детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЊУЈОРК

„Отишао сам у Њујорк да се поново родим.“ (Курт Вонегат)

Била је ноћ када смо слетели на тло Америке. Први утисак је био прилично застрашујући. Осећај шока услед безизгледне борбе и огромног напора свих чула да региструју шареноликост боја и облика који су се попут калеидоскопа распршивали у безброј мозаичких квадратића.

Зграде су тамо прогутале небеса. Па ипак, већина људи који живе на врху таквих небодера, најчешће не могу дотаћи звезде и уселити их у своју собу, чак и ако отворе прозор. Али они који могу, у Њујорку ће то узмоћи на најинтензивнији начин.

Експанзија боја, бљештавила, ониричких визија, треперавост неонских реклама... - уводе ме у благу психоделију, из које излаз тражим у пространству чистог плавог неба. Зато затварам очи. Да бих га замислила.

У рано јутро, Њујорк је изгледао непрепознатљиво питомо упркос томе што је улицама и тротоарима пролазила колосална енергија помешана са жамором пролазника. Њујорчани, пролазници, намерници, туристи... - свако ко крочи у овај град има изразити осећај припадности или изразити осећај неприпадности. Представнике ове друге „групације“ нисам упознала. Од оних сам што јесте осетила да је део Њујорка. Град ме је усисао у свој дамар. Курт Вонегат (Kurt Vonnegut) је писао: - Отишао сам у Њујорк да се поново родим. Тамо сам га разумела. Још првог дана, возећи се жичаром којом се са Менхетна прелази на Рузвелт Ајланд, приметила сам да ми је низ тело склизнуо свлак. Поново сам се родила. Обновљених чула да прихватим њујоршке кадрове, још једном сам се сетила Вонегата: - За већину Американаца било је и остало лако отићи негде другде и почети изнова. Нисам био као моји родитељи, нисам имао никакво наводно свето парче земље или јато пријатеља да оставим иза себе. Нигде број нула није био од веће филозофске вредности него у Сједињеним државама... И када је воз уронио у тунел испод Њујорка, са својом облогом од цеви и жица, изашао сам из материце и ушао у порођајни канал.   

Њујорк  је попут предусретљивог странца. Никада га нећете сасвим докучити, али ћете се обавезно осетити пригрљеним. Док кости не заболе. Најбоље је, рекла бих зато, руку под руку са неким коме бескрајно верујете шетати и упознавати се са психоделичним ритмом града, испијати обазриво сервиране коктеле пожуде и страсти после којих више ништа неће бити исто. Осим вас двоје. Уколико одлучите да будете сами, постоји могућност да се изгубите.

Њујорк је маг који остварује снове. Неретко, сневач се буди покајан што је имао погрешан сан. Раздевиченог ума, неће се сећати прокламоване слободе за коју је веровао да постоји, јер „наша музика, наша одећа, наши домови, начин на који говоримо и ходамо, начин на који расте наша коса, начин на који пушимо и водимо љубав, једемо и спавамо – све то представља једну поруку: слобода”, говорио је Џон Синклер.

У Њујорк сам дошла са човеком којем верујем. Зато се нисам изгубила. Зато смо обоје знали ко смо и где смо, повремено погледима тражећи небеско плаветнило и птице, пазећи да се не преваримо и не задивимо оним глиненим којима је град обасут. “Сви се покоравамо законима да би смо били слободни”, и заправо овде је то прећутно правило.  Слобода је највише истицана, а најмање остварена у Америци. Привид слободе диктирао је уметност, моду, културу, музику и срећу. У халама ове фабрике снова. Били Холидеј је једна од оних која је то жестоко и болно осетила. Поистовећивали су је са птицом која пева из кавеза. Музика и џез биле су њена страст. Опијала се блузом још од малих ногу, док је као осмогодишњанкиња по борделима слушала Беси Смит и Луја Армстронга. Али, од такве се страсти није могло зарадити. Певала је чистећи куће оних који су имали новца. И глас. Мада нису знали да певају. Када глад најјаче промоли своје језиво лице, продавала је тело радећи по улицама као проститутка не би ли набавила мало новца за храну. За мајку и за себе. - Ноћ када је све почело, била је иста ноћ за коју је мислила да ће се за њу све завршити и десила се неколико година након што се доселила у Њујорк, када је лутала улицама у потрази за неким послом којим би платила кирију. Ушла је у клуб Пода Џерија, затражила аудицију за позицију плесачице, одиграла једина два корака које је знала и била одбијена. Пијаниста, који је те ноћи свирао, упитао ју је зна ли да пева и тада је све почело - док је Били живела, живео је и њен таленат. Хвала Богу, црном или белом, добила је посао.

