детаљ слике: КРК Арт дизајн

АДА КАЛЕ – ПОТОПЉЕНА ИСТОРИЈА

      У врео летњи дан, кад сунце зарони у дубоке воде Дунава, Мишкин Баба умива своју дугу браду. Зарања је у сунчев одраз правећи таласе. Подиже је полако гледајући у реку а онда нагло протресе браду и из ње испушта ветар. Ветар преврће воду, улази у њу, лута по њеном дну и врати се у светло дана задихан. На обале ветар не силази, само над реком јури. То Мишкин Баба тражи своје рајско острво које су дунавске воде поклопиле пре пола века.

     Мишкин Баба, принц из Бухаре последњи је из древне Саманидско – узбекистанске династије. У својој палати окуженој са 360 џамија уснио је чудан сан. У касни ноћни сат, у глухо доба кад све живо на земљи спава, Алах му се јавио. Затражио је од њега да напусти трон својих предака и крене на пут како би људе научио да срећа лежи у доброти. На том путу треба да нађе велику реку и на њој острво на коме ће наћи свој „шанти,“ ту ће призвати мир у свом уму,у свом говору и у свом телу. Био је колико учен толико честит и добар човек па је са својих тридесетак година кад је напустио палату био проглашен за светог човека. Опраштајући се од свог двора и својих учених пријатеља, поделио је највећи део богатства сиротињи.

     Била је то 1786г. кад је кренуо да оствари свој сан. На том дугом путу, на коме су се смењивала годишња доба стигао је и до Београда а за њим и глас Великог калифа из Бухаре Сам паши да га врати назад. Паша је одмах наредио да се свих дванаест капија затвори и поставе страже. Принц је ипак изашао из града и кренуо на обалу Дунава. Било је то међу првим чудима,  једно од многобројних у његовом животу, које је начинио. Видећи свеца у њему, паша га је пустио да иде путем на који га је Алах позвао. Рибари са Дунава чије је мреже напунио уловом показујући им места где да их хватају довезли су га до острва Ада Кале. Одећа му је била сва у ритама и покривена прашином а босе ноге у ранама од дугог пута.  Са лица изгорелог од сунца висила је дуга немарна брада. Због таквог изгледа га острвљани прозваше Мишкин – на арапском језику значи одрпан. Са њим су стигле и приче о његовој исцелитељској моћи које су превазилазиле медицину тог времена. Населио се у делу разрушене тврђаве крај мезара. У разговорима са становницима причао им је да срећу налазе у великодушности и љубави за друге људе чинећи добра дела. Децу је учио да читају Кур“ан, а снагом своје молитве лечио је људе, посебно помажући женама да остваре своје жеље за материнством. Било је то острво из његовог сна, острво на коме је нашао свој“шанти“ Алах га је наградио дугим животом, видео је његова добра дела. Кад му се приближила смрт у деведесетпетој години замолио је мештане да његово тело не враћају у велику дзамију Самаидских калифа, већ да га на острву сахране. Хтео је да и после смрти помаже становницима острва који су га са искреном љубави примили. Жељу су му испунили. Само једно Мишкин Баба није предвидео, да ће два, три века касније острво бити потопљено. Његов гроб је пренет на оство Шимијан на Дунаву, низводно од Турн Северина. На гробу је епитаф у коме пише:“ Нека се радује његова путујућа душа док лежећи у гробу ишчекује, без страха, тренутак искупљења,...“ Лута тако Мишкин Баба, принц из Бухаре над водама Дунава тражећи своје острво. Не знам како да га умирим и кажем му да га никад више неће наћи, да су га на дно велике реке спустили људи којима је на месту где срце стоји, стајао новац.

    Ада Кале се налазило у Текијиско – оршавској котлини измедју Ђердапске  и Сипске клисуре, код ушћа реке Черне. Лежало је на Дунаву између Србије и Румуније. Било је дугачко 1750ма широко свега 500м. Невелико острво накупило је историје и легенде за неколико светова.  Први га у својим причама помињу Аргонаути који су тражећи Колхиду и златно руно свратили на њега. Легенда каже да је тај мали комад земље имао климу као њихова постојбина на југу. Херкул, који је пловио са Аргонатима са тог острва је понео маслину у антички свет. Римљани га помињу као место где су њихове легије први пут прешле Дунав, пре него што је генијални Аполодор из Дамаска саградио мост преко њега. Био је то први понтонски мост, ређали су и везивали чамце до острва и од острва гонећи Дачане. Острво је имало стратешки важан положај, знало се да ко њиме господари, господари и над пловидбом Дунавом. Често је због тога мењало господаре, и било место око кога и на коме су се водиле борбе. Најдуже су се за њега отимале Мађарска, Аустрија и Турска, пуних петсто година. Крајем 17в по наређењу цара Леополда на брегу Алион на острву Аустријанци подижу утврђење, пола века касније га проширују па је имало пет кула, четири угаоне и једну са шанчевима. Ф. Каниц је забележио да је на српској обали подигнуто утврђење Елизабет форт, име је добило по аустријској царици, које је једним тунелом испод Дунава било повезано са тврдјавом на острву. Остаци овог утврђења су и данас видљиви на српској страни. У то време на острву се налази касарна, болница и црква.  Убрзо Аустријанце смењују Турци, насељавајући свој живаљ а на месту њихове касарне граде џамију. Од тад па све до потапања острва 1970г. на њему живе Турци.

    Покушавам да се извучем из таме овог историјског лавиринта које овако мало острво носи. Никако не могу да заобиђем Реџеп агу, турског заповедника Ада Калеа о коме у српским записима из 1813г. пише да је са својим хајдуцима“ четири српска села опленио и у ропство на острво сељане повео.“ Острво је било прибежиште и сваколиког башибозука па су остале приче о неспојивим пријатељствима и љубавима међу „вековним непријатељима“ У једној од њих се помиње  хајдук Гица, Влах, који је са својом дружином пљачкао и убијао по српским територијама за рачун Реџеп аге али И свој. Били су и род на неки начин јер је у Реџеп агином харему била Гицина сестра. Гица је пак био ожењен лепом Јеленком, покрштеном Туркињом која је пре тога била у харему  војводе Миленка Стојковића. Гица се изгледа посвађао са Реџеп агом па је променио газду и почео је да се бори на страни Срба против Турака. Није слутио да ће изгубити своју жену Јеленку. Ем лепа, ем паметна, знајући турски, српски и влашки језик узима је београдски велики везир да му ради као преводилац. Јеленку је запазио кнез Милош, а он је био посебно слаб и осетљив на лепоту женског рода па се тако Јеленка помиње званично као његова друга супруга која му је родила сина Гаврила. Срчана књегиња Љубица ипак није могла да поубија све његове љубавнице. Гица се више нигде не помиње и ја верујем да га је кнез Милош намирио и смирио, новцем или на неки други њему већ опробани начин. Имам малу симпатију за Реџеп агу. Да ли му је срце смекшало од свих зулума које је чинио плашећи се греха које ће пред Алаха морати да изнесе или су и њему досадили Кучук Алија, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед ага Фочић, одбегле београдске дахије. После убиства београдског везира Хадзи Мустафа паше, побегли су код њега на Ада Кале. Реџеп ага јавља Карађордју да су ту и предлаже да их српски и турски борци нападну. На острво стиже са својих 27 хајдука Миленко Стојковић из Пореча И после вишесатне борбе  заједно са Турцима убијају дахије и њихове главе носе у Београд.

    Крај Првог светског рата донео је и мир на овом острву. На Лозанској међународној конференцији о Босфору и Дарданелима на којој учествује и Румунија, потписан је Мировни уговор са Турском у коме Анкара признаје право Румуније на острво.

     Дунав, велика река - граница светова, окружујући острво сачувала је парче оријента. Са својих 600 становника, била је заборављени део Турске у Европи. Дисало је мирисима далеког Истанбула. Јутра су мирисала на кафу. Газда Осман је прво пекао зрна кафе, онда их је млео у ручном млину истовремено грејући песак. Потом би ређајући бакарне џезве у врео песак пекао кафу. Предраг Гојковић Цуне је много година касније испевао песму „Кафу ми драга испеци“, а ја сам дуго мислила да је мора бити негде погрешио, како кафа може да се пече? Ето, на Ада Кали видех да може! Мирис је кроз прозор његове кафеџинице излазио на улицу, улазио у дворишта комшија и онако уморне од ноћног рибарења будио. Долазили су и седали за постављене астале под разгранатом лозом. Лозом “адакалком” која је само ту расла и чија зрна су имала укус црног вина. Ибрахим би из своје посластичарнице доносио чиније пуне ратлука, алве и слатка од смокви и ружа. Сеирило се тако до поднева. Обавијени димом дувана из наргила прозборили би по коју реч само онда кад би она била лепша од ћутања. А њихов дуван је био један од најбољих, у истој равни са кубанским. Пушио га је румунски краљ Карољ ИИ и чланови енглеске краљевске породице. Да ли је дуван био разлог за повластице које су добили од краља Кароља после једне од његових посета острву не знам,  тек мештани Аде Кале су били ослобођени пореза, царина и војне обавезе. Мали Лихтештајн оног доба.

   Базар у центру овог насеља чиниле су бројне продавнице у којима је могло да се купи све што се на острву правило до шверцоване робе, граница је овде била врло пропусна ,као швајцарски сиреви. Калдрмисаним уским и вијугавим улицама клепетале су нануле жена обучених у традиционалну турску одећу. Живели су у миру и слози међу собом пружајући руку свакоме ко би дошао код њих, и онима који су се бежећи од закона ту склонили, и онима које је љубав ту довела и онима који су на њему своју тугу хтели да излече. Сунце их је дању гледало а месец је ноћу њихове тајне слушао. Низале су се попут бисера на огрлици мирне године. Војске су отишле, острво је изгубило стратешки значај. Надолазиле су са туристима године благостања. Стизали су чамцима радознали и жељни да виде комад историје застао у времену. Враћали су се носећи парфеме од ружа, кутије цигарета са утиснутим именом острва и црно белим фотографијама на којима насмејани шетају његовим улицама. Пролећа су била најлепша, пробехариле би воћке, а они су заједнички сви славили Хидрелез   – Ђурдјевдан. Земаљски дани текли су много мирније од Дунава који их је окруживао.  Црне облаке који су се спремали у политичким кабинетима двеју држава нису могли да наслуте. Драма је настала 1963г. када им је на скупу у Џамији Реџеп хоџа прочитао обавештење о потапању острва. Тишина и неверица. Потом је стигао предлог о пресељењу на острво Шимијан, некадашња Ада губаваца у 18в, 18км  низводно од Турн Северина на Дунаву. Срца су почела да им пуцају, жене су крајевима марама брисале сузе а мушкарци су себи придодавали још понеку бору. Деца су се ћутећи стискала уз скутове родитеља, не разумевајући али осећајући да се нешто страшно дешава. Породице су почеле да се деле, шта изабрати и где наћи исту срећу. Највећи део је отишао у Турску, мањи је остао у Румунији а неколико породица се распршило по свету. У џамију у Констанци на обали Црног мора пренели су тепих из своје џамије са Аде Кале, поклон султана Хамида другог, дуг 15метара и широк 6м. На Шимијан нико није отишао да живи. Тамо су пренели своје мртве и надгробне споменике са уклесаном маслиновом граном на сваком од њих. Пренели су и део тврђаве, брижљиво је пре тога рушећи и обележавајући сваку циглу бројем како би је у оригиналу реконструисали. Острво је убрзо проглашено војним објектом и све до 1989г и пада режима Чаушескуа тамо није могло да се иде.  Своје куће нису могли нигде да пренесу, само кофере  у којима је био грумен земље са острва, понеку маслину и лозу адакалку. И почело је минирање кућа, дизали су се кровови у висине и са треском падали на земљу. Гледали су са обале како се руши џамија и минарет нестаје у прашини. Душа им је остала обогаљена. Откинути комад постао је туга која чува сећања. Њихов нестали рај, , онај комад земље где су расле маслине, где су се гране отежале од рода спуштале до земље у чијим крошњама су птице своја гнезда свијала. Моћне воде Дунава су га покриле и данима су над њим летеле унезверена јата птица тражећи га. Више од пола века лежи на његовом дну.

    У мојим очима чувам слике острва које сам видела као десетогодишња девојчица. Памтим један сив и хладан дан, ветар који ми мрси косу, велике таласе и чамац у коме седим. Отиснули смо се низ Дунав из румунског града Оршава. Страшно сам уплашена упркос очевој руци која ме је чврсто држала. „ Мораш да видиш Аду Кале пре него што нестане!“ – рекао је отац. Одахнула сам кад смо стигли само на трен, требало се опет 3 км вратити назад. Знао је тата како да одагна мој страх, прво ме је одвео у радњу где су иза застакљених витрина стајали ратлуци поређани као пирамиде. И данас, кад затворим очи ја Аду Кале видим као рахат локум. Ушао је у моје очи у свим бојама и облицима. А тек продавац, као да је преда мном стоји главом и брадом Насрадин хоџа, весели шаљивдјија и мали преварант који је лагао лаковеран народ, чије сам доживљаје страсно читала. Остала је ова посета у мом сећању и још се дубље утиснула у моје срце кад је острво потопљено. Оца одавно нема, ову посету чувам у очевом ковчегу чије су се године одавно изгубиле. У њему је његова виолина, књиге у којима је остављао убрани цврт, грамофонске плоче, Оксфордски речник енглеског језика, репродукција Шишкинове слике коју је видео у Ермитажу и још много тога што подсећа на заједничке тренутке.

        Ада Кале – у преводу Острво Тврђава, лежи на дунавском дну негде на половини пута кад се из Текије крене ка ХЕ „Ђердап“  Стоји  табла на којој пише да је на том месту постојало острво. И то је све! Понекад застанем ту са надом да ћу видети Мишкин Бабу, спаја нас иста љубав за острво које можда на дну Дунава гради нове светове.

         Принц из Бухаре и ја сањамо сан о једном острву кога више нема ни на небу ни на земљи. Сањамо сан о великој риби која га на леђима носи. Чекамо да са њим исплива и да на њему израсту маслине и лоза адакалка, да се на њега врате птице и Осман кафеџија, Хасип, патуљак који је увесељавао Мустафу бега И лепа Јеленка. Боговима остављамо сан да нам га сачувају чак и ако је немогућ!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: