детаљ слике: Фото. приватна архива

МИЛИЦА ПУРИЋ, НОВИНАРКА КОЈА У ЧИКАГУ ОСТВАРУЈЕ СВОЈЕ ЦИЉЕВЕ И СТВАРА НОВЕ УСПОМЕНЕ!

Милица Пурић је новинар из Београда са Мастер дипломом из Глобалних стратешких комуникација са Лоjола Универзитета (Loyola University) у Чикагу. Она је неко ко је после велике и озбиљне каријере у Србији одлучила да 2004. године оде у Чикаго и тамо настави пут ка оставрењу својих циљева. Каријеру новинара започела је радом у некадашњем женском магазину Ана, а наставила је у Демократији, Блицу, Гласу Јавности…

Одрасла је у Београду, а данас живи и ради у Чикагу.

У наредним редовима текста упознаћемо се са Миличиним радом и покушати да приближимо читаоцима ко је заправо Милица Пурић.

Милица Пурић

ПИШЕ: МАРИЈА ПОПОВИЋ - Чикаго, Децембар 31. 2021. 

Милице реците нам нешто о Вашем детињству. Да ли Ваша жеља да једног дана постанете новинар креће од најранијих дечијих дана?

Да. Мислим да многи људи још у раном детињству осете за шта су надарени, шта их усрећује, надахњује и инспирише. Ја сам, рецимо још као 10-годишње дете правила ‘новине’ од обичних, такозваних А4 белих папира. Пресавила бих их на пола, а онда секла разнобојне слике из дечјих магазина које смо куповали и читали, лепила их на те беле папире, писала текстове, песмице, кратке приче и звала другарице да ми се придуже и да заједно креирамо дечји магазин. Такође, са братом сам, на родитељском магнетофону, снимала радио емисије са укључивањем гледалаца (а та деца смо били нас двоје) и дискусијама. Било је забавно. Радила сам све то не знајући да ће новинарство једног дана бити моја професија.

Годинама живите у Америци. Како је текло Ваше прилагођавање на нову средину, људе, нови начин живота?

Сваки имигрант, па и ја, има своју причу како је и зашто дошао у Америку, како се прилагодио, шта му се свидело, а шта не, да ли су се његове претпоставке о новој земљи подудариле са реалношћу, да ли му је било лако или тешко. На срећу ја сам овде имала сестру која ми је помогла у прилагођавању, али је и поред тога било изазовно. Није лако изместити се из једног поднебља и почети живот на другом, посебно ако се пресељавате у неким каснијим годинама живота. То је као када покушавате да пресадите биљку са једног места на друго и да рестартујете свој живот из почетка. Одједном сте у окружењу о коме реално не знате ништа и у коме чак немате ниједну успомену. Не знате како фунскионише систем, не знате обичаје, правила, дух народа, а врло често не знате чак ни језик. Често сте потпуно сами, без породице и пријатеља да вам помогну, посаветују и заштите. Препуштени сте себи и својој памети и способностима. Ипак, то вас ојача и очеличи.

Мастер студије завршили сте на Универзитету у Чикагу. Какво је Ваше искуство школовања у САД у односу на студије у Србији?

Давно сам завршила некадашњу Југословенску и светску књижевност на београдском Филолошком факултету. То је било време пре интернета, усуђујем се да кажем ‘старинско студирање’ где су студенти морали да уче свакодневно по 10 сати дневно како би положили испите. Требало је заиста радити много, и ја сам, као многи студетни, проводила дане и дане у београдској Народној библиотеци. Труд се исплатио. После дипломирања, врло брзо сам почела да радим у новинама. Последњих 20-ак година живим у Чикагу и ту сам завршила двогодишње Мастер студије на Лоyола Универзитету у Чикагу у области Глобалних стратешких комуникација. Студирање у Америци је озбиљно. Ту стичете непроцењиво академско образовање које је усклађено са реалношћу и базира се на озбиљним истраживањима. То знање вас учи како функционишу америчке корпорације, у чему је 'кључ' њиховог успеха, како комуницирају са јавношћу, потрошачима, инвеститорима и запосленима, како решавају кризне ситуације и каква је у томе улога комуникацијских стручњака.

Од 1997. године почињете да радите као новинар за Демократију. Каква искуства носите из тог периода?

Ја сам почела да радим као новинар много пре Демократије и то у некадашњем женском магазину Ана. У свету писаног новинарства, радити за месечни магазин је као одлазак на одмор, имате времена на претек, и радите шта вам је воља. Она права пракса стиче се само кад сте убачени у ватру дневног новинарства и то је за мене била некадашња, легендарна Демократија. Одлична екипа новинара и људи радила је у тим новинама и за Демократију ме, и поред мука изазваних гашењем тог листа, вежу фантастичне успомене. Тамо сам стекла пријатеље за цео живот. Рецимо, моју јако добру другарицу Љубицу Гојгић, тренутно једну од најбољих српских новинарки, упознала сам баш ту. Ту је и Бранка Гајић из Блиц Жене, Јасмин Ковачевић из Креатива Нова Формула,(New Formula) Јелена Булајић, Зоран Марковић и многи други. Све су то врсни професоналци и часни, добри и поштени људи. Када се Демократија угасила, радила сам као као новинар и помоћник уредника у Блицу и Гласу јавности, а онда сам, 2000. године, почела да радим као уредник на једном од првих онлајн магазина на српском језику (Балканмедиа). Ту сам креирала структуру целог магазина, оформила цео новинарски тим који је радио као дневна новина.

Милица на улицама Чикага

Да ли је у Америци популарније дигитално новинарство или ипак не?

Свет се, захваљујући дигиталним технологијама, потпуно променио и унапредио. До пре неколико година било је незамисливо да ће постојати онлајн сервиси за све врсте услуга, а сада постоје сервиси који омогућавају новинарима да се повежу са стручњацима у питањима релевантним за њихово извештавање. Тако је у свим сферама живота.

Годинама сте писали за Вести, лист намењен српској дијаспори у у Америци. Какво је било то искуство?

Искуство писања за Вести разликује се од свих пређашњих јер сам ту као новинар дописник сама покривала целу српску дијаспору у целој Америци скоро седам-осам година. Није било важног догађаја у организацији српске дијаспоре у Америци на који нисам ишла и о коме нисам писала. Била су то друштвена окупљања, културни, уметнички, спортски, верски догађаји, хуманитарни скупови, промоције, изложбе, конгреси итд. Правила сам интервјуе са скоро свим истакнутим представницима српске дијаспоре у целој Америци, са професионалцима који су постигли успех у овој земљи и заузели утицајна места у америчком друштву, што није нимало лако. Има ту још много високо образованих, успешних, истакнутих људи са којима ћу, надам се, тек радити интервјуе.

Милица Пурић данас има и свој вебсајт „Urban Culture Tribe“ на коме објављује своје текстове. Реците нам нешто више о самом сајту?

Urban Culture Tribe (Племе урбане културе) је добио баш такво име зато што волим урбану културу и уметност. Трибе значи на еглеском племе, тако да ја на мом сајту окупљам људе и пишем о онима који припадају неком урбаном племену. То је једно одабрано друштво.

Како успевате све ове године да трајете у Вашем послу? Која је тајна успеха?

Тајна успеха је, као у свакој професији, да волите оно што радите, а ја новинарство обожавам. Волим да комуницирам и да се дружим са људима, а и људи воле да се друже са мном. Волим да пишем о свему, а посебно о изузетним људима необичних судбина који су (упркос препрекама) постигли успех у животу. Последњих пар година сам била више усмерена на писање научно истраживачких тесктова за моје мастер студије, па сам мање писала новинарске текстове, али ствари се поново враћају у нормалу.

Новинарка Милица Пурић

Који савет бисте могли да дате млађим људима који покушавају да успеју у животу и у својим каријерама?

Мудар човек, Џордан Пeтерсон, (Jordan Peterson) канадски клинички психолог, рекао је недавно: „Be careful who you share good news with... Because you wanna share the good news with people who are going to be genuinely happy for you. That’s one way that you can identify those people who are on your side “(„Будите опрезни са ким делите добре вести... Зато што желите да делите добре вести са људима који ће се искрено радовати због вас. То је један од начина да идентификујете људе који су на вашој страни“).

Такође, морате бити храбри, вредни и проницљиви. У животу ћете наилазити на ситуације и људе који ће покушати да вас зауставе, да вас одврате од онога у чему сте најбољи и да умање ваш сјај. Не дајте се. Будите јаки, мудри и одважни. Заштитите се од других, али и од самих себе када вас спопадну страхови и савладају слабости. И увек будите фокусирани на свој циљ.

Шта је оно што поред новинарста још волите? Чиме се Милица Пурић бави у слободно време?

Обожавам све врсте активности, спорт, природу, фамилију, пријатеље, живот… Волим урбану уметност и културу и пасионирано пратим све што се дешава у тим областима у Америци и у Европи. Недавно сам се вратила са одмора у Београду и била сам фасцинирана препуним књижарама (не само тржним центрима) на сваком кораку, изложбама у прелепим галеријама, фенси ресторанима, дружењем са забавним, креативним људима на фантастичним местима у граду. То ме подсетило на урбану културу и дружење крајем 80-их година у Београду, изласке на чувену Академију. Тај дух је упркос свим деструктивним силама у свету, глобалној пандемији, болестима, умирањима и страховима, и даље жив. Или као што је велики Душко Радовић рекао: „Биће пролећа и сунца - упркос свему, за инат свему, против свега и свакога што се супроставља животу.”

Са нестрпљењем очекујемо Миличине текстове и у име целе редакције желимо још много успеха, на свим пољима.

Преузето:CHICAGODESAVANJA.US

Фотографије: приватна галерија

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: