детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЛИКОВИТА  МЕТАФОРА

 

Рецензија романа „Јанковић Стојан“

аутора Јована Шекеровића Јоје

 

Под појмом историје најчешће се подразумевају ратовања - за неке народе то су освајања, а за наш борба за опстанак. Једно је писање историје, а друго писање историјског романа. Историју пишу победници, а историјске романе истакнути појединци из народа, осликавајући тако живот кроз који је тај народ  пролазио.

 

Аутор романа “Јанковић Стојан” Јован Шекеровић Јоја рођен је и одрастао у крају у ком се историја учи уживо. Подгрмеч је одувек пролазио кроз веома бурна  историјска збивања, о којима су се потом још дуго проносиле приче. Те и такве приче биле су и прве Шекеровићеве спознаје. Од најранијих дана слушао је  приповедања старијих о јунацима и јунаштвима, па и о подвизима у песмама опеваног Стојана Јанковића. То га је очигледно и инспирисало да, готово научничком прецизношћу, пронађе скоро све што је о овом народном јунаку записано, а потом тај материјал преточи у питку и узбудљиву причу.

 

Главни лик романа Стојан Јанковић јунак је у правом смислу речи, баш онакав каквог смо га сви запамтили из јуначких народних епских песама. Аутор у њему види  метафору за српски народ, који је пролазећи кроз вековне патње, истрајавао у борбама за голи опстанак. Стога он у први план ставља изванредан карактер свог главног јунака. Стојан је племенит, достојанствен, доследан, упоран, проницљив, храбар, одан свом народу и племену Митровића из ког потиче. Он није осветољубив, не свети се Турцима, већ прашта где год је то могуће, у духу нарави и обичаја свога народа и краја.

 

Посебну динамику роману дају бројни подвизи Стојана Јанковића и његовог верног друга, саборца и брата -стричевића Ивана. Такође, као веома занимљиве пасаже ваља истаћи и она места у којима се говори о Јанковићевим јатацима - млинару Радоју и његовим  синовима, Станку Танкосићу, Павлу Сајићу и другима. Јанковићеви јатаци без сумње оличавају народ Крајине, као борце за своја огњишта, који не жале ни сопствене животе за спас свога рода и народа, српске нејачи.

 

Пишући овај роман, Шекеровић је савременом читаоцу приближио догађаје из 1660. године, као да су се дешавали колико прошле године и као да је сам учествовао у њима. Томе доприноси и језик приповедања, препун архаизама и турцизама. Премда се стиче утисак да се ради о оновременом језику, речник који аутор користи углавном се до данас задржао у српском језику на подручју Босанске крајине, па је стога роман и јасан, и разумљив.

Јован Шекеровић Јоја и раније се огледао у писању. Ипак, рекло би се да му форма романа највише одговара, јер је са “Јанковић Стојаном” изникао у аутора чије се штиво не испушта из руку. Читајући овај роман, имао сам утисак да путујем кроз време и крајеве где се одвијају борбе са Турцима. Захваљујући изванредним описима, нашао сам се у јединственом амбијенту, осећајући као да гледам филм у три димензије. Аутор необично лепо описује људе и догађаје, са обиљем детаља из тога доба, у пуном заносу, или онако како их је и сам доживљавао у свом детињству, одрастајући у Крајини.

 

Свакако треба истаћи и Шекеровићеве скоро ликовне описе природе. Својим изузетним пејсажима он се читалачкој публици представља као врхунски сликар природних лепота свога завичаја – краја који искрено воли и у који је сместио историјска догађања везана за борбу Срба и Турака у епска времена. Осликавајући у најлепшем светлу многе пределе Крајине и свог Подгрмеча, аутор је овековечио успомене и уписао свој завичај у историју књижевности свога народа.

 

Читајући узбудљиви роман о Стојану Јанковићу, сваки читалац ће осетити жељу да се ова књига не заврши, да се спозна слика свих наших ратовања за опстанак, борби које трајаху и трају.

 

Посебан дојам оставља чињеница да аутор свој роман -првенац посвећује свом дједу, у духу схватања о Крајини као о дједовини.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: