БИСЕР ОД ЗВЕЗДА
Правим ти бисер од звезда
и цвећа што не можʹ да свене,
чаробна крила од сунца,
косу од небеске пене.
Па ћу кроз пучину ноћи,
осветљен нитима луне
да ти улепшам чело
пољупцем звездане круне.
На прстима одлазим тихо
да те уплашио не биʹ,
кад се пробудиш да се упали
звездано небо у теби.
ПЕСНИК ДЕТЕ
Пишу да сам постʹо песник
којег деца много воле,
а, ја стојим као дечак
збуњен испред своје школе.
Тако време брзо прође,
хтедох дечак бити довек,
алʹ ме живот смрси, збрзи,
преко ноћи постах човек.
Пишу много да наступам,
на насловној гледам слику,
а, ја стојим кʹо уплашен
крај зборнице у ходнику.
Још ми душа школу тражи,
жеља ми кʹо вера јака,
алʹ ме живот преобрази
у човека из дечака.
Пишу, нову слику света
да песмама стварам својим,
а ја дрхтав и уплашен
у учионици својој стојим.
Чујем шапат, не верујем,
у глави ми мисли триста,
видим Ацу, Ољу, Наду,
цели разред из детињства.
Окрећем се, сузу бришем,
мисли ми у прошлост лете,
па се смешим и прихватам
да сам само песник-дете.
Деца скачу, потпис траже,
гурају се, алʹ без злости,
ја их грлим и осећам
све другаре из младости.
ИЗВРНУТА СЛИКА
Позвали су сликарʹ Мију
на сликарску колонију,
али време Мију зеза,
има много обавеза.
Сад планове неке кује,
јер жели да учествује.
Пошто Мијо живи даље,
он ће слику да пошаље.
А, сликари, академци,
Французи, Пољаци, Немци...
Појурили велеграду
да сликају за награду.
Стручни жири ће од реда
добро слике да прегледа
и на крају, добро зна се,
победника да прогласе.
Слике лепе и без мана
меркали су са свих страна.
Стручњаци су оштри били,
победника прогласили.
Сви од реда хвалу нуде,
ал’ се једној ствари чуде.
Победничка виси слика,
али нема победника.
Оцена је свака јака,
све је стручњак до стручњака.
Разговоре воде јасне,
лепу слику да објасне.
Избечио народ очи
кад Мијо у салу крочи.
Жири га за рукав вуче
награду му да уруче.
Чудно Мијо слику гледа,
збуњеност му мира не да.
Све га ово на бес мами
па љутито загалами:
„Ућутите критичари,
победничке нећу значке,
који лудак моју слику
окрену наопачке!“
