ЛАХАЈНСКО ПОДНЕ
Сенка коју сам могао видети на стаблу беле коре дрвета осликавала је силуету жене са скупљеном косом у пунђу. Десну руку држала је на боку исте стране а испод се назирала линија згодне стражњице и бутина.
Не верујем много у сенку јер она уме да издужи али заклео би се да је ова згодна. Преко пута улицом је ишао младић који поглед није спуштао са телефона. Сем њега на улици није било других пролазника.
Са прозора сам пратио одакле би сенка могла долазити. Сакривен иза тешких хотелских драперија пушећи цигарету, ивице усана сам кривио и терао дим са ока које је сузило. Никако нисам могао докучити где би могла стајати жена и безуспешно се присећајући основних закона физике о преламању светлости.
Ова жена била је сама свој извор енергије као свитац, фосфорна фигура или можда звезда.
Реших да сиђем у фоаје и видим кога има, самоћа собе ме је притискала и то више нисам могао поднети.
Стрчао сам низ степенице застрте црвеним итисоном и златним шипкама. Доле је свирала нека класична музика и убрзо препознах човека у углу код шанка. Седео је мирно загледан у новине. Знао сам га из виђења, свеједно му се јавих чим је подигао поглед са штива. Позва ме главом да седнем.
Лепо вече, рекох да отпочнем конверзацију.
Јесте, рече без много жеље да продужи разговор.
Видите ли ону сенку испред на дрвету, питах га директно.
Испред је било само то једно дрво и сенка је била ту само ближа него са прозора моје хотелске собе.
Видео сам је. Сенка је моја. Хоћу рећи правим лампе са абажурима разних облика. Баш ми је драго да сте приметили. Могу вам показати како изгледа светлост у соби кад упалите било коју од мојих лампи.
Додирнуо ми је раме пријатељски а мени је било лоше кад схватих да сенка није стварна. Запалих другу цигарету док ми се прва још димила у пиксли.
Видим ја да ћемо се ми спријатељити, рече човек изненада. Можда имате и неку идеју за абажур која мени није пала на памет. Тамо доле низ улицу имам малу занатску радњу у којој их правим.....
Причао је ко навијен а ја сам престао да га слушам. Био сам тужан као дете које схвати да Деда Мраз не постоји него му родитељи купују све оне поклоне под јелком. С том разликом што мог поклона није било. Са дрвета ме је заводљиво гледала она иста жена које нема.
Сутра, кад је свануло није ме више било у том хотелу, а ни сенке. Зраци сунца протерали су нас нестварне и измишљене.
