Данас је свјетски дан поезије, а свијет је у изолацији. Уз ове двије информације ту је и најмање битна – трећа. Прошло је десет година од објављивања моје прве књиге „Глуви путник“. Стога бих, ако икога занима, кроз сјећања и анегдоте подсјетио на неколико пјесама из ове збирке, али и казао коју о поезији, изолацији, самој књизи.
Данас када смо изоловани у кућама и становима, згодно је сјећати се како је било бити изолован у једној држави. Књига је писана у вријеме када су нам требале визе за путовање у било коју земљу осим у Србију, Црну Гору и Хрватску, због чега као највећи успјех „Глувог путника“ наводим случајност да је Европска унија грађанима Босне и Херцеговине укинула визе након објављивања ове књиге. У то име насловна пјесма збирке која, уз можда још понешто, говори прије свега о мобилности:
Глуви путник
Узалуд ми се уносиш у лице обесхрабрујући гласу разума ја сам класични модел скитнице неименовани чувар локалног друма
пусти ме да владам улицама у мом скромном кружном путовању, да пркосим затвореним границама, далеком свијету и новом свитању
да громове хватам зубима, да ми кишница брише име, да умрем у сопственим мислима и да васкрснем у туђим, пусти ме,
немој да причаш, више не чујем савјете за манипулацију мог хода, не желим да слушам, сад путујем гдје год ме може понијети слобода;
у јефтине љубавне промоције, у мрачне буџаке влажних соба, у кафанску буку прљаве провинције, у паклено тиху атмосферу гроба;
напуштам те моја здрава памети што би ме коштала обичног живота, тачке с најмање бодова на мети, несрећне кугле седмичног лота;
из пробисвијета ограниченог покрета, из мртваца ког ништа не боли, из птице скраћеног лета, изаћи ће дух који путује и воли.
Ову пјесму говорио сам досад на многим мјестима и у многим приликама. Међутим, најбоља прилика била је по објављивању књиге.
Књигу је објавило „Бранково коло“ двадесетак дана након што сам Ненаду Грујичићу, предсједнику ове институције, послао рукопис и то је за мене било нешто невјероватно. Радост тренутка када ме је књига сачекала на рецепцији хотела Дуга у новосадском насељу Телеп и тадашњи увид у рецензију названу „Боемски песник“ толико је велика да засјењује садашња промишљања да је требало многе пјесме избацити из збирке. Елем, Грујичић ми је пред прву промоцију књиге у сремскокарловачкој гимназији казао да би било одлично када бих насловну пјесму казао наизуст и без читања, наравно, уколико знам.
Одговорио сам му да свих седамдесет и нешто пјесама из збирке знам напамет. Многи, па и он сам, питали су ме како?
Одговор искључује било какву врсту мистификације.
Пјесме из ове књиге писао сам у средњошколским и студентским данима и у то вријеме био сам и те као склон кафани. Новац који би ми дали родитељи за мјесечну карту или оно што бих зарадио радећи сезонске послове брзо је нестајало у рукама конобара, а ја бих потом мјесец дана ишао пјешке у школу или на факултет. У том ходу вртио бих по глави претходно написане пјесме, трудећи се да избацим понеку трулу ријеч.
Подразумијева се да се неријетко дешавало и обрнуто, да ми стихови у ходу „падну с неба“, да их говорим „у себи“ на путу од куће до школе или факултета, те потом запишем, а онда опет назад пребирам по глави. И ето, тај метод, касније, помогао је доста на књижевним вечерима. Но књижевне вечери биле су само формалне прилике за говорење поезије. Много више било је неформалних, поготово са пјесмом „Флаша“.
Флаша
Више ништа не осјећам, више ништа ми не паше, душу ћу да испвораћам одвојите ме од флаше.
Више ме нема ко грдити коњ сам, пиће ме јаше од амова не могу видјети одвојите ме од флаше.
Просипам празне приче, траћим вријеме ваше под, под ногама, ми се миче одвојите ме од флаше.
Легитимацију држи ми радница, ено је из дисконта маше, моја пређена је граница одвојите ме од флаше.
Сам на себе сам киван пролазници ме се плаше, знам да сам агресиван, али одвојите ме од флаше.
Хвата ме, почињем лудити испио сам све тренутке наше, више се не желим трудити не одвајајте ме од флаше.
Једна од анегдота везаних за ову пјесму збила се у некад мом омиљеном Демофест клубу. Видно припитог на уласку у клуб зауставила су ме двојица избацивача. На моју срећу, поред популарног Демофест клуба, био је Демофест паб, гдје сам ушао без проблема. Тамо су за шанком стајале новине у којима је објављен интервју са мном. Било је то негдје у августу 2010. и интервју је објављен поводом награде Стражилово. Узео сам новине са шанка, показао их избацивачима и казао им „ево, пустили су ме у новине данас, а ви нећете у клуб“. Један од њих кренуо је да чита и упитао: - Шта, ти си неки пјесник? - Да! Одговорих дрско. - Ако си пјесник, реци нам неку пјесму. Без икакве задршке наизуст сам казао „Флашу“ и од тада је за мене био бесплатан улаз на све концерте у Демофест клубу. Купујем рецимо неколико мјесеци послије карту за свирку „Психомодо попа“ и каже ми један од оне двојице „пјесниче пролази, не треба ти карта“. То су за мене били велики домети поезије, каква критика, какве награде, какви јавни наступи – неко ко има моћ да пусти људе у ноћни клуб за мене зна да сам пјесник, човјече. Демофест клуб, популарни ДФК, убрзо је затворио, тако да ни моја пјесничка слава није много потрајала. Новине којима сам дао интервју у августу 2010. игром случаја данас су новине за које и сам радим. Прошло је десет година и неке пјесме су једноставно изневјерене.
Прво везивање кравате
Ја никад нисам доживио прво везивање кравате што у живот доноси свјетлост, нити би кад икоје вате да тако даве прихватио за моју свјетлију будућност.
Знам нисам сам под голим небом коме сунце показује пут, незнаном даљином подстакнут ја носим вјетар око врата, води ме са сличнима собом моја будућност непозната.
Да, кравата је за мене била непознаница и статусни симбол којем нисам желио да припадам. Ипак, прво и највјероватније посљедње везивање кравате доживио сам десетак година након настанка ове пјесме – на дан свог вјенчања.
За дивно чудо у кравати сам се тај дан добро осјећао и иако сам је након судбоносног „да“ планирао одмах скинути са себе, остала је да виси цијелу ноћ. Тај добар осјећај, као уосталом и вјенчање, не планирам понављати управо због њихове јединствености. Дивно је вољети и бити вољен, па у љубави ни кравата није велика жртва. Но, љубав, опште је познато, не заврши увијек дивно.
У „Глувом путнику“ има много љубавних пјесама и непоштено би било направити избор из ове књиге без једне пјесме посвећене једној мојој младалачкој љубави. Избор је пао на шести сонет из сонетног вијенца названог „Нешто слично ловоровом вијенцу“.
Сонет шести
Љубав као јарам богови му дали волио је засвирати го – без паса, о мени ће знати кад буду читали на земљи бескућни житељи Парнаса.
Гостио је музе рогате, крилате а сам у својој кожи туриста био, нектар му точиле груди обилате а и сваки шљам по улицама пио.
Упрегнут од стране своје обје стране добре и зле, ја потрошио сам дане покушавајући бити битку часну.
Газећи у заблуду љепшу од Бога силан сам још силније згажен због тога изнемог‘о кад пустих ту силу страсну.
Покушаји вођења часне битке у животу и поезији код мене су актуелни и данас, иако се све у међувремену промијенило, углавном на боље.
Оно што баца велику сјену на тај бољитак јесте смрт мајке.
Прошле године у мају био сам код ње на ручку, а навече је требало да у Дому омладине имам некакво вече поезије. Рекавши јој да већ годинама немам нити један примјерак „Глувог путника“, извукла је књигу из шиваће машине и уступила ми свој примјерак. Из тог примјерка данас и правим овај избор који завршавам пјесмом посвећеној мојим родитељима и прецима који су били цивилне жртве Другог свјетског рада. Срећом, у животу сам добио прилику да исправим поруку из наслова те пјесме.
На мене никад поносни нису били...
На мене никад поносни нису били људи којима сам по рођењу драг у разне боје они би ме бојили само да нисам, као што јесам наг,
напољу свијет сурово преживљава, рекоше ми да гоље махом страдају, јаке људе фарба од рђе одржава, једни се уздижу тек кад други падају
клање за боље, борба за љепше слијепо нас воде правила неписана у ватру бацају или их тјеше мајке своја чеда богом дана
треће не постоји све док им она капају њежно из сузнога ока, видио сам прође оваца пар вагона за жртву у славу такозваног пророка
како су само зуби гладни и оштри своје старе мајке омиљеног дјетета, обилато крдо у њега тупо мотри спремно да му буде вечера света
ланац исхране око врата сужњих кроз њега и ја једном ћу да измилим, а до тада ћу да се питам уста пуних шта и кога то једем када већ живим.
Рекох на почетку да је свијет у изолацији, међутим та изолација је мачији кашаљ у односу на ову из алузија горенаведених стихова.
На нешто слично је некидан, уосталом, подсјетио и глумачки бард Власта Велисављевић рекавши да је „корона ништа у односу на Голи оток“, те да они који нису били тамо не знају шта је изолација. Ето, нека нам данашња излација и вечерашњи полицијски час прођу у знаку поезије.
Аутор: Милан Ракуљ, 21.март 2020.