Краљица блуза је најзад имала шта да поједе. Зао усуд је, ипак, није напуштао. Имала је два пропала брака и више неуспешних романси, преживела је неколико покушаја силовања, од којих два успешна и једва је носила сопствену душу отежалу од патње и бола. Жена која је најискреније певала о љубави, није била вољена. За себе је говорила да је "црна, силована и шворц". И о томе је певала. Постала је оличење патње својих сународника у сиромаштву и дискриминацији, због чега је и данас сматрају првом која је кроз песму дигла глас против неправде.  У аутобиографији "Леди пева блуз“ (Lady Sings the Blues”) оставила је страшну, исповедну реченицу: - Сваке вечери, уносили су ми у гардеробу белу свилену хаљину, букет белих гарденија и у њима - бели џанк.

Њено је црно тело страдало од белине. Опијати и алкохол привидно надомешћују љубав и творе закрпе којима покрива живе ране незарасле још од детињства. Свакодневно ју је убијала раскрвављена бол помешана с хероином и џезом. “… Црна тела љуљају се на јужном поветарцу,  необичан плод виси са стабала топола”… Умире Лејди Деј са седамдесет долара на рачуну, али Бог на свој тег увек ставља сву патњу, страдање и бол као улазницу на позорницу са анђелима. Били сигурно седи у првом реду, срећна и вољена.

Њујорк је и град Луја Амстронга, Еле Фицџералд, Ете Џејмс, Беси Смит, Стевиа Реја и многих других чија музика и сада одзвања пабовима и кафеима, сликајући једну другачију слику овог урбаног града. “... од високог друштва до маргиналаца, од Бродвеја преко сјајних плесних дворана до грозничаве ужурбаности Тајмс сквера, од елегантних галерија преко улица пуних туриста и емиграната до џез барова – многи су овде у потрази за својим сновима које неуморно сањају по малим становима, кафеима, улицама града који никада не спава”. Овде се лако праве театар и уметност. Музеји ничу на сваком кораку и све је потенцијални изложбени материјал, па чак и папирић, њујоршки папирић, који се ношен лаком сонатом ветра својевремено залепио за ђон, рецимо Вудру Вилсона. Немојте сумњати да ће тамошња „струка“ умети да комерцијализује чак и ваздух који је удахнуо неко ко може постати комадић америчког сна. Њујор има музеје посвећене циркусу, играчкама, летећим тањирима. Има, наравно, и Музеј смрти. Али, и Метрополитен Музеј уметности, највећи и најпознатији у Сједињеним Америчким Државама. Ово импозантно здање, смештено у Петој авенији на броју 1.000, у својим вишеспратним одајама чува фасцинантне експонате од праисторије до модерне уметности. Колосалне димензије, високи мермерни стубови, рајске фонтане... - чине овај музеј једним од најлепших и највећих у свету. Два милиона уметничких комада из целог света. Два милиона... - попут оних свтлуцавих анђела са Рубенсових слика, облеташе преда мном. Само се у музејима простор претвара у време. Занесена, на том попришту уметности, могла сам остати читаву вечност.

Ипак, време у Њујорку није савезник. У овај се град долази да се остане. Ипак, била сам привилегована у односу на већину становника, да не журим и уживам у сваком делићу ове ризнице уметности која је на сваком кораку. Тај луксуз тамо мало ко себи може да приушти.

Размишљам о Жану Мишелу Баскијату. Његова уметност је прво засијала на овим улицама, да би се врло брзо издигла до највиших кругова. Мајка га као малог води у музеје и потхрањује његову страст за сликарством. Али како то обично бива, не постоји савршен живот и савршена уметност, нешто се од та два мора жртвовати у корист овог другог. Малени Баскијат доживљава саобраћајну несрећу, оперише руку, мајка завршава у менталној установи, а он остаје са оцем који му је чешће него кичице и боје, давао шамаре и батине. Жан одлази од куће. Спавао је на клупама, гладан и истрошен. Само је, ваљда, у Њујорку могуће лећи као бескућник, а пробудити се као славан и богат. Баскијат је звезда!  Он је тражени сликар који надасве креативно користи симбиозу речи и слика, који се диви Ендију Ворхолу и са којим постаје блиски пријатељ. Крајем осамдесетих година прошлог века, он зарађује милионе од својих слика. Али, и даље живи као бескућник. Годили су му новац и слава. Али ни у једном тренутку није пожелео да себи купи стан или кућу. Време је проводио код пријатеља, или по улицама Њујорка. Мит о генијалном уметнику, милионеру, који живи као бескућник надрастао је Њујорк и покрио свет.

Баскијат умире са 27 година. Зависност од дрога узима данак. Ипак, нико не осуђује  дечака који је са круном на глави заблистао на улицама Њујрока као драгуљ. Њујорк тугује за генијалним уметником који је чудесном маштом покорио свет. Њујорк плаче за вечитим дечаком који је са књигом “Грејева анатомија” под руком, удахнуо овом граду нову димензију и сензацију која данас вреди милионе: „... негде између живети и сневати, налази се Њујрок”.

Енди Ворхол је био амерички уметник, сликар, филмски редитељ и писац. Сматрају га  најпознатијим и најуспешнијим уметником и родоначелником уметничког правца поп-арта. Ворхолово детињство у родном Питсбургу било је прилично трауматично, а већ пре седме године дијагностикован му је неуролошки поремећај. Неконтролисани трзаји само су један од симптома његове болести и баш због тога, у својим најосетљивијим годинама,  Енди пропушта неколико месеци школе, па се осамљен и везан за кревет повлачи у себе. Осим тога, велике ружичасте мрље које су прекривале Ворхолову кожу као још један од симптома тешког обољења, додатно су пољуљале његово и иначе неизграђено самопоуздање. Храбра и пожртвована мајка га охрабрује да слика, дизајнира, спаја неспојиво и Енди се веома брзо уздиже на пиједестал великих уметника. Године 1963, на централном Менхетну, окупља око себе познате ундергроунд личности и оснива „Фабрику“ (The Factory). Писци, сликари, певачи и уметници, на челу са Ворхолом, постављају темеље револуције америчке уметности и тако почиње ера поп-културе. Ворхола посећују Дејвид Боуви, Мик Џегер, Мадона, Лајза Минели, Џон Ленон, Јоко Оно, Лу Рид... Сусрет уметничких икона, Енди Ворхола и Салвадора Далија догодио се управо у Њујорку, у хотелу Ст. Регис, у лето 1965. Сусрет је уприличен у Далијевој апартману број 1610. Једном приликом, Дали је везао Ворхола за даску која се врти и полио га бојом. Био је то један од првих уметничких догађаја које данас називао перформансима. Њихове потоње сусрете многи тумаче као бизарне и чудне, али нико не оспорава да су се препознавали по надреалним идејама и да су због тих паралелних имагинација остали у блиском контакту. Ворхол је живео на Лексингтон авенији. Купио је градску кућу на броју 1342 и тамо живео са својом мајком и њиховим мачкама. Ворхол је на тој адреси створио нека од својих најпознатијих дела, укључујући и серију Кемпбелове супе. Заправо, Њујорк се најузбудљивије може истраживати и учити кроз призму стваралаштва Енди Ворхола.

Не знам који је дан. Можда пети. Шетам усталасаним авенијама, а поглед ми привлаче (што уопште није амерички!) прелепо одевени људи. Имала сам предрасуду да је такву   комбинацију боја, стилова и дизајна могуће видети само у часописима, на филму или у серији „Секс и град“. Претпостављам да не постоји ништа тужније него бити сиромашан у Њујорку. Тамо си или богат и пуним плућима доживљаваш овај град или ти је време да одеш и живиш на било којем другом месту на свету. Свака улица, авенија, булевар некада су као и сада део филмске сценографије, а то су све људи чији су се снови окретали око светла средишта овог центра света. Дакако, има и оних који су друкчије замишљали илуминацију. Њих нећете срести. Или ће бити дубоко завучени у црне кесе за смеће, по метроима и пролазима.

Пењем се на Емпаир Стеит Билдинг (Empire State Building), на 380 метара висине, на 102. спрат. Како бих се погледала са небом и птицама. Сумрак је попалио милионе светала и град је са ове стаклене куле изгледао као да лебди изнад реке Хадсон. Њихали су га лаки шарени лампиони прекривени белом сатенском измаглицом. Њујорк је град који се такмичи с небом, који изазива звезде, који пркоси рају. Ко се усуди да пренебрегне Божје законе и испише сопствене, овде ће успети да оствари снове. Пре или касније спознаће да тај сањани живот итекако има цену. И као и сва остала њујоршка роба, и живот се овде може купити или продати.

У западном делу Њујорка, у соби пансиона под називом „Жерардова кућа“ (Маison Gérard), Милена Павловић Барили је 1939. године, био је 24. септембар, забележила: „На улици, почев од врућих кобасица до најбесмисленијих игара, ноћних дансинг ресторана и клубова чија имена већ и деца у Европи знају, дућана с воћем и поврћем, киоска с хладним напитцима, кокосовим млеком, анансом, оранжадама, са куварима са белим капама који певају џез док спремају храну, по тротоарима... - једва да се може ићи од гомиле људи који се гурају са свих страна. А затим Бродвеј ноћу, сав осветљен као ватромет, блистав, жив, чудесан, препун биоскопа, фотографија лепих девојака које играју, свакојаких аутомата. Ја тамо често одлазим увече, идем у један мали биоскоп за 15 центи, а онда се враћам кући. То је величанствена илузија која у мом расположењу и материјалном стању не траје дуго, јер сам сама, а кад си сам није забавно посматрати људе око себе...”

То нежно и крхко створење у Њујорку слика, ради илустрације за најпознатије модне часописе, Њујорчани је прихватају и грле, а она ипак јеца. Узајамно посесивни однос са мајком Даницом постаје њен небески терет о којем у једном од својих писама каже: „Да знаш само колико ми је потребно да ме једног дана разумеш и да ми кажеш: - Сине, је л' си уморна, одмори се мало, јер си све урадила што си умела и могла? Чини ми се, кад бих једанпут у животу то од тебе чула више никад не бих имала несаницу. Више никад ме зора, а ни сунце не би затекли будну и пренапрегнуту од мисли, и брига, и страховања у кревету. И не бих се увек лудом и кривом осећала. Ја другима не дозвољавам да ми кажу ни да сам луда ни да грешим, јер знам и видим да нико од њих не би могао моју равнотежу да издржи. Ја сам овде сасвим смрвљена. Знаш како нана каже: - Из ове се коже нема куд, па се и ја копрцам, па не умем ћуд да променим.“

Милена је несрећна и сама. Побегла из домовине која је није упознала на начин на који она заслужује, после Париза и Рима долази у Њујорк, као најудаљеније место на којем жели да свије своје акрилом осликано гнездо и – да буде. Да живи, једноставно. Срећно. А, срећа је у Њујорку непредвидљива и често недостижна. - Месечина и бели облаци и светиљке што мичу и клизе по води, али се ништа друго не види. Ето, то ти је Њујорк. А, ја ништа не разумем. Грдно ми је све чудно као у сну и као обично…, пише док плаче. У то време не пати само за домом, него и за кубанским пијанистом Родригом Гонзалесом, који је остао упамћен као љубав њеног живота. Оставио ју је. Покушала је да доживи љубав и узајамност и са официром Робертом Томасом Госелинијем, за кога се и удала 24. децембра 1943. године. Амор поново није одапео своју стрелу.

Крхка и ађеоска појава, као и њен живот, Милена је свега 36 година поживела своју никад досликану метафизичку рапсодију јаве и сна. На небу свакако постоји неки ред, јер пред смрт слика анђеле, оне који ће је тамо горе пригрлити. Види их и овековечује у пастелним тоновима и треперавих крила. Кроз ониричку визију пламтећег Њујорка, једне од таквих ноћи, у сред дружења са анђелима, заувек склапа очи преселивши се у вечност.  

Највише црних, дугорепих птица налик на гавранове или вране, видела сам у Њујорку. Сетила сам се свог омиљеног писца из детињства, писца мистерије, авантуре, макабризма, арабескног и гротескног, Едгара Алана Поа. Баш овде, на овим улицама, родила се  инспирација за његову чувену поему „Гавран", која, објављена у „Мирору", изазива огромну пажњу публике. „Гавран" му је донео велику славу и популарност. Можда су му управо ове дугорепе птице биле инспирација док се пијан и занесен враћао у своју уђерицу надомак Њујорка, у којој је живео са својом доста млађом супругом Вирџинијом. Рахмањинова хорска симфонија под називом „Звона“,  инспирисана је Поовим стваралаштвом, и обострано нам је омиљена. И Рахмањинову, и мени. Као и По.

Обретох се у Централ Парку, највећем и најлепшем у граду. Опкољен околним авенијама које му даноноћно пулсирају попут артерија, Централ Парк чини плућа Њујорка. Изгубила сам се негде између Белведере дворца и Луна парка, магичних фонтана и пурпурних булки какве сам до тада виђала само на сликама старих ренесансних мајстора. Око мене река туриста која се сливала у долину Парка, ваљајући се као ка некој обећаној земљи меда и млека. Граја, цика, музика... - све ускомешано са цвркутом птица који сам тада по први пут чула. Али их нисам видела. Замишљам Далија и Галу како се страсно љубе на овом старом дрвеном мосту; Фриду Кало која је после успешне изложбе шетала овим парком мислећи на свог неверног Дијега, од којег се, убрзо након повратка у Мексико, разводи да би недуго потом настала њена чувена слика „Две Фриде”.

Сумрак навлачи своју одору дрхтаве плаве магле која се лепи за пролазнике. Из златних барокних капија излазе бескућници да протумарају парковима, да на клупама пронађу свој јастук. Једино чега се могу сетити да су некада сањали. Мешају се слава и немаштина. Са рукама дубоко завученим у џепове својих олињалих капута, многи пребирају судбинске понуде: хоће ли се пробудити, хоће ли имати да једе, хоће ли неко купити њихову слику, хоће ли имати за „крек“...

Мрак је прогутао Централ Парк. Тама прострта по више од 340 хектара - пиљи у мене. Кочија са два упрегнута вранца пролази тик поред мене. Какав сценарио. И Херман Мелвил би га забележио са дивљењем. Кажу да се Њујорк најбоље доживљава ноћу и то у самом срцу велике јабуке, на Тајмс Скверу. Са Човеком којем верујем излазим из ове „урбане џунгле” и долазим до сквера Николе Тесле, угао 40. улице и Шесте авеније, где је била Теслина лабораторија. Некада је наш највећи научник у овом парку хранио голубове, а сада их је забрањено хранити (?!). Тесла је преминуо на Менхетну, у хотелу „Њујоркер", у соби 3327, у којој је живео последњих десет година. На Божић је отишао, на дан када се анђели спуштају на земљу и са собом одводе или доводе оне најчистијег срца.

Њујорк је град великих уметника, град новца и капитала, град мегаломаније и космполитизма и град снажних и узбудљивих жена. Једна од таквих била је и Пеги Гугејнхајм. Потиче из веома имућне породице. Ујак јој је био Соломон Гугенхајм, богати колекционар уметничких дела, оснивач Фондације за скупљање дела апстрактне уметности. Управо је та Фондација представљала базу за оснивање Музеја Гугенхајм у Њујорку, 1939. године. Ексцентрична, својеглава, другачија... - само су неки од атрибута који описују Пеги. Заљубљена у уметност, заљубљује се у уметнике. Надалеко се говорило о њеним бурним аферама са многим уметницима тога доба: - Ја нисам колекционар уметничких дела, ја сам музеј, - рекла је поводом отварања галерије „Уметност овог века“, коју је заједно са Максом Ернестом поклонила свом граду.

Њени блиски пријатељи били су: Бретон, Сартр, Гала и Салвадор Дали, Полак, Мондријан… Са Бекетом је имала кратку љубавну аферу. Тврдила је да се у њега заљубила због његових изузетних способности које је он порицао да има говорећи да је мртав и да нема људска осећања. Храброст и лудост да подржи до тада непозанте уметнике или оне за које је Лувр сматрао да нису довољно вредни, Пеги је учинио прозорљивом. Откупљујући дела тада маргиналних уметника, предвидела је или креирала њихове славне судбине. Мењу њима су: Кандински, Брак, Мондриани, Миро, Дали, Ернест, Леже,Кле… Колекција чуда невероватне Пеги Гугенхајм је импозантна и несумњиво да је као таква променила ток уметности 20. века.

Приближавам се Бродвеју, Тајмс Скверу, и осећам се као да сам у неком неопластицизму Мондријанових црвено-жуто-плавих квадратића испресецаних строгим улицама. Бљештавило се надвија и гута ме својим чељустима начињеним од калеидоскопа чудеса, од усиљених билборда, обрушавајућих реклама... Гута ме заједно са људима одевеним у разноразне костиме, са људима раздевених и нагих, оних који на повоцу шетају вијетнамске прасиће до оних који просе за мало марихуане. Прогутани смо у какофонији више од 800 језика који су се надјачавали по утроби Тајмс Сквера. – Ако довољно дуго причамо, видећеш, догодиће се да ћемо у једном тренутку сви говорити једним језиком, - шапнуо ми је Човек којем верујем. Разумели смо се погледима, док су нам милиони диода упртих у очи отварале један нови, ушпиновани свет, онакав какав је могуће доживети само овде и нигде више на кугли Земаљској.

МОМУ остављам за сутра. Испоставиће се и за прекосутра. То велелепно здање је немогуће обићи за један дан. Архитектуру, дизајн, цртеже, скулптуре, фотографије, графике, илустрације, филм и електронске медије које сам доживела на Тајмс Скверу, препознаћу у МОМИ. А до данас, неретко, дешава се да по буџацима свакодневнице препознајем гласове из МОМЕ. Баш пре неки дан, жељна и загледана у плаво небо, сетих се Хемингвејеве реченице: - И колико је боље умрети у сретном периоду неразочаране младости, отићи у бљеску светлости, него да ти се тело истроши и остари и да ти се илузије разбију.

Изговорила сам, као да му се обраћам: - Тако бих, Ернесте, дефинисала „Амерички сан”. Али га, ипак, не бих сањала.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: