детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАЦА У ГРАДУ ТАМЕ

Неколико месеци након што су се смириле ствари са Сеновитима, задесили су ме љубавни јади.

У разред је у октобру из Црне Горе стигао нови ученик, Мило Ристевић. Ах, Богињо, какав тип! Метар деведесет три, гвоздених мишића и рамена широких као Дунав. Тамног тена, орловског носа, црних очију и црне, увек добро одржаване косе. Личио је на латино типове, а ја сам се одувек палила на латиносе. Потпуно се разликовао од овдашњих мушкараца. Ако би вас случајно и погледао, то није било сервилно, него је значило отприлике ,,бедна скво, чиним ти велику част што сам уопште одвојио секунд да приметим твоје бедно постојање''.

Прву реченицу упутио ми је у ђачкој мензи, када сам неспретно успела да излијем кромпир чорбу на његове увек сјајне црне ципеле и скупе панталоне. У том моменту хтела сам у земљу да пропаднем од стида. Помислила сам да ће ме ударити;  када би ме звекнуо онако крупан,  завршила бих сигурно сломљеног носа и зуба, или поломљене вилице. Није долазило у обзир да у препуној мензи примењујем магију. Но он се само насмешио, изустио ,,Што чиниш јадна?'', а онда продужио до купатила да се доведе у ред.

 ,,Што чиниш јадна?'' сам касније милион пута превртала по глави, и у мојој машти је та не баш бистра реченица, нарасла у сексуалне алузије - скоро сам убедила себе да је он луд за мном и да је с тим што чиниш… то хтео и да ми каже.

Постепено смо се ипак збилижили, заједничко друштво, заједнички изласци, и на моје велико задовољство, умео је да склапа и сложеније реченице. Ипак, или није примећивао сигнале које сам му слала, или је одлучио да их игнорише. То ме је излуђивало, не само емотивно, већ и да се не лажемо, ударало је на мој его. Мене неки мушкић да игнорише? МЕНЕ? Преко таквог изазова нисам могла да пређем. Решила сам да ће ђетић пасти, па куд пукло да пукло.

Ништа у животу није једноставно, а посебно не у животу тинејџерке-вештице. Био је ту и Дарко, као шлаг на торту.

Дарко је мој дугогодишњи пријатељ, још из основне, и сушта супротност ђетићу. Плавушан, лепих црта лица, висок али мршав, интелигентан, осећајан и пажљив. Дружили смо се нон стоп, заједно излазили, заједно учили. Био је потајно заљубљен у мене, и ако је то вешто крио, ипак сам приметила. Нисмо никад прешли ту границу (и ако је било случајних додира, пипкања, грљења и сл.), поштовали смо оно неизговорено између нас. Тај ход по танкој жици давао је том дружењу јако узбудљив тон.

Требало је да предвидим да ће доћи до срања. Дарко и Мило се нису подносили, и нису то сакривали од осталих. Мило је Дарка сматрао испразним филозофом и папучићем, а Дарко њега гомилом мишића без грама мозга. Цео тај дан пре - сада већ чувене - журке кренуо ми је наопако. Нека баба ме смарала и натерала да дођем у Футог, убеђена да јој унуку запоседа карпатски демон. Чим сам стигла, знала сам да је то ноторна глупост. Мала је имала само крваву столицу и запишан кревет. Да је карпатски демон уистину ту боравио, црева би јој била по зиду, а срце окачено на лустер. Карпатски демони су створења Сеновитих, специјализовани за мучење, и у целом свету није било више од неколико примерака, мада су легенде о њима тврдиле да их има на хиљаде. Овде су највероватније на делу били мочварни демони, а они никада не праве већи белај - обично се помокре жртви у кревет, и мало је излуде шапућући јој у глави. Било је, међутим, још и  горе јер је баба довела  неког попа, који ме је сумњичаво гледао. Чуо је за мене (нису наравно знали да сам члан Савета, али прочуло се да лечим... разним методама). Мало сам ушла у главу попи, да видим има ли каквих прљавштина, воли ли да дира девојчице и дечаке, ил' преврће  евентуално куму по поду. Бах, ништа, само молитве и црквене ствари. Нагнула сам се изазовно према малој, тако да је попа лепо могао да ми види груди и брадавице. Окренуо је главу с гађењем. Намрштила сам се - шта је ово, неки бесполан тип? Не волим кад мушкарци окрећу главу од мојих дражи, па макар били и досадни попови.

Очистила сам кревет, бацила мање чини које су отерале мочварце, и праћена сумњичавим попиним погледом, који је мрмљао себи у браду о вештици и Сотони, пожурила на журку.

Знала сам да ће Мило бити на журци, пошто је доста женског света најавило долазак. Обукла сам се опасно - изазован деколте, минић који не може бити краћи, високе црвене штикле - знам да нема мушког створа који не почне да слини када ми види ноге (добро, ако не рачунам оног попа).

Ђетић се раскравио када сам одиграла један врућ плес,  очи није могао да одвоји од моје гузе и ногу. Видела сам му по фаци да је пуко - мој си тицо јуначка. Већ следећег трена смо се страсно љубили, а руке су му шарале по мојим леђима и гузи, ту на очиглед свих. Не знам шта ми се десило, никада пре се нисам тако распомамила. Махинално сам се окренула ка вратима - и угледала Дарка, лица скамењеног од шока.

Бол коју сам видела на његовом лицу, дубока повређеност која је говорила да је неко кога воли упрљан и понижен, угасила је моју помаму, шапнух разочараном ђетићу да ме причека, и пођох за Дарком.

Затекла сам га како лежи на каучу и буљи у зид. Бледо ме је гледао.

,,Де си бре'' покушала сам да звучим весело. Села сам до њега на кревет.

Он ме одмери погледом. ,,Опасно си се намонтирала.'' рече.

,,А, то. Па да.'' нисам успела да смислим ништа паметније. Био је љут, јако љут, али није могао да отргне поглед са мојих глатких, снажних бутина и пуних, лепо заобљених листова. Негде сам забележила ту чињеницу која није да ми није годила.

,,Види...'', почех. ,,Знам да га не волиш, али он уопште није лош дечко.''

Погледао ме је као да сам изјавила да је Фрушка Гора виша од Хималаја.

,,Није лош?'' рече. ,,Променио је десет риба за три месеца. Последња је била твоја другарица Тијана. Ако ниси заборавила, прекинула је с њим када је сазнала да је вара са њеном рођеном сестром.''

Никада нисам била нарочито вешта у дијалозима. Али оно што сам тада лупила, то је стварно било за рубрику „веровали или не“.

,,Згодан је ко ђаво. Сви смо ми људи, знаш. Имамо потребе.''

Лице му је позеленело, да, буквално позеленело од беса и шока.

,,Потребе? Имаш потребе? Па си нашла оног кромањонца да ти их испуни?'', рече.

,,Слушај Дарко'',  сада су ми већ муње севале из очију. ,,Пази шта причаш. Ниси ми тата, дечко, а ни анђео чувар. Гледај своја посла.''

,,Ја разумем да имаш потребе'' , цинично је додао. ,,Али зар с оним... оним...?''

Ту је кренуло по злу. Имам погану и напраситу нарав, и када ми се једном одвеже језик, нема стајања.

,,Знаш шта'', рекох. ,,Он је барем мушкарац. За разлику од...''

,,Од мене?'', готово је викнуо. ,,Доврши слободно, не устручавај се.''

,,Да, за разлику од тебе'', сипала сам свој отров даље. ,,,Он ми не угађа, оћеш Дацо ово, оћеш Дацо оно. Није папучић, већ мушкарац.''

,,Тако значи'', видела сам му бес у очима. ,,Тако ме ти видиш? То сам за тебе? Мислиш да ти угађам зато што сам папучар? Угађам ти зато што те... зато што те...''

Није довршио. Бесно је стиснуо песнице, окренуо се и пошао ка вратима. Пре него што је изашао добацио ми је: ,,Ма баш ме брига. Креши се са својим дон Милом колико хоћеш!''

Затворио је врата на време, јер да га је погодила зафрљачена штикла, носио би хокејашку маску на лицу. Тотално сам пошизела, отворила врата и док је  напуштао журку, наглас урлала:

,,Кретену један! Тупсоне! Ти си ми неки пријатељ, само хоћеш да ме креснеш као и он! За разлику од тебе, он макар има храбрости да то и уради! Креснућу се с њим, да знаш да хоћу! А ти се носи до ђавола!''

Јако мудро, је л’ да? Отприлике пред стотину људи сам обзнанила своје сексуалне планове, а сутрадан је наравно за њих сазнало још десет пута више људи. Шта се даље десило, не памтим баш најбоље. Креснула сам се са Милом, ако вас баш занима. И није било бог зна шта. Ни пољубаца, ни мажења, само чист физички чин. Исцрпео ме је као лутку, снажан је као бик. Сећам се да сам заспала у једном моменту, и да ме је пробудило пецкање. Ујед комарца? Видела сам Милово насмешено лице изнад себе и утонула поново у сан. Даље ми је  магловито. Чини ми се да ме је носио на рукама, нисам могла да отворим ни уста ни очи, чула сам да неком одговара: ,,Попила је, ништа страшно, возим је кући.'' Онда поново празнина.

Пробудила сам се у мраку, у смраду буђи, устајале воде и подземља. Испред себе сам видела створење из ноћних мора - карпатског демона! Огрома, слузава, модрозелена ствар налик на хоботницу, са безброј пипака који су се завршавали плочицама са низовима оштрих бодљи и устима препуним зубима оштрим као жилети. Поред демона стајао је Мило и смешкао се. Нешто разума ми се повратило (мора да су ми дали неку дрогу?), схватих на свој ужас, да сам у тмини петроварадинских тунела.

Дошло ми је да се убијем од муке. Зар је могуће да сам насела на најглупљу замку, да су искористили моју пожуду и помамљеност, да сам постала толико неопрезна и заборавила све мере опреза. Насанкали су ме као последњу јефтину и лаку девојку.

Смогнух снаге да пљунем према човеку према којем сам сада осећала само гађење.

,,Треба више да верујеш пријатељима'', насмеја се Мило. ,,Лепо те човек упозоравао. Сада доста представе, немамо времена за губљење. Рећи ћеш ми све. Да ли си члан Савета, од када, ко је главни, где се састајете, имена, презимена и адресе осталих чланова. Рећи ћеш нам ко је, или шта је ентитет који ти је помогао да срушиш Чејен комплекс, јер без обзира колико моћна, сама то не би могла да урадиш. Слушам.''

,,Зашто бих ти ишта рекла… Сеновити?'' огорчено промуцах. ,,Свеједно ћеш ме убити.''

,,Паметница'' насмеја се. Тог трена сам га мрзела од главе до пете, укључујући и његову зализану фризуру. Ето како ми жене брзо мењамо расположења. ,,Свакако си чула за карпатског демона? Знаш да су његова омиљена јела људски унутрашњи органи? Имамо довољно вештине да те одржимо у животу, све док ти не дође до мозга и срца. Заиста желиш да те једе део по део? Не, мислим да не желиш тако ужасну смрт. Ако будеш сарађивала, поштедећу те мука, добићеш тренутну и безболну смрт.''

Грозничаво сам размишљала, ум ми је вриштао у агонији. Дрога је  попуштала, али знала сам да ми требају сати да повратим снагу. У оваквом стању, није било шансе да се супротставим Сеновитом и његовом чудовишту. Остао ми је само један избор - стаза која је увек отворена за мене. Како, не желим о томе  да говорим. Довољно је мучно то што ме чека.

На тој стази, време не тече, или тече другачије.

Поштедећу вас непотребних детаља. Мрачна краљица је посматрала своје лепо лице и фигуру у огледалу. Богињо, заурлах у себи, одмиче ли се та икада од кревета, огледала и купатила?

Није време за такве мисли. Кога је молити, није га срдити.

,,Помози ми''  истиснух преко усана.

,,Како ми се то обраћаш?'', пресече ме. Супер, карпатски демон се спрема да руча моја црева, а она закера због дворских формалности.

,,Молим те, помози ми'', рекох.

,,То је већ боље.'' звучала је задовољно. ,,Овог пута ипак неће моћи. Не би требало да се уплићем у послове људских бића. Употреби своје способности. Нађи излаз.''

,,Не могу!'', вриснух. ,,Једва… говорим. Дрогирали су ме. Моћ једва назирем. Карпатски демон ће ми раставити све органе. МОЛИМ ТЕ!''

,,Не цвили'' пресече ме. ,,Не приличи ти. Ниси ти тако слаба као што се представљаш. Иначе не би ни могла да дођеш овде, зар не ? Помоћи ћу ти, али само да скинем те окове када дође време за бег. Остало мораш сама. Тамо доле, где си сад… лежи створ једне елементарне силе. Та сила не воли вештачке ствари. Не воли када подражавају и имитирају њену моћ. Употреби то и окрени ствари у своју корист.''

,,Како?'', рекох. ,, Ништа не разумем? Говориш у загонеткама!''

Али њена слика је избледела. Дрогирана и слаба, нисам могла дуго да одржим везу са Вилиндвором. Поново сам се нашла у петроварадинским тунелима.

Карпатски демон ми је прилазио облизујући се, док сам  грозничаво размишљала.

Друга елементарна сила лежи овде… њен створ.

Не воли да је подражавају.

Друга сила! Схватила сам!

Други.

Антитеза Богиње, и самог Творца, мрачни и злокобни ентитет, суштина, есенција зла. Његове слуге и демони, његови безбројни створови,насељавали су цео свет. Неки и мој град.

Неки и мрачне петроварадинске тунеле.

Пробих се грозничаво кроз канале ума отупеле од дроге. Сву своју снагу уложила сам у менталну пројекцију; слику карпатског демона послала сам кроз тунеле. Не више од пар километара. За више нисам имала снаге.

Дубок, далек, језив тутањ. Осмех на лицу Сеновитог избледи. Карпатски демон стаде и престаде да се облизује.

О, да. Други није волео да људи стварају чудовишта.

Чудовишта су производ на који је он полагао искључиво право.

Готово у секунди, тутањ је прерастао у страховит Глас снаге оркана. Окови на мојим рукама и ногама су пукли. Милово лице је било растргнуто у секунди, зуби су му поиспадали, попуцале су му све кости и унутрашњи органи су излетели из њега. Његова крв и мозак ми попрскаше лице. Нешто снаге ми се повратило. Истог трена дадох се у бег. Нисам знала куда  идем, али нешто ме је водило куда треба. Изгледа да се вилинска краљица ипак сажалила на мене, али сада нисам имала времена да размишљам о томе.

Спасио ме је бес створења Другог. Јер да је завршио са демоном брзо као са Сеновитим, не бих могла да умакнем, чак ни уз помоћ владарке Вилиндвора. Срећом по мене, черечио је карпатског демона полако - кост по кост, орган по орган. Слутила сам да ће демона снаћи судбина његових жртава. Ускоро ће сазнати како је то када ти неко руча бубреге и црева.

Истрчала сам напоље, прљава, мокра, умрљана крвљу, блатом, делићима мозга Сеновитог. Пала сам на земљу и зајецала.

,,Мезимче? Жива си?'', глас Мрачне краљице је звучао искрено обрадовано, али ја сам била на рубу нервног слома, и последње што ми је требало је да ме неко третира као изгубљеног пекинезера, који је пронашао пут до газдаричиних врата.

Тако сам по други пут тог дана, пустила свом поганом језику на вољу.

,,Да се носиш знаш где'' одбрусих.

,,Какви манири, ццц…'' звучало је као да се забавља. ,,Како су људска бића незахвална. Спасила сам ти ту лепу главицу, а ти тако. Требало би за казну да ти одерем кожу са леђа бичем, па би ми следећа два дана цвилела на коленима. Али добро, данас си под стресом, прогледаћу ти кроз прсте.''

Удахнух гласно ваздух, и уз крајњи напор воље се савладах да опет нешто не ланем.

,,Уистину сам ти захвална за помоћ'', рекох. ,,Данас,  као што видиш, нисам баш у најбољем стању. Молим те иди сад. Желим да будем мало сама.''

,,У реду'', рекла је. ,,Свиђаш ми се слаткишу мали, заиста ми се свиђаш, али упамти - ништа није бесплатно. Ни моја помоћ. Једног дана ћу тражити услугу, а ти нећеш моћи да ме одбијеш, јер ми дугујеш.''

Глас је утихнуо. Остала сам сама.

Не знам како сам добила снагу да трчим, нити колико сам дуго трчала. Људи су ме гледали тако умрљану и страшну, али нико није реаговао. Тако је то овде. Људи су научили да живе са тим и да гледају своја посла. Знам да сам дошла до Дарковог улаза, налегла на звоно, и срушила се на степенице. Придигла сам се крајњим напором воље, баш када је он изашао напоље.

Сав бес и љутња коју је осећао према мени, тренутно су му нестали са лица када је видео у каквом сам стању.

,,Дацо?'', био је запрепаштен. ,,Дацо, шта…? Шта ти се то догодило? Је ли онај скот…? Убићу га, мајке ми!''

Ту сам се сломила. Бацила сам му се у загрљај и кроз сузе јецала: ,,Не спомињи га. Нећу да му чујем ни име више. Загрли ме. Само ме загрли.''

Мој врели дах, усне мокре од крви и блата на његовом образу. Даркове руке чврсто уроњене у моју риђу косу, очи које упијају зеленило мојих очију.

,,Немој никад више да одеш од мене'' кажем. ,, Никад. Никад. Буди увек поред мене. Требам те. Желим те.''

Сунце је засјало изненада, као у сред лета, развејало језиви ехо Гласа, нестало је Миловог лица, нестало је карпатске сподобе, и знала сам да је Богиња поново додирнула град. Стајали смо тако и грлили се без речи као у неком немом филму, и никада се нисам осећала тако срећном, тако живом.

Била сам срећна што могу да плачем. Желела сам да плачем. Желела сам да маштам, да сањам, да волим, да дишем.

Желела сам да живим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: