детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОМИЛОВАЊЕ

I

На свет смо дошли

Као безазлена деца

Као трава

Као камен под којим земља спава

На свет смо дошли

Као станари света

Опрости Боже

Што смо пожелели

Да господари постанемо

Опрости и помилуј

II

Погледај своје чедо

Изданак своје мисли

Погледај Земљу

Која се дроби

Под равнодушним погледом човека

Погледај и помилуј

III

Базилика светог Петра у ланцима, Рим, 2019.

Вежи ме

Оче

Ланцима за небо

Светлошћу духа светога

За Бога

Подари ми милост

Вечнога живота

Од земље ме развежи

За звезде ме привежи

Ланцима љубави

И помилуј

ПИСМО

Нерођеној

Да ти напишем писмо?

Ако овај пут останеш,

ако моја постанеш,

ако у постељицу коју ти спремам

корен пустиш,

ако ме не напустиш –

прочитај га да се сетиш себе

кад сам те само ја познавала.

(У стерилну зграду са тешким вратима

улазим са тобом.

Излазим сама.

И тако годинама.)

Треба већ сада да знаш:

једном ћемо се растати.

Не бој се -

неће се десити у недоба.

На одласку ћу ти поклонити писмо.

У њему је сан о теби.

(Моје је тело надувани балон

болног рањеног ткива.

Игле су дугачке, стижу до обала мог мрака.)

Да ти напишем писмо?

Да у њему испричам жељу

пре календара, инјекција и људи са маскама?

(Хладна љигава маса на мојој кожи.

Можда ти срце куца

у мојој надувеној утроби.

Можда живиш.)

Ако се испуни,

ако са тобом сан досањам -

нек ме се сећаш из времена

кад сам те чекала,

пре белог стола и гумених рукавица.

Пре бола.

Мене док бдим у време петлова.

(У стерилну зграду са тешким вратима

Улазим са тобом у срцу.

Излазим празна.)

Круни се суви папир под прстима,

прах његов пада на јефтини линолеум чекаоница.

Не памтим адресе болница,

Не знам имена људи у белим мантилима.

На којој звезди си се зањихала, анђеле?

ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

Мрак цури по улици којом смо

некада заједно ишли.

Мршти се месец.

Када би била последња ноћ на земљи,

да ли би ме поново волео?

Ако у парку још увек постоји

клупа тетовирана нашим именима,

да ли би ме опет пољубио?

Или би се скривао

под канделабрима

ожарен мојим погледом?

Љушти се ноћ

као кора еукалиптуса.

Иза себе дугу оставља.

Жеље се под њом испуњавају -

и оне најлуђе.

Да ли би протрчао са мном

испод њених боја?

Да ли би се опет у заљубљеног дечака претворио?

БРАТУ СА ДРУГЕ СТРАНЕ ПЛАНЕТЕ

Ти и ја смо исти -

река нас донела,

река ће нас однети.

Међу нама нема разлике -

од праха смо настали,

у прах ћемо се вратити.

Истом се стазом пењемо.

Успон је каткад суров и стрм,

силазак често несигуран,

али се у исту долину

одакле све почиње

враћамо

и капљице зноја бришемо

задовољни.

На ливадама једнаким,

мирисним и зеленим,

ми се одмарамо.

Па, ко још може рећи

да нисмо од рода истога,

од Бога једнога,

мој брате с другог краја планете,

ти и ја?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: