|
|
|
НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО: ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
„НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО:ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА“Још једном о јунакињама у Његошевом дјелу(Написано поводом 170 година од упокојења владике и пјесника Петра II Петровића Његоша) Проф. др Горан Максимовић
Још једном смо се вратили интерпретацији јунакиња у Његошевом дјелу, а посебно у Горском вијенцу, као најпознатијем, а добрим дијелом и најкомплекснијем дјелу српског романтизма. Претходно смо о рецепцији овог феномена на изразито сажет начин писали прије десетак година.[1] Овога пута то чинимо знатно цјеловитије и детаљније, са потпунијим увидом у рецепцију овога питања, као и са продубљенијим интерпретацијама и тумачењима. У уводном дијелу огледа указали смо на јунакиње у осталим Његошевим дјелима (Ноћ скупља вијека, Три дана у Тријесту, Заробљен Црногорац од виле, Г(ци) Мини Караџића, Пировање и сл.). Затим смо указали на преовлађујући однос досадашње науке о књижевности према тумачењу женских ликова у цјелокупном Његошевом дјелу, а превасходно у Горском вијенцу (Симо Матавуљ, Аница Ђукић, Милан Вукићевић, Крсто Пижурица, Димитрије Калезић, Миодраг Поповић, Милован Ђилас, Милосав Бабовић, Милош Ковачевић, Данијела Поповић, Кристина Митић и сл.). У аналитичком дијелу рада интерпретирали смо умјетничку позицију и идејни свијет јунакиња у Горском вијенцу. Тумачене су најприје једине двије јунакиње које се непосредно, као дејствујућа лица, оглашавају на сцени Горскогвијенца: сестра Батрићева и баба вјештица из Бара. Затим су анализиране оне јунакиње које су представљене кроз казивањима других протагониста: Мандушићева снаха Анђелија, снаха Милоњића бана, Љубица Радунова, дилбер-Фатима, Ружа Касанова. У завршном дијелу рада указали смо и на још једну категорију јунакиња у Горском вијенцу, које нису до сада често помињане и детаљније тумачене. Те јунакиње нису дјелатни актери али се помињу у стиховима епских пјесама које су укључене у текст Горског вијенца (Хазрети Фатима, Коса Смиљанића, Туркиња Хајка, Мара Иванбеговица).
Свако размишљање у јунакињама у дјелу Петра II Петровића Његоша (1813-1851), неминовно нас упућује на његову једину сачувану љубавну пјесму Ноћ скупља вијека. Доживљај жене у овим стиховима утолико је занимљивији због успјешне лирске мистификације, која нас оставља у недоумици да ли је у питању конкретна жена или пјесникова сновидовна фантазија. Позната је и могућа претпоставка о стварносној основи за настанак ове пјесме, а самим тим и прототипски предложак за карактеризацију ове јунакиње. Према исказима Милорада Медаковића, а затим и каснијим коментарима Јевта Миловића, Вида Латковића, Радована Лалића и других, пјесма је настала између 1844. и 1846. године. Медаковић је у својој књизи о Његошу, објављеној 1882. године, написао да је у љето 1846. године владика Његош сишао у Боку да се купа и да се настанио у Перасту, а затим је оставио и сљедеће свједочење о настанку саме пјесме Ноћ скупља вијека: „Владика сједећи у својој соби, по свом обичају или читаше или писаше што; а како је у другој кући била једна ђевојка, која погледаше на њега или из љубопитства или што се загледала у владику – сва је прилика да се њојзи владика допадаше, а заиста имала се у што и загледати, јер то бјеше један од најљепшијех људи – па често бацаше свој поглед на владику; а овај још у младијема и најснажнијема годинама непрезирашеонеумиљатепогледе. У таквијема пријатнијема часовима, ђе природа све надмашује, ђе се сва чувства покрећу, а поетична сила лети по висинама, напише владика, тај пјесник, пјесмуљубави. Ову пјесму носаше владика једнако за коланом, па кад се поврати на Цетиње, једног дана извади је иза колана па је прочита ађутанту. Та се пјесма одликоваше од свију његовије пјесама; она престављаше живу силу љубави, у њој су се окупиле све милине и дражести и та би се пјесма морала назвати круном његовије пјесама“.[2] Касније је Јевто Миловић довео у питање вјеродостојност Медаковићевог датирања тог догађаја у љето 1846. године. Упоређујући бројне изворе, од писама Габријела Ивачића и Стјепана Дојмија, Вука Поповића, до мемоарских свједочења Матије Бана и Вука Врчевића, Милачић је извео сљедећи закључак: „На основу свега горе изложеног види се да је Његош боравио у Перасту од 23. јула до 2. августа 1845. г. У то вријеме настала је његова љубавна пјесма Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека“.[3] Независно од тога, интересантна је каснија судбина овог рукописа. На сажет начин је описује Јевто Миловић: „Његош ту своју истински надахнуту пјесму не објављује. Послије његове смрти траг јој се, штавише, затура. Проналази је 1912. године Павле Поповић у јавној библиотеци у Петрограду, међу хартијама Јегора П. Ковалевског. По његовом препису доноси је први 1912. године Милан Решетар у Малим пјесмама владике црногорског Петра II-ога Петровића Његоша (СКЗ, књига 141, Београд, 1912, с. 185-187). Издаје је и Павле Поповић 1913. у Босанској вили (број 1, јануар 1913, с. 9-10). Поповић додаје да пјесму штампа по препису а не по оригиналу“.[4]
У једној од најраније написаних посебних расправа о „Његошу и женама“, коју је начинила Аница Ђукић 1925. године, а која је настала неколико годинама послије објављивања расправе Сима Матавуља „Женске главе у Горском вијенцу“ (1918),управо је казивање започето размишљањем о пјесми Ноћ скупља вијека, као творевини на граници имагинације и стварности, а тек иза тога је пажња усмјерена на јунакиње Горског вијенца. При томе је поменута и Ружа Лаковића из пјесме Чардак Алексића.[5] Управо зато „баш у његовој љубавној поезији биће најјача она инспирација која сједињује сензуално и спиритуално у једно“.[6] Несумњиво је да сензуални и љубавни доживљај у пјесми поприма космичку димензију, а еротска мотивација је прожета сновидовним сликама и визијама. У форми класицистичког шеснаестерца, са досљедном употребом парне риме, те са наглашеним митским јунацима (Дијана, Аврора, Атина, Феб), Његош приказује љубавно осјећање и слику идеалне драге, као ирационално стање у којем се налазимо између сна и јаве, ноћи и дана, између духовног и материјалног. Издвајајући Његошеве стихове "Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;/ красота ми ова божа развијала умне силе", Миодраг Поповић наглашава да се већ на почетку пјесме препознаје Његошева поетичка теодицеја: "Преносећи се у свет идеалног, мада се сасвим не изједначује с божанским, песник се већ овде, на почетку песме, осећа бесмртним: његова душа је део неба, вечности".[7] У ноћном сазвијежђу "плаве Луне", у стању духовне екстазе и заноса у којем се тренуци претварају у сате, а вријеме се утркује са вјечношћу, пред пјесником се указује "дивна вила". Њену љепоту Његош предочава најприје кроз поредбене митске слике (ход јој је дичнији но у Авроре, зрак јој је красан као у Атине), а затим и кроз алегоријске хиперболе. Пјесник моли Луну да заустави своја бијела кола, да му продужи часе миле, као што су некада виле заустављале Сунце над Инопом, очаране љепотом Аполоновог храма. Иза тога слиједи слика љубавног сједињења и конкретизација женске љепоте. Уста идеалне драге су малена и слатка, образи анђелски, сњежна прса су јој округла и испуњена светим пламом, а валовита црна коса се игра низ рајске груди. Пјесник се чуди како смртни човјек не полуди пред таквом љепотом, а играње њеним грудима вриједи за два срећна свијета. Потпуна мистификација љубавне визије постигнута је у завршним стиховима, јер се са свитањем еротски доживљај окончава, а недоумица да ли је сједињење са драгом било стварно или сновидовно, постаје неважно пред спознањем да је доживљај једне такве ноћи "скупљи вијека", тј. "вреднији од читавог живота".[8]
Међутим, важно је имати у виду чињеницу да је још Милан Вукићевић у расправи написаној 1936. године "Жена у Његошевој поезији", указао на јунакињу "грациозну Флору", тршћанску глумицу, која се појављује у пјесми Три дана у Тријесту (1844).[9] Знатно касније Миодраг Поповић указује и на Његошеву рану пјесму Заробљен Црногорац од виле, из збирке Пустињак цетињски (1833), као примјер у коме се наш пјесник упустио у лирску тематизацију жене "покушавајући да превазиђе бујну младалачку страст њеним сублимисањем у друге, спиритуално-патриотске заносе".[10] Поповић се истом приликом са много пажње усмјерио и на сагледавање Његошеве лирске интерпретације дјевојке Хајкуне из ране десетерачке пјесме Мали Радојица. При томе је нагласио да је Његошева пјесма о Малом Радојици у умјетничком погледу слабија од познате истоимене епске пјесме коју је записао Вук Караџић од народног пјевача Гаја Балаћа. Упркос тој општој и свакако тачној оцјени, Поповић напомиње да је Његошев "лик саме Хајке богатији", да она "буди племенита осећања у јунаку: облагорођује га", да нас "помало подсећа на романтичну драгану", те да се "у њој удружује ерос и племенитост". На основу свега тога, Поповић закључује да је "Хајкуна девојка, чијем погледу не може да одоли Мали Радојица, била прва, још неразвијена Његошева еротичка визија".[11]
На сличан начин је Крсто Пижурица у краћој расправи из 1966. године, а четири деценије послије оне опсервације Анице Ђукић, издвојио и Његошеву јунакињу Ружу Лаковића из пјесме Чардак Алексића, а затим је говорећи о ријетким примјерима "жена ратника" у Његошевом дјелу упоредио са Љубицом Радуновом из Горског вијенца.[12] Ружа Лаковића је не само остала међу "шеснаест пушаках" да заједно са мушкарцима брани село од турске најезде, него је починила чудо и пошла у потјеру за харачлијама и са двојице скинула оружје, тј. двојицу је Турака погубила у тој борби. Зато Његош и завршава ову пјесму управо тако што велича њен херојски подвиг: "Но је чудо од те женске главе/ што учини Ружа Лаковића:/ у поћеру пошла са Турцима, те с двојице скинула оружје./ То је теже свој турској крајини/ но њихове посјечене главе".[13] Нимало случајно у посљедња два стиха Његош потенцира колико је управо то женско јунаштво и чињеница да је погубила двојицу Турака теже пало ”турској крајини” од тих самих посјечених глава.
У једној другој и знатно опширнијој каснијој студији Крста Пижурице из 2003. године указано је на још два женска лика у Његошевим дјелима прије Горског вијенца: на јунакињу Флору из пјесме Три дана у Тријесту (1844), као и Лујзу из пјесме Пировање (1850). Прва поменута јунакиња, "грациозна Флора", била је глумица коју је Његош гледао у једној представи у тршћанском позоришту у јануару 1844. године. Претходно је на тај податак указао Милан Вукићевић у већ цитираној расправи из 1936. године. Друга јунакиња, "млађахна Луиза" била је супруга тршћанског трговца Спиридона Гопчевића.[14] Нама се нарочито учинила снажном Његошева карактеристична "космичка сензуалност", која се појављује у пјесми Пировање, а односи се на приказивање очаравајуће љепоте Гопчевићеве "китне домаћице". Весеље/пировање у овој часној тршћанској "српској кући" било је "збиљско", али је љепота ове младе жене била "небесна": "Није ово све земаљско:/ има нешто небеснога/ те зракама прелеснима/ пировање запаљује!"[15]
Поред већ поменутог Миодрага Поповића, веома успјешно је о Његошевом дјелу писао и Мирон Флашар, поготово о пјесми Ноћ скупља вијека, у расправи "О елементима античког и класицистичког литерарног предања у Његошевим краћим песмама" (1967). Флашар је увјерљиво указао и на бројне литерарне аналогије са дјелима античког насљеђа, попут Одисеје, као и Калимахове и Овидијеве поезије. Иза тога је посебну пажњу усмјерио на слике природе (мјесеца, ноћи, јутра) у овој Његошевој пјесми и нагласио блискост са класичном митском темом и симболиком хеленистичко-римске Исиде-Дијане, које "владају песмом од почетка до краја и уносе у њу оне свечане мистичке акценте који њоме доминирају".[16] Најпотпуније расправе о Његошевом дјелу у новије вријеме, па самим тим и о пјесми Ноћскупљавијека, написао је Мило Ломпар. Указао је и на Његошеву "опчињеност женом као део неког непроблематичног дивљења или слављења" у неким другим текстовима, попут пјесме Три дана у Тријесту, али је показао да је "свест о телу", "мистични панеротизам", као и идеја о "светом спајању" (hieros gamos), на неупоредив начин остварена у пјесми Ноћ скупља вијека.[17]
Важно је овом приликом поменути још неке Његошеве стихове у којима се макар пригодно појављују јунакиње. Указујемо овом приликом на једну у тумачењима углавном скрајнуту Његошеву јунакињу, на "булу Кавајку", која је приказана у епским десетерцима, испјеваним на народну, у раној пјесми Кавајка. Пјесму је први пут објавио Сима Милутиновић Сарајлија у другом издању Пјеваније црногорске и херцеговачке (1838). Туркиња од Каваје која је изгубила сина у бојевима са Црногорцима тражи од Мемета Кокотлије да јој освети сина тако што ће заробити и живе довести петорицу јунака: "брата владичина" Сава Петровића, војводу Мићу Вукотића, Андрију сердара Пламенца, сердара Бошковић Мијајла и сокола Пајовић Јована. Међутим, Турчин Кокотлија јој поручује да јој ту заповијед не може испунити јер "није ласно робит Црногорце", а на дар јој шаље стотину дуката и три златна пусата само да га не изда везиру. Кавајка му поставља нове услове да би му опростила главу на раменима, а пошто је међу њима и заповијед да убије "аждају језерску/ од Каваје те прождире Турке", коју не може никако испунити, Кокотлија позива дружину да бјеже у Црну Гору. Од извршења те намјере спашава га вијест да се "була од Каваје" од силне жалости "преставила".[18]
Из збирке Лијекјароститурске (1833) издвајамо пригодну пјесму посвећену кћерки Вука Караџића Г(ци) Мини Караџића, која је највјероватније испјевана 1844. или 1846-47. године, приликом Његошевих боравака у Бечу, а сачувана је у Мининој споменици. Пјесник упоређује дјевојку са „бисером“, који је дражи од „мутна смарагда“, уздиже њену стидљивост и наглашава да „њежно цвјета под лаким зракама Аврорина свјета“.[19] Наглашавамо, мада то не улази у непосредни корпус нашег тумачења, да је у новије вријеме посебна пажња на веома успјешан начин посвећана јунакињама у Његошевој збирци народних епских пјесама Огледалосрпско (1846) у огледу Данијеле Поповић „Ликови жена у Огледалу српском Петра Петровића Његоша“.[20]У осталим Његошевим дјелима, ако изузмемо поменути Горски вијенац, жене/дјевојке/мајке појављују се тек повремено и узгредно. У самом Горскомвијенцу помиње се више јунакиња, а међу њима се тек двије непосредно појављују као активни јунаци на сцени овога дјела: сестра Батрићева и "баба вјештица" из Бара; док се остале јунакиње појављују у казивањима других јунака (Ружа Касанова, дилбер-Фатима, Љубица Радунова, снаха Анђелија, снаха Милоњића Бана). Овом приликом ми указујемо и на још једну категорију јунакиња у овом дјелу, а које се помињу у стиховима епских пјесама (Хазрети Фатима, Коса Смиљанића, Туркиња Хајка, Мара Иванбеговица). Ниједна од њих до сад није посебно издвајана у расправама о Његошевом дјелу, али су помињане и појашњаване у коментарима стихова у бројним издањима Горског вијенца.
Прилично је често писано о јунакињама у Горском вијенцу, али је то углавном знало бити узгредно и недовољно. Најчешће у оквиру ширих расправа о цјелокупном систему ликова у Горском вијенцу или у оквиру расправа о Његошевој љубавној лирици у цјелини. Посебних текстова о Његошевим јунакињама у Горском вијенцу написано је мало. Колико је нама познато свега неколико и то из пера: Сима Матавуља, Анице Ђукић, Милана Вукићевића, Крста Пижурице, Димитрија Калезића, Милована Ђиласа, Милосава Бабовића, Милоша Ковачевића и Кристине Митић. Многи од њих нису сасвим добро ни избројали све јунакиње Горског вијенца, а тек је у расправи Милана Вукићевића из 1936. и монографији Милосава Бабовића из 1997. године указано на постојање „седам хероина“ у овом Његошевом дјелу.
Симо Матавуљ у расправи "Женске главе у Горском вијенцу", која је најприје изложена као предавање на Коларчевом универзитету 5. марта 1906. године, на позив Кола српских сестара, а потом је постхумно објављена 1918. године у часопису Књижевни југ,[21] издваја шест јунакиња: несрећну и грешну Ружу Касанову, Анђелију (снаху Вука Мандушића), лијепу снаху бана Милоњића, сестру Батрићеву, бабу вјештицу и Љубицу Радунову. Међутим, Матавуљ касније прави једну корекцију и изоставља бабу вјештицу из даље анализе „јер није Црногорка“, тако да обухвата укупно „пет женских глава из бесмртнога спева, пет симбола“ које ће детаљно анализирати.[22] Можемо казати да је Матавуљева анализа највише била усмјерена на несрећну судбину Руже Касанове, коју је био одвео турски кавазбаша Мујо Алић, а онда су је у потјери коју су организовали Мартиновићи, у пушкарању са потурицама, несрећно устријелили. Матавуљ посебно потенцира становиште Томаша Мартиновића који се заштитнички односио према овој невјерној младој жени јер је била удата за недостојна мушкарца: „Тешко довека оној души која је Ружи изгубила срећу, која је Ружу дала за Касана, која је затворила вилу у тамницу, јер је Касан брука неваљала!“ Због тога посебно истиче да не би ни обрнуо главе због њене отмице само „да је бјеше Србин уграбио“.[23] Управо због тога Матавуљ и наглашава да у том Томашевом ставу „има мисли које могу изненадити и данашње поборнике феминизма; има загонетних контрадикција; има веровања да је велика срамота и велики грех убити жену чак и кад је страшно згрешила, чак и кад то убиство буде нехотично“.[24] Да би потпуније објаснио овакве радикалне ставове Матавуљ се осврће и на студије које су се бавиле истраживањем живота и обичаја српског народа на простору Црне Горе, попут Милорада Медаковића и руског истраживача Павела Аполоновича Ровинског, а у којима је проналазио аналогије за Његошеве књижевне примјере. О осталим јунакињама Горског вијенца Матавуљ је писао знатно сажетије, али свакако вриједни поменути његов став/питање да ли је је неко од нас „наишао на такав оригиналан, силан и поетичан изражај љубави“, као што је то исказао Његош у Мандушићевим љубавним сновиђењима о „милој снахи Милоњића бана“.[25] Интересантно је овдје напоменути и једно истраживање Голуба Добрашиновића, који је приређујући издање Матавуљевих Сабраних дела (2008), дошао до податка да Милан Савић, иначе за пишчевог живота близак Матавуљев пријатељ и поштивалац, у једном писму послатом Милану Шевићу 25. октобра 1913. године, није имао добро мишљење о овоме предавању/расправи Матавуљевој посвећеној „женским главама“ у Горском вијенцу, те да због тога није хтио да га објави у Летопису Матице српске.[26]
Аница Ђукић у поменутој расправи „Његош и жена“ из 1925. године укратко наводи шест јунакиња у Горском вијенцу: лијепу Фатиму, снаху Милоњића бана, снаху Анђелију, сестру Батрићеву, бабу вјештицу, Ружу Касанову. Из неких разлога заборавља на Љубицу Радунову, а снаху Милоњића бана погрешно назива Анђелијом. На крају закључује да Његошева „жена и господари и робује са љепоте своје и љубави. То је стимулус њена живота, који јој даје моћ и слабост, води је добру и злу“, а као таква „слаже се са женом како су је опевали Шекспир и Гете“.[27]
Милан Вукићевић у већ поменутој расправи „Жена у Његошевој поезији“ (1936), веома педантно наводи свих седам јунакиња које се на различите начине појављују у Горском вијенцу. Приказује „лик жене хероја“, какве су Љубица Радунова и сестра Батрићева. Указује на „рђаве жене“, какве су Ружа Касанова, Мандушићева снаха Анђелија. За бабу вјештицу наглашава да је „пре свега оличење зле жене“. Двије јунакиње су настале као оличење пјесниковог „одушевљења и заноса“ пред женском љепотом. То су осамнаестогодишња снаха бана Милоњића и „млада невеста Фатима“.[28] Вукићевић је указао и на значај пјесме Ноћ скупља вијека, за разумијевање Његошевог односа према жени. У „Посвети“ Горског вијенца издваја симболичко значење лирске синтагме „материно млијеко“, из стихова „Зна Душана родит Српка,/ зна дојити Обилиће“,[29] а затим указује и на бројне друге примјере употребе ове синтагме, као и читавог „култа материнства“ који она постиже у цјелокупном Његошевом дјелу. Вукићевић издваја и „Посвету“ филозофског-религијског спјева Луча микрокозма, упућену „свагда драгом наставнику“, пјеснику Сими Милутиновићу Сарајлији: „У тој посвети мислим да је Његош одао највећу почаст жени. Он је, наиме, читаву природу представио као жену. И то као мајку. Узимајући са груди своје мајке природе храну, он је, каже, често запиткивао максу своју да му открије своје тајне, тајне овога света, које су га пекле и мучиле“.[30]
Наставиће се...
[1]Горан Максимовић, "Женски ликови у Горском вијенцу Петра II Петровића Његоша", Књижевна историја, год. 45, број 150, Београд, 2013, стр. 425-437.
[2]Милорад Медаковић, П. П. Његош: посљедњи владајући владика црногорски, Књигопечатња А. Пајевића, Нови Сад, 1882, стр. 115.
[3]Јевто Миловић, „Кад је настала Његошева пјесма Парис и Хелена или Ноћ скупља вијека“, Стварање, год. 18, број 9/10, Титоград, 1963, стр. 212. [4]Исто, стр. 207. [5]Аница Ђукић, „Његош и жена“, Српски књижевни гласник, књига ХVI, број 7, 1. децембар, Београд, 1925, стр. 563-566. [6]Миодраг Поповић, Историја српске књижевности – романтизам, књига прва, Завод за уџбенике, Београд, 1985, стр. 190. [7]Исто, стр. 191. [8]Горан Максимовић, „Љубавна лирика српског романтизма“, предг. у књизи: Никад није вито твоје тело – Антологија љубавне лирике српског романтизма, прир. Горан Максимовић, Српска књижевна задруга, Београд, 2005, стр. 8. [9]Милан Вукићевић, „Жена у Његошевој поезији“, Преглед, књ. ХII, год. Х, свезак 151-152, Сарајево, 1936,стр. 389. [10]Миодраг Поповић, нав. дјело, стр. 187. [11]Исто, стр. 186-187. [12]Крсто Пижурица, „Жена у Његошевом дјелу (Баба вјештица и сестра Батрићева)“, Стварање, год. ХХI, број 4, Титоград, 1966, стр. 365. [13]Петар II Петровић Његош, „Чардак Алексића“, Пјесме, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, књига прва, прир. Радован Лалић, IХ издање, Просвета, Београд, 1981, стр. 207. [14]Крсто Пижурица, Жена у Његошевом дјелу, ЦИП, Подгорица, 2003, стр. 54-56. [15]Петар II Петровић Његош, „Пировање“, Пјесме, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, књига прва, прир. Радован Лалић, IХ издање, Просвета, Београд, 1981, стр. 220. [16]Мирон Флашар, „Класичне реминисценције у песми Ноћ скупља вијека“, Изабрана дела Мирона Флашара, III том, приредили Војислав Јелић и Ненад Ристовић, Филозофски факултет Београд-Матица српска Нови Сад, Београд-Нови Сад, 2017, стр. 516. [17]Мило Ломпар, „Hieros gamos“, Његошево песништво, Српска књижевна задруга, коло CII, књига 687, Београд, 2010, стр. 156-205. [18]Петар II Петровић Његош, „Кавајка“ Пјесме, нав. дјело, стр. 49-51. [19]Петар II Петровић Његош, „Г(ци) Мини Караџића“, Пјесме, нав. дјело, стр. 172. [20]Данијела М. Поповић, „Ликови жена у Огледалу српском Петра Петровића Његоша“, у зборнику: Од косовског завета до Његошевог макрокозмоса: Петар II Петровић Његоше (1813-2013), Филозофски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митровица, 2014, стр. 333-341. [21]Симо Матавуљ, "Женске главе у Горском вијенцу", Књижевни југ, број 3-4, год. I, Загреб, 16. фебруар 1918, стр. 101-109. [22]Симо Матавуљ, „Женске главе у Горскомвијенцу“, у књизи: Симо Матавуљ, Разни списи, прир. Голуб Добрашиновић, Сабрана дела Симе Матавуља, књига 6, Завод за уџбенике-СКД „Просвјета“, Београд-Загреб, 2008, стр. 201. [23] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, Целокупна дјела Петра II Петровића Његоша, књига трећа, девето издање, прир. Радосав Бошковић и Видо Латковић-Никола Банашевић и Радосав Бошковић, Просвета-Обод, Београд-Цетиње, 1981, стр. 32. [24]Симо Матавуљ, нав. дјело, стр. 204. [25]Исто, стр. 208.
[26]Голуб Добрашиновић, „Објашњења“, поговор у књизи:Симо Матавуљ, Разни списи, прир. Голуб Добрашиновић, Сабрана дела Симе Матавуља, књига 6, Завод за уџбенике-СКД „Просвјета“, Београд-Загреб, 2008, стр. 393-394. [27]Аница Ђукић, нав. дјело, стр. 566. [28]Милан Вукићевић, нав. дјело, стр. 384-389. [29] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, Целокупна дјела Петра II Петровића Његоша, књига трећа, нав. дјело, стр. 10. [30]Милан Вукићевић, нав.дјело, стр. 389.
|
