КОКА И ПУШКА
Кока никад није
а) ишла у позориште
б) читала кратке приче.
ипак, није вољела
што у кући има пушку.
дјеца су је једном
кришом узела
и брат је у сестру опалио
ваздух.
баш тад је Кока
банула на врата
и пресамитила се од плача
пред дјевојчициним
стопалима.
кад су је питали
па шта ти је, Коко?!
јецајући је одговорила
а) ако је игра
не значи да није стварно
б) ако нема метка
не значи да је промашио.
МИЛА ИМА 27 ГОДИНА
свој стан, дугове и дужнике, и једну
од богатијих колекција тишина,
у којој сваке ноћи
завршава дан
умачкивши се
у ширини родитељског крила,
у јединој ширини која се не да упоредити
с асфалтираном пустињом
кроз коју се Мила
свакодневно
пробија
да дође
до тог склоништа
на кухињском индиго поду
обиљеженог једнолинијским потезом
бијеле креде, као што се исцртава
судбина на ноћном небу,
или мјесто с ког се
више не устаје,
али Мила увијек устане,
спремна на све, као предсједник
у зору, или учесник ријалитија, пучки фаворит,
и џогером помази остатке
цртежа некад маме,
некад тате
док анђели
погледом осјетљивим
на покрет из свих ћошкова
биљеже брисање,
прате
раст и развој
малог предузећа за производњу
ручно рађених
вишкова.
ЗА СОБОМ САМ БАЦАЛА УПУТСТВА
цедуље с пјесмама
исцјепканим кардиограмима живота
с именима одабраних
оних дужних само своме дару
док сам одлазила из свијета
под лупом
кроз коју вјештачко сунце
најтананије дијелове пржи
као нездраво ткиво
чисти интелект
пише на бочици за детерџент
којом свако јутро
испирамо очи
свијест и савјест
на улазима у творнице
маски за свачији дом
кроз које пролазимо на траци
лебдећи тик изнад земље
спремни за брушење
пријемчивих лица
у капсули
с душом моје мајке
нашла сам и број 717
а у сефу
цедуље с пјесмама
пажљиво измишљаним сјећањима
одабраних
са сталном адресом
на булевару револуције
одакле су редовно путовали
преко унутрашњих граница
да би их помјерали
у било чије име
осим своје
Крис
тако се зовем
и дошла сам
бацајући срце за собом
не правећи кораке
него звијезде
тамо, у вашој будућности
дијагностикована ми је
поезија
вирус у перманентној мутацији
