

Сада су они по већ уходаним правилима смјештали коње у једном процијепу између литица, у завјетрини, и били активни око распоређивања страже.

Све се то одвијало готово у тишини, тако да се са неколико десетина корака не би могло ни осјетити да су ту..

И коњи су били већ навикнути на овакве дневне промјене у својим животима. Понекад се знало рећи: „какав газда, такав му и коњ“. Можда у свему томе има и истине, јер и коњи, као племените и паметне животиње, у оквиру свога разума формирали су се такви какви су, пратећи сигнале онога ко их храни, милује, мази. Увијек су спремни да га послушају, да му буду вијерни и наклоњени, управо онолико колико и он њима. Понекад пожеле да спусте главу на његово раме, да ревер усном додирну. И они имају своје сигнале, своје тренутке излива њежности и поштовања.

Како су њихови јахачи навикли по дану на мотику, а по ноћи на шуму и пушку, тако су и коњи током дана на пашњацима врани и разиграни, а ево сада овдје мирни и послушни.

У овом мирном, тихом, ишчекујучем и помало напетом предвечерју, само се чуо тихо и лагано изговорен, кратак позив:

    - Гаврило!.

И Станко је све ово пажљиво посматрао, а онда је призвао предводника ове групе. Гаврило Дражић, млад и мршав момак, одјевен у подужи плетен пршњак, којег у витком струку опасује широк кожни опасач са сабљом, јатаганом, кубурлијом и још неколико врећица, натрпаних свим и свачим, од барута и олова, до мелема и завоја, остави свој посао и након жустрог корака прискочи, те стаде пажљиво слушати питања:

    - Да ли су сви овдје присутни здрави, орни и расположени? Да ли сте сви стигли опремити се и понијети са собом све потребно, од наоружања, олова, барута, до хране и завоја? Да ли су сви коњи добро нахрањени и напојени?

Гаврило на сва питања потврдно климну главом, док је Станко настављао:

    - Питам, јер морамо бити спремни за сва могућа дешавања, до акције у покрету и кроз безводан крај. Најбоље би било да се пред подне вратимо кућама и да ништа не чинимо. А много тога не одређујемо ми већ ситуација, која је готово увијек непредвидљива. Као у инат, најчешће зна бити управо онаква, какву најмање желимо и очекујемо.

Ноћ прође прилично тихо, уз повјетарац и зрикавце, бистра, ведра, планинска, прилично свјежа и росна, али не и одвећ хладна.

Стражари су се смјењивали, држећи под контролом читаву дужину гребена мале Клековаче. А он се опет издужио толико да га ниједан вјетрић не може заобићи, па се преко њега сву ноћ смјењују, час јужни, час сјеверац, доносећи и проносећи најтананије звукове...

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: