ВРЕТЕНАСТА ЧАРОЛИЈА ЗНАЊА У ПОЕЗИЈИ ЗА ДЕЦУ РУСИЈЕ МАРИНКОВИЋ

Русија Маринковић (1938-2021), српска књижевница, иновативна по начину писања поезије за децу у форми вретенасте загонетке и одгонетке

Гордана Јеж Лазић 

Поезија за децу Русије Маринковић својеврсна је алегорија детињства, „порастања“ од првих корака и чуђења свету око себе до предшколског и раног школског узраста и првих „учених“ сазнања. Њена посебна вредност је у искуствено сабраном, поновном проласку кроз детињство. А зналачка вештина песникиње – да са фона искуства читавог једног живота наново уђе у комбинаторику поимања света око себе у различитим узрастима -равна је виртуозности. Чаролија! Као и наслов збирке посвећене најмлађима.

У првом циклусу „Чаролије“ пред дететом се појављује ливада. Чему је дете најближе када направи прве кораке? Ливади, трави, „зеленом тепиху“ у стихословљу песникиње. Није случајно тај прелазак детета из свог сигурног микросвета – омеђеног топлином дома – у природу повезан метафором тепиха. Тако ливада постаје безбрижни продужетак познате меке подлоге, охрабрујући искорак у свет. Није ли управо дом, породица, траса читавог нашег животног пута? Нарочита вредност дечје поезије Русије Маринковић је у дубоким психолошким порукама песникиње, упућеним пре свега родитељима, али на један само њој својствен начин и деци. Асоцијативна веза коју песникиња сликом ливаде ствара у машти најмлађих нису само повјерење и сигурност (иако су најважнији), него и трајно, у свест дубоко утиснуто, осећање топлине, припадања и потицања (вољен сам тамо одакле сам и срећан сам што тамо припадам), коначно, и осећање реда и хармоније (што је суштински корен одговорности и организованости). Мекоћа „зеленог тепиха“ која повезује два битно различита света, микро и макро, улива детету самопоуздање у могућност и лакоћу савладавања препрека, прављења нових корака, речју – напредовања.

Осим тога, изузетна вредност поезије за децу Русије Маринковић је у томе што она константно држи пажњу, анимира и води дете кроз чаролију креативног постојања. Већ у првом циклусу прве књиге чуђење и дивљење егзистирају од дозива летећег ћилима из света фантастичног до његове„ материјализације“ у нечему лако доступном као што је ливада. Ова врста перцепције света око себе у раном детињству и те како има своју рефлексију у каснијем узрасту, како на когнитивном, тако и на изражајном пољу (цртање, креативно писање, визуализација мелодије).

Готово је немогуће отети се утиску повезаности ове поезије са просветитељским постулатом Имануела Канта: „Два основна извора мога чуђења јесу звездано небо нада мном и морални закон у нама“. Данас, чини се више но икад, оваква поезија могла би да се посматра и са естетичког аспекта. Као што је Кантов коперникански обрт направио својеврстан заокрет ка активном суделовању човека у свету око себе, тако и поезија Р. Маринковић прави коренит, али иновативан заокрет од инстант сазнања зашто-зато до активног суделовања детета у процесу сазнавања. Она, попут Алисе, уводи своју дечју свиту у свет чаролије, анимира их изазовом питалице-трагалице и мотивационим склопом који, иако лирски, подсећа на минијатурне бајке. Бела рада је бели сунцобран који усред жеге штити вредног мрава. Овако језгровите слике оплемењују, стварају у детету емпатију према човеку и према мраву, јер у српском језику од давнина за доброг човека постоји изрека ни мрава не би згазио. Истовремено, ова метафора децу учи сналажљивости – ваља се негде склонити од природних непогода које, такве какве јесу, постају прихваћене као саставни део живота. Негде дубље у свести детета то наводи на закључак да живот није бајка и да решења не падају с неба, да напросто постоје ситуације у којима је неопходан опрез и довитљивост, а коначна порука је да излаз увек постоји. Та порука је у дугом и комплексном процесу одрастања нарочито важна.

С тим у везу могао би се довести и назив уводног циклуса Чаролије – Није крива што ме пецне. Говорећи о коприви која, осим што је лековита, уме да пецне, песникиња открива да природа има свој поредак ствари. Поред упозорења на опрез, песникиња овде свесно провоцира развој емотивне интелигенције детета. Иглице су део копривине природе, њена нарав, треба опрезно и стрпљиво с њом, али толерантно, не судећи јој напречац, прихватити је такву каква јесте, другачију. Р. Маринковић и јесте омиљена међу децом по благости и умешности да им свет објасни на њима разумљив начин, а да им притом од најранијег детињства понуди етичке и хришћанске постулате који ће на здрав начин детерминисати грађење њихових личности.

Кроз колорит биљопиталица Р. Маринковић своје мале другаре води од висибабе, љубичице, лале, ђурђевка... до магнолије, петуније, хризантеме, еукалиптуса, секвоје... Огроман је вокабулар који деца из узраста у узраст усвајају ишчитавајући њену поезију и одгонетајући појам започет у наслову. Композициона форма заплиће се и расплиће и не слутећи да су у сваку песму уплетене основне енциклопедијске одреднице задатог појма. Много замршеног незнања је ово вретено испрело у фино ткање знања. Фонема по фонема, морфема по морфема, слог по слог и ето речи – скупа који има значење појма. Одрасти уз овакву структуру песме значи још у раном детињству усвојити код граматичког поимања језика, значи развити љубав према језику и достићи онај ниво самопоуздања на којем не влада граматика обавезама детета, него дете , по већ усвојеном моделу, влада граматиком, која је уједно и темељ учења сваког новог језика. Шта су за децу песме Русије Маринковић? Игра гласова, коцкице од којих се граде речи, само њима прилагођене енигматске слике које им остављају чак четири могућности да дођу до траженог појма.

Такође, не може се овде говорити о аутору који је аутохтоно, одрастајући у природи, сублимирао животно искуство, њен пут упознавања са многим биљкама и животињама о којима говори је урбан и савремен. Песникиња је и те како добро информисана (о улози делова биљке – корен, стабло, лист; о њиховом изгледу; о врсти којој припадају, чак и подврстама које имају, нпр. јавор и храст; о месту где расту или живе; о годишњем добу, или месецу у којем биљке доспевају). Али, за разлику од енциклопедијских одредница из области флоре и фауне, овде знање стиже кроз песму у којој је дете активан учесник, од почетка до краја анимиран сажетом и интересантном формом, те духовитим и пластичним садржајем. Треба истаћи асоцијативну повезаност основних карактеристика појма са светом блиским детету. Тако лалине латице имају кожу, а луковице имају ципелице – биљка на нас личи. Коначно, бити близак са природом не значи нужно бити окружен њоме. Негде на асфалту, окружени блоковима зграда и фактографијом свакодневице, заборавимо каткад да смо ми – природа и зато, једини истински свет је у оку детета, бисер по бисер, како га види и ниже Русија Маринковић.

Поред термина, вокабулар ове поезије отвара и непроцењиву шкрињу старих речи. Бројне су у овим песмама фигуре речи – метафоре и персонификације, као и фигуре мисли – поређења. Неке од њих код деце развијају здраве навике (празилук личи на питу зељаницу), а неке – здраве ставове (кукуруз се позлати, маслачак је налик` дукату). Тако материјално добија свој еквивалент у непроцењивом благу природе, што је обрнута психологија од глобално актуелне моћи новца. Бројне су и синестезије, па раскошна мешавина боја, мириса и звукова, подстиче машту и креативност детета.

Лепота и доброта (као лепота по себи) кључне су речи поезије за децу Русије Маринковић. Њене зоопиталице суштински се надовезују на сазнања усвојена у биљопиталицама. Тако слон има уши као лист локвања. Већ усвојена емпатија према мање лепом, другачијем (коприва) у биљопиталицама, појавиће се у Камили у зоопиталицама. Њена грба зато није непријатна различитост, него величанствена тајнањеног опстанка у пустињи и ослонац сапутнику. Али, у овом циклусу и поруке иду даље, расту заједно са својим читаоцима. У песми Жирафа забележен је један од најдирљивијих стихова поезије за децу: „Кроз савану шета сама, не треба јој чак ни мама“. Тај стих отвара тешко питање тренутка у којем човек мора ослонац да пронађе у самом себи. Дође дан када дете крене само – у школу, на излет, у свет. Порука ове песме гласи – можеш сам, чак и када и ако мама није ту. Сурово јесте, јер живот понекад јесте суров. Р. Маринковић на најтананији начин кроз подсвест детета провлачи најпотресније поруке живота. „Мудра бака“ генерација деце зна колико је важно бити психички спреман на осамостаљивање у било каквим околностима. Њена поезија је ода животу, у њој је живот готово бајка, нестварно леп, чудесни свет препун могућности. Али, ако наиђе непогода, или те коприва пецне, или се, попут камиле и жирафе, у пустињи живота нађеш сам – ти можеш сам. Песникиња је искрена, не штеди своје мале читаоце ушушкавајући их у устаљене крајеве бајки. Она им благородно даје реалистичну слику живота и деца јој верују. Како прићи детету? Није ли то питање времена у којем живимо, времена у којем хронично немамо времена, слуха, па ни легитимности за поверење. У овом несигурном свету Русија Маринковић јесте особа од поверења, јер деца непогрешиво добро знају ко је песник са титулом детињстава.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: