Izmišljotina
Ljubomoran na svoje ruke
Što tebi pišu
Strastveno pokoravanje istini
Preko čergi mokrih od visokih tonova
Ravnomjerno dijeljenje krvi
Između satnica koje odbrojavaju
Tren do moje ravnodušnosti
Spasavanje od kopita
što mi galopiraju na vratu
Pa mi ne daju da progovorim
Volio bih da me snađe neki grom
Da otpustim hiljade zlotvora iz sebe
Volio bih da mi riječi nađu smisao
Da se stih veže sa narednim
Da dođe do međusobnog sudaranja
Da se stvori haos
Koji će začeti nov početak
Volio bih da ti se sruči
Deset balkona na glavu
Da naiđeš na shvatanja
Volio bih da natrpam kamenje
Da vaga prevagne
Da nešto krene meni u korist
Volio bih da taksista zaboravi put ulice
Koji si tražila
Volio bih da te greškom
dovede meni
O kako bih želio da slabo vidiš
Da ti rožnjača nasumice
Predvidi mene
Da ti se pričinjavam
Pa da kreneš ka meni
I vidiš da me nema
Htio bih kad počneš da pišeš
Da ostaneš bez riječi
Osim kada bi pisala pisma meni
Htio bih da ti ruke polude
Da se prsti tvoji pretvore u čežnju
Pa da juriš gradom
Da utoliš glad
Volio bih da si željna
Da ti budem jedino zasićenje
Bude li drukčije
U suprotnom
Nek me izglođu konji
Nek me pregazi stotine aviona
Nek mi previju rane
Sto slutnji nek me izgrize
Nek izgaraju za mnom ulice
Nek se dim prospe po gradu
Da niko ne vidi ništa
Da ne vide ptice
Što mi kljucaju utrobu
Kako se suze ne sažale nada mnom
Pa prokapaju da me spasu
Trebaju mi kao borba nestašnom čovjeku
Toliko bih toga želio da jesi
Sto put na dan prepuknem od strepnji
Ali vlada mir
I kiša će da pada
I šolje se neće lomiti
Zbog jedne ljubavi
Koja ne postoji
Jevanđelje
Oprosti nam, Bože
Klanja i jame
Oprosti nam
Što nismo znali
Oprosti što si pod nama
Pobacao topljeno zlato
Oprosti nam što smo
Od njega ‘mjesto pehara
Stvarali zagoreli metal
Prodaj nam snagu
Poturi nam slogu
Pobijeli nam istinu koju smo pocrnili
Pooštri nam zime
Jer su nam ljeta otupljena
Polivaj nas samosviješću
Jer nas je laž osušila
Poravnaj nam misli
Jer su naše nabubrile
I oprosti nam
Što si davao barke
A mi ih topili
Pomiluj nas
Prije nego opštimo
Jer je pokajanje i shvatanje
Daleko svjetlosnim godinama
Oprosti nam Bože
Što nismo znali
Da znamo
Uzalud
Natjerao sam ljude da mi se pokore
Sakupio sablje
Probio srčane komore i led
Stavio sam pismo u pukotinu u zidu
Razbolio se od parcijalnosti
Prejeo se sujete
Raskrinkao sve svoje istine
Spakovao ego
Raspukle mi ruke
Iz njih izraslo kamenje
Kroz vene mi protekla samoća
Uočio sam kanale pod tobom
Vidio šahtu iz koje ti viri ruka
Uvidio da će te potopiti samoživost
Slomio sam se da te zavolim
Raskopčao sam multidimenzije
Prikovao sebi štitnike
Odlomio sam parče stakla
Odsjekao sebi zavjese s ušiju
Pročistio sam uši
Počeo da čujem i vidim
A tebe nisam mogao
Ni da čujem
Ni da vidim više
ilij@saula.art
