детаљ слике: КРК Арт дизајн

Живимо фрагментарну и хаотичну садашњицу

Разумети садашњост и изградити бољу будућност не можемо без прошлости, али није лак задатак у савременом свету сачувати дух традиције и наслеђа. Постојан на том путу је есејиста Рамиз Хаџибеговић, који у својим текстовима чува обичаје краја из којег је потекао, брижљиво негује архаизме, али и промишља о духу времена у којем живимо.

Рамиз Хаџибеговић је рођен у Бистрици у Црној Гори. Дипломирао је на Факултету политичких наука, а током студија сарађивао је са многим часописима где је објављивао есеје и књижевне приказе. Аутор је књига Блиско крају, Из сенке гордости и Скупљено од заборава у издању издавачке куће Чигоја, Београд.

У овом разговору смо путовали кроз места и време, од Бистрице до Београда, од предака до савременика и појава које доноси данашње друштво.

 

Рамиз Хаџибеговић - антрополошки есејиста

 Бранка Селаковић, Књижевна радионица Кордун, Беогрд, 12. јануар 2022. 

Наслеђе и мотиви родне Бистрице се неретко спомињу у вашим есејима. Колико вас је место рођења одредило и утицало на сагледавање света и друштва? 

Бистрица, мало завичајно гнездо, топло и укривено у равници бистре и чисте реке Бистрице, недалеко од Бијелог Поља, између Лима и Ђаловске клисуре, где зора пресреће ноћне птице, спада у најлепша села Црне Горе, па и шире. Са поносом истичем да су Бистричани још 1936. године, на челу са мојим прецима, који су тада били председници ове општине, изградили  прву хидроцентралу у северном делу републике. И док су се у Бијелом Пољу, Пљевљима и Беранама палиле петролејске лампе у мојој Бистрици су се користиле електричне сијалице и слушали радио уређаји. Иначе,  биће то  познато туристичко место на мапама широм Европе, будући да се ускоро очекује отварање Ђаловске пећине, најдуже и најлепше у овом делу Европе. Та непролазна лепота овог амбијента, са свим његовим топонимима, никако није промакла мом свевидећем оку. Детињству и завичају је немогуће побећи. Они се упијају у нас  индукујући пасторалне ситуације које свакога враћају у носталгичан дијалог са фамилијом и детињством. Сви носимо пртљаг породице, школе, властитог братства и племена. Моје одрастање било је нешто трајно загонетно, необјашњиво, магично, са много игре, дружења, несташлука и чаролија, по којима сам мерио и упоређивао све што ми се дешавало у животу. Трошио сам лепоту Бистрице које нисам био свестан. Незабораван простор из којег су потекла неизбрисива сећања. Хранио сам се светлошћу живота и наде. У маштањима детињег света свако годишње доба је било лепо на свој начин. Сећања која настојим вући током тог периода и успомене на моје братство, на авлију и махалу, воћњаке и изворе, на наше старије и мудре јунаке, на летња и зимска дружења из којих душа зрачи, данас су једини рај из којег ме нико не може истерати. Загледан у празнину, у архаични идиом црногорског крша, утопљен у свој народ, њихов морал, њихове митове, свој језик, заљубљен у минимализам, заклет на парадоксу, опредељен за побуну, ослоњен на породичне корене патријархалне романтичарске традиције, свако наше село, па и моја Бистрица одише обичајима и историјом. Та такозвана патријархална култура поседовала је култ природе, непосредну породичну приврженост, где свака изговорена реч старијих садржи талог времена. Тај спој је био предиван за одгој моје личности, а све се то, касније, преноси и на везаност за традицију и обичаје. Кроз дечју оптику сопствених очију, тела, порекла, културе, историје, кренуло моје увезивање са културном баштном, коју сам провукао кроз себе и претворио у врхунске есејистичке манускрипте. Један део ових есеја су склониште за моје слике из детињства. Уосталом, човек који се сећа себе као детета, јасно се одређује према сопственом сазревању и коначности. Имао сам срећу али и привилегију да ми се догоде разни обичаји које сам касније препознао и присвојио као ретку драгоценост свог детињства и ране младости. Били су то тренуци нежни попут најдражих успомена и весели као очева задовољства и обећања. Родитељско наслеђе у себи самом и упамћене слике, прате и чувају мој однос према културном наслеђу. Било је то време када се живело у складу са провереним духовним, материјалним и традиционалним балканским вредностима. Иако у оскуднијим условима, живот је био проткан навикама и ритуалима свакодневице, у којој су људи, извесно је, били задовољни, испуњени, са много наде у будућност. Наше уздизање изнад завичаја није само природна чињеница већ и дубока духовна димензија.

Меланхолично сећање на детињство, чист зрак својих корена и топоси завичаја,  били су моја  есејистичко мотивска ризница и упориште које ме је приближава жалу минулих времена.

 

Стари мост на реци Бистрици

Како је изгледао Београд у очима вас као студента и сада?

У Београд, на студије, дошао сам у „златно“ доба социјалистичког самоуправљања и највеће експанзије покрета несврстаних, као први ђак из рожајске гимназије. Београд је одувек имао велико срце и душу. Раширених руку дочекивао је дошљаке из свих крајева Југославије, посебно на свом Универзитету, где је је студирало на хиљаде странаца са свих континената. Допуштајући да се судбине, културе, људски токови укрштају и допуњавају, независно од свих разлика и специфичности, примао је нове сталне и привремене становнике, прилагођавао их својој ванвремености, љубазно и удобно, не мењајући због њих свој лик, свој ритам, карактер и навике својих људи. Простодушни и чиста срца, са распоном дубоке и високе духовне заједнице, Београђани су се, у свом ритуализованом поретку живота,  показали као одлични домаћини и учитељи у свему. Та репрезентативна метропола била је важна тачка политичког, економског, културног, спортског и друштвеног живота Југославије. Једном речју, у Београду свако напипа оно што жели и за чим трага.

Магнетично место, са душом и духом, древном мистиком, са табуом и митом, у своја једра примао је што више љубави, оживљавајући наше светове, снове и жеље. Интригантан, духовит, оригиналан, инспиративан, савремен, актуелан, Београд носи у свом бићу ароматичне асоцијације Балкана и Европе; има свој код, нарацију, митологију. У том његовању медитативне и саморефлексивне сфере персоналности Београд дозвољава својим становницима да буду оно што јесу, остављајући им слободу и простор да размишљају о томе шта имамо а не шта немамо, шта нас чини радосним а не шта нас узнемирава. Слобода која се на тај начин дели, постаје драгоценост и моћ заједнице. Са свим оним што се види и не види, што је мањим делом изрециво а већим неизрециво, Београд покрива толико друштвених слојева, толико сложених менталитета, толико јавних или скривених правила, толико имагинарних стварности, толико прошлости у толико садашњости; урбана структура хармоније, богате историје, богате природе, изузетне историје и културе, респектабилне економије, урбане целовитости и трајности. Све то ствара утисак чаролије која нас преноси у неку лепшу димензију времена и простора.  Иако многи сматрају да „онај Београд више не станује овде“, свакодневни  изазов који нам Београд упућује, кроз разне манифестације, делује као нешто јединствено и непоновљиво. Дабоме, спадам у оне ретке становнике Београда  који на такве културне  изазове одговара својим активизмом у свакој прилици свог избора, расположења и инспирације, посебно на књижевним промоцијама, позоришним представама, спортским и музичким манифестацијама. У Београду сам изградио успешну каријеру и стекао драгоцене пријатеље на које сам поносан.

Током богате каријере сарађивали сте са многим часописима. У каквој је позицији данашња есејистика, али и критичко промишљање друштвених прилика?

Радознао да сазнам шта ће из мене и мог искуства изаћи као писмено сведочанство, дуго сам размишљао којој књижевној форми да се приклоним. У раној младости писао сам песме које су штампане у престижним југословенским дневним листовима („Борба“) и омладинским часописима. Касније, у средњој школи и на факултету, посветио сам се новинарству и  научним радовима, који су на разним конкурсима и манифестацијама државног карактера овенчани највећим наградама и признањима. Како су године пролазиле све дубљи бива мој наклон према есејистици. Вештина писања есеја, у духу сумње и страсти заноса, одувек је представљала изазов, посебно као књижевни и интелектуални напор. У тежњи да свет око себе тумачим снагом свог унутрашњег доживљаја, настојао сам да однегујем и анализирам замакле традицијске узоре и обичајну сценографију прохујалих времена, кроз студију карактера и менталитета људске отмености, а есеј ми се наметнуо као природан избор за обраду таквих тема. За разлику од других, користим интердисциплинарни приступ, служећи се историјским, културолошким, социолошким, књижевним, филозофским, етнолошким, психолошким, антрополошким и уметничким формама. Настојим да пишем кратко, језгровито, смислено, упаковано у форми проверених истина, а есеј отвара неограничене могућности за тако нешто. Моји есејистички медаљони су сублимација научне поузданости, поетичко белетристичког стила, где све пулсира као сам живот. Естетско стилска обрада стоји на бранику најразумнијег књижевног језика, са пуном истином и смислом у сваком детаљу, језгровитости и унутрашњој равнотежи према животу. Све феномене објашњавам и тумачим са апсолутном слободом, независношћу и књижевном компетенцијом. У интерпретативном смислу не поправљам нити улепшавам замакле традицијске узоре, већ их својим исказом чиним стварним и ближим савременом тренутку. Кроз метафорично-асоцијативни приступ понудио сам својим читаоцима сасвим модерно  прихватљив начин како да чувају своју прошлост, традицију и самосвојност, који су основа на којој је заснована и наша садашњост. Желим да своју трилогију од 66 тема преселим у наше културно наслеђе као споменик једном времену и као извор нашег обичајног и традицијског памћења. Иако је наша есејистичка књижевна традиција дуга и позната, тај књижевни облик је потцењен у односу на остале књижевне жанрове, у првом реду на роман и приповетку. Ни у једној ранијој културној епохи есејистика, као и књижевна критика, није имала тако скроман, готово никакав утицај у култури, какав има данас. По мом мишљењу код нас не постоји адекватно вредновање есеја од стране читаоца, који не знају шта је есеј, изузев књижевно-интелектуалне и уметничке елите. Уосталом, присетимо се Исидоре Секулић, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Растка Петровића, Станислава Винавера, Милана Кашанина и других, који спадају у најзначајније фигуре наше есејистике.

О вашој књизи есеја Блиско крају, социолог Ратко Божовић је рекао да је то дело важан прилог култури сјећања јер је аутентичан дио културе кохерентног памћења. Све то много значи за препознавање вертикала нашег идентитета од искона до садашњости. Јесмо ли као народ/народи на овим просторима склони забораву или можда ниподаштавању идентитетских основа?

Хвала Вам, драга Бранка, што сте ми поставили ово питање, будући да сви моји есеји имају за циљ очување националног бића и идентитета. Губљење идентитета је велики проблем нашег времена. Култура данас, више него икада, сачињена је од онога што је преостало, пошто је све друго заборављено. Завладала је нека нова мода по којој нас нови корени чвршће држе него они стари. Питање идентитета, огњишта, традиције или значај отаџбине, изгубили су своје примарне културолошке, еманципаторске па ако хоћете и цивилизацијске вредности. Време у ком живимо је попримило готово апстрактне карактеристике – преиспитујемо своје доскорашње ставове, а као никада до сада не знамо шта нас чека сутра. Најстрашније што може да се деси једној култури је дисконтинуитет, а ми се стално суочавамо са негацијом и поништавањем онога што је вредно из наше прошлости. Ново време има тенденцију да негира све што му је претходило. И човек се зна разићи са собом, са пријатељима, родитељима, па зашто би у томе вредни обичаји и навике били изузеци. Ово су времена у којима се негује пре свега заборав, а посебно колективни заборав и таштина. Дисконтинуитет је неминовност иако свака нова егзистенција почива на неком претходном животу. У времену брзог заборава модеран човек са расутом пажњом, без контакта са преданалогним добом, наслоњен на дигитални код, отуђен и неспреман да успостави истинску везу са наслеђем, живи у великом раскораку са разумом и стварношћу. Технолошка револуција убија традицију и њене поруке. Драгоцено културно наслеђе лагано се осипа, занемарује и заборавља. Свеопште затрпавање прошлости. Модеран човек у немоћи да дешифрује поруке својих предака, њихов национални, културни и духовни идентитет,  прави радикалан заокрет, док се патријархална култура, у замкама свеопште кризе, тешко уклапа у савремене токове нове обичајности и фолклорне вредности. Иако се смисао вредносне традиције крије у нади да издржи до краја, не траје све што је на трајање рачунало, док дух промена покушава да је отера у заборав. Тамо где нема генерацијског континуитета мање се води рачуна о поштовању традиције, језика, културе сећања.

Културно искуство прошлости показује своју релевантност у формирању човековог индивидуалног и колективног идентитета.

Уколико не постоји јасна свест те хиљадугодишње историје онда се она показује кроз архетипове колективно несвесног, опомињући савременике на њихов однос према примарној духовности  и самосвојности. Духовне кризе, за разлику од економских су дуготрајне и остављају теже последице по идентитет народа и колективно памћење: без хлеба је човек гладан, а без идентитета се изгуби. Наше културно наслеђе данас је више него икад сачињено од онога што је преостало, пошто је све друго заборављено; дисконтинуитет и заборав су страшни наговештаји шта све може да се деси једној култури ако се суочи са негирањем и поништавањем свега онога што је уткано у њен идентитет. Ваља признати да нам недостаје више спремности, осећаја и смисла за поштовање традиције, њеног ауторитета и потенцијала, а често и основне пристојности према култури сећања. Умножени трагови и гласови који долазе из минулих времена једно су велико чисто небеско огледало у које би се требало загледати и видети ко смо, шта смо, куда идемо и у шта верујемо.

У јавном дискурсу се све више говори о ''новој нормалности''. Шта је по вашем мишљењу нова нормалност?

Дубоко свестан својих корена и простора са којих сам потекао, одговорићу на ово питање из личног искуства, које је наравно инфериорно у односу на неку прецизнију, аналитичнију и вишу врсту нарације о томе. Без намере да ме неко сврста у присталицу традиционалних романтичарских и конзервативних схватања, наклоњених такозваним трајним вредностима и ослонце који историјским вредностим дају печат озбиљности и темељности, истичем да је ђаво пуштен из боце, да нова реалност улази у наш крвоток, наше кревете, дневне собе, кафице, славе и прославе, у наше фрижидере и гараже. 

Живимо у привидној уљудности, израженом маниризму, међусобној хладноћи, мучној празнини, усамљени, напуштени, комични, смешни, меланхолични и тужни, без наде и оптимизма, на крају крајева, изван савремености као реалности. Са оскудним знањем радимо, стварамо, објашњавамо свет и све тајне науке и живота, а из моћи сумњивог знања извире моћ свеколиког прорачунатог завођења и владања над људима. У свести формираној под велом брендираног схватања, савести или стварности, лако верујемо, себе заваравамо, тешко стичемо и градимо дубока и искрена пријатељства. Испражњене речи више нам ништа не казују и без јачине да усталасају било чију празнину. Популисти надиру са свих страна; паметни и мудри људи не разумеју шта се ово дешава.

Синтагма нова реалност, постала је стил живота и свакодневица изопачених мерила вредности. Она отвара могућност за преиспитивање нашег односа према суштинском егзистенцијалном проблему места човека у савременим друштвеним нарацијама и последицама новог де/кодирања. Наша дехуманизована, тесна, засићена реалност је неуобличена, конфузна, аморфна по својој природи, без романтике, окренута наглавачке, препуна парадокса и бесмисла. Ово време не зна довољно свој лик, будући да људи данас више немају потребе да размишљају о крупним темама властитог бивствовања.

Љубав и емпатија, као вредности живота, су доиста угрожене иако најпотпуније одражавају природу људског постојања и смисао живљења. Живимо без емоција и емотивног живота, зато је много празнине, расула, девијација. Породична, родитељска сродност и топлина лагано се гасе и  нестају:  испражњеност уместо испуњености, опустошеност уместо гордости, издвојеност уместо другарства и пријатељства. Млади данас не испуштају, ајфоне, ајподе, таблете и шта све не из руку. Кад седе држе их као што се некада држала најдрагоценија књига, Библија, Куран или Талмуд, при молитви у крилу, на длановима, са две спојене руке. Структура јавног живота је театрална, без мере, предусретљивости, увиђајности, скромности. Антикултура подржавања и опонашања настоји да потпуно превлада и завлада. Масовна некултура јача. Њен плен су сви друштвени слојеви и генерације. Понекад ми се чини да живимо у великом свету големе обмане, знања, искуства и појма истине. Чудно је да писци и уметници својим стваралаштвом и делима немају храбрости да свет и јавност алармирају да са овим светом и том новом реалношћу нешто није у реду. Чини ми се да је крајње време да се ова јурњава, у коју се модерно друштво претворило, прекине и да у ретким часовима интроспекције размислимо о смислу живота, о заборављеним или запостављеним приоритетима. Зар нам историја није толико пута потврдила да је памет људског рода опасно прецењена особина. Живимо фрагментарну и хаотичну данашњицу, пуну апсурда и парадокса, која угрожава и сам смисао човековог постојања; живимо у свету у којем не знамо ко је у праву. У времену када нас сустижу вести о несрећама, о болестима и пандемији, о злу у људима, верујем да, негде дубоко, постоје и друге истине које ће нас изненадити и даровати својом лепотом. Ово једино небо, земља и живот које имамо, створени су за нас како бисмо тај свој драгоцени бескрај освајали љубављу и поверењем. Дабоме,  у будућност морамо гледати с надом.

Рамиз Хаџибеговић у тренуцима одмора на црногорском приморју

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: